Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Na­šao je ta­mo gdje su mu i re­kli da se naj­vje­ro­vat­ni­je za­vu­kla. Usred vr­ta, bo­so­no­ga i mo­krih kra­je­va ha­lji­ne. U ru­ci je dr­ža­la san­da­le, po­di­gla če­lo put ne­ba i ne­što mr­mlja­la za­tvo­re­nih oči­ju. Na­po­me­nu­še mu ra­ni­je tog da­na da je svo­je­gla­va. Do­vik­nu:
- Go­spo­đo! Go­spo­đo Zor­ka! Aj­te ova­mo! Usko­ro se za­vr­ša­va ru­čak. Za­tvo­ri­će ku­hi­nju.
Po­gle­da ga. Ima­la je te li­je­pe sr­ne­će oči ko­je sta­rost ni­je ome­la. Če­šnu se po umo­ta­nim ple­te­ni­ca­ma, i to onom ru­kom ko­jom je dr­ža­la san­da­le - iz­gle­da­lo je kao da na­mje­ra­va da ih na­ka­či na uvo.
- Ti mo­ra da si no­vi, a?
- Da, da­nas mi je pr­vi dan. Ho­će­mo li da se vra­ti­mo unu­tra? Svi su već je­li. Ne­će mi da­ti dnev­ni­cu ako ne po­je­de­te sle­do­va­nje.
- Pih! Va­zda ne­ko kr­ka­nje! Šta je to sa sta­rim lju­di­ma ov­dje? Ne pre­ska­ču obro­ke, žu­re da je­du, mi­sle da će ti­me od­lo­ži­ti smrt. Bu­da­le se­nil­ne. - po­di­že suk­nju i po­gle­da oko sto­pa­la - Hm. Aj­de do­đi do me­ne. Ma­lo sam se za­gla­vi­la.
- Ovaj... aj­te Vi ma­lo skre­ni­te li­je­vo, do sta­ze. Sa­mo dva ko­ra­ka. Ta­mo ću Vas če­ka­ti.
- Ma, ne­moj do sta­ze. Aj­de ovu­da bo­lan. Pre­ko vr­ta.
- Upr­lja­ću se go­spo­đo.
- Ne­ćeš si­ne... sa­mo ne­moj sta­zom.
- Što da ne? Či­sto je i br­že. Svi nor­mal­ni lju­di idu tu­da.
- Upra­vo. Ta­mo ku­da idu nor­mal­ni ne­ma tra­ve ni bu­se­nja. Sve je ja­lo­vo. Uta­ba­lo se od po­na­vlja­nja.
Ni­je bi­lo dru­ge... Za­ga­zi na svje­že pla­vlje­nu li­va­du. Mo­kra ze­mlja pro­na­đe put iz­me­đu va­ro­va do ča­ra­pa. Pr­sti po­sta­do­še vla­žni. Na­je­ži se od lji­ga­vog do­di­ra. Pru­ži ru­ku sta­ri­ci. Do­ta­če mu pa­lac sa ne­ko­li­ko me­kih pr­sti­ju... dlan joj bje­še ma­li, ko u dje­voj­či­ce.
- Ta­ko... - pri­dr­ža je, uči­ni mu se da mi­ri­še na du­nje i ma­li­ne. La­ga­no is­ko­ra­či­še, te kre­nu­še do su­vog par­če­ta trav­nja­ka.
- Je­ste li do­bro?
- Za­što ne bih bi­la sin­ko?
- Pa, ma­lo pri­je... dr­ža­li ste oči za­tvo­re­ne?
- Pri­mi­je­tio si. Ti si jed­na pa­met­na pče­li­ca - osmi­jeh­nu