Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Ima ne­čeg pro­roč­kog u smr­ti El­vi­sa Pri­sli­ja na wc-šo­lji, po sa­mu Ame­ri­ku, tu gi­gant­sku stvar­nost na ko­ju smo lu­dač­ki i za­vi­sno pret­pla­će­ni, uho­de­ći tač­nost po ko­joj je­smo sa­mo u slu­ča­ju bes­kraj­nog di­je­lje­nja i mno­že­nja.
Tra­gič­no ne pra­ti smi­sao ži­vo­ta pla­ne­tar­nih zvi­je­zda, i pri­je je ri­ječ o ba­nal­noj za­mje­ni stva­ri, o ne­pre­kid­noj pre­prav­ci i ure­đe­nju po pre­ćut­nom zah­t­je­vu kon­zu­men­ta. No, ima ne­čeg čak i uz­vi­še­nog u od­bi­ja­nju da se bu­de ono što se je­ste, u že­lji da se ne­sta­ne po ono­me što se ni­je.
Taj­na ži­vo­ta tih neo­n-iko­na, iz­vje­sno je ka­ko se sa­sto­ji u ne­mo­guć­no­sti da osvi­je­ste dru­gog, tu fa­tal­nu ko­li­ko i spa­so­no­snu utva­ru, na­lič­je pro­jek­to­va­no da ni­kad ni­je, ali baš ti­me je­ste. Sa­mim tim taj ži­vot po­pri­ma ne­što od ne­pod­no­šlji­vog in­ten­zi­te­ta pu­sti­nje: bi­ti uvi­jek već sam pred so­bom, mo­ra pred­sta­vlja­ti pa­kao, osa­mlje­nost sla­ve.
Sva lu­ka­vost svi­je­sti (pro­zir­nog tra­ga), mo­gla bi se sa­sto­ja­ti u vje­šti­ni ko­joj uspi­je­va da nas u me­đu­vre­me­nu pre­sta­ne upu­ći­va­ti na se­be. Pro­laz ko­ji do­no­si za­bo­rav sa­dr­ži onu ide­al­nu mo­guć­nost jed­nog ubr­za­nja bez od­ra­za. – Br­zi­na je osno­va Za­pa­da.
Bi­ti mod­na ili bi­lo ko­ja dru­ga iko­na (po­li­tič­ka, te­le­vi­zij­ska, sport­ska), da­nas pred­sta­vlja be­smi­sao rav­nu raj­skom sta­nju. Ka­kva je to igra la­žnih udva­ja­nja, ope­ri­sa­nja i ubr­za­va­nja, ha­lu­ci­no­ge­no­va­nja, gdje smrt u auto­mo­bi­lu ili u ka­di pred­sta­vlja naj­že­lje­ni­ji šok ko­ji vas mr­zne u vječ­noj mla­do­sti. Sva­ka­ko, zvi­je­zdi ni­po­što ne bi smio is­te­ći rok tra­ja­nja, te „go­rim baš pro­pi­sno!“ (Rem­bo) ov­dje zna­či ni­šta ma­nje do je­dan za­kon.
Sve te me­gase­to­ve pra­ti je­dan du­bok i za­ča­ran umor, este­ti­ka sla­bo imu­nog i bli­je­dog, mr­ša­vog i ma­lo­krv­nog. Pret­po­sta­vi­mo za tre­nu­tak na šta bi li­či­la Lin­čo­va mu­za, na ob­la­ko­li­kim opi­ja­ti­ma no­ći, u to­a­le­ti­ma smr­ti... Ta re­li­gi­ja ba­ze­na, pal­mi, pla­ža, vi­la, li­mu­zi­na, šo­po­va, taj san na re­cep­ti­ma, ta lje­po­ta kli­ni­ke i bes­pred­met­ne por­no­gra­fi­je, je­su na­čin na ko­ji se, na­po­slet­ku, ho­li­vud­ski ovje­ri!
She’s twen­ti­eth cen­tury fox (Do­ors): le­de­na lej­di u raz­bi­je­nom sja­ju, pro­duk­ci­ja sa­mog bo­ga, ki­lo­me­tar­ska ave­ni­ja i šmin­ke­raj, lam­pi­ce i pe­ri­ke, za­teg­nu­ti bil­der Apo­lon, ma­lo­ljet­na Kle­o­pa­tra: to je taj van­ze­malj­ski po­rok, lju­bav u ho­tel­skim so­ba­ma i gla­mur u no­zdr­va­ma. Ubli­zu pu­sti­nje, ili baš u nje­nom sr­cu, kraj gra­da i po­če­tak Las Ve­ga­sa – me­ta­gra­da.
(Po­tro­ši­ti se u re­kla­mi, ka­kva iz­van­red­na, vje­štač­ka i pr­ven­stve­no mu­zej­ska sud­bi­na. Ne­sta­ti po­put že­lje, u onoj vo­lji za moć ko­ja je sa­ma po se­bi sa­mo­de­struk­tiv­na.)
Me­đu­tim, s dru­ge stra­ne, to je pri­li­ka ko­ja na svi­jet do­no­si ka­lup osmi­je­ha, fri­zu­re, li­ni­je, pa i sa­me sud­bi­ne. Na­pro­sto, po­sta­ti Meri­lin Mon­ro, što ne zna­či ni­šta, što je­di­no mo­že zna­či­ti upra­vo ni­šta dru­go do to(!), čak ne do­sti­žu­ći ni rang pro­iz­vo­da. Mo­žda je to bit Ame­ri­ke: po­kr­sti­ti sve u jed­nom po­kre­tu, Ma­do­nu u seks sim­bol, i Vit­me­na u oca slo­bod­nog sti­ha.
Do­sti­ći ta­kav ste­pen bez­vri­jed­no­sti u ko­joj se opet sve ogle­da ka­ko bi se ismi­ja­lo, je­ste ne­što kraj­nje za­bav­no, neo­ba­ve­zno, oslo­bo­đe­no od ste­ga iden­ti­te­ta. Koc­kar­ni­ce, auto-­pe­ri­o­ni­ce, Tri­jum­fal­na ka­pi­ja, ka­di­lak sa­lon, re­por­ter smr­ti, fik­tiv­ni no­vac, ko­pi­ja Mon­ro u dri­ve-re­sto­ra­nu: Ta­ran­ti­no & ja­pan­ska tra­di­ci­ja, Pa­riz & Bay Watch!
Ni­je to ma­li pro­je­kat u ko­me se od isto­ri­je stva­ra re­kla­ma (Re­gan na re­kla­mi, Hi­ro­ši­ma, osva­ja­nje Mje­se­ca, itd.), tre­nut­ni i obez­gla­vlje­ni pre­sjek stva­ri, jed­no de­li­ri­ra­nje ko­je u se­bi ne­ma ni­ka­kvog za­ple­ta. Ra­di se o pu­sti­nji, o kraj­njem po­rav­na­nju svih vri­jed­no­sti, o bje­so­muč­nom pro­iz­vo­đe­nju ko­je vi­še ne­ma ko po­tro­ši­ti. U tom smi­slu, za Evro­pu bi spa­so­no­sno bi­lo da po sva­ku ci­je­nu osta­ne ni­hi­li­stič­na.
To je sfe­ra se­ta, ne­po­gre­ši­vost pri­ro­de, re­zul­tat ap­so­lut­nog uspje­ha, sre­će i po­ve­za­no­sti. Jer neo­n-iko­na je­ste naš fan­ta­zam, u njoj se ma­te­ri­ja­li­zu­ju svi ne­u­spje­šni tran­sfe­ri, bu­du­ći da je ri­ječ o tur­bo bar­bi­ju (o bes­kič­me­nja­ku za­vod­ni­ku), re­la­ci­ja iz­me­đu bi­o­lo­škog i in­du­strij­skog (di­zaj­ner­skog) sa­svim je us­po­sta­vlje­na.
La­ko­va­na, lu­da, „trud­na“, na­slov­na, to je na­ša naj­mla­đa Ma­do­na, iko­na ko­ja sto­ji u no­vi­je vri­je­me ta­ko usa­mlje­no, zra­če­ći vi­tal­nom sna­gom u ko­joj kao da je ni­šta sa­vre­me­no ni­je do­dir­nu­lo.
Da­kle, Elvisova smrt, za­i­sta je, po­sled­nji udar na bi­lo ko­ju stra­te­gi­ju cen­zu­re...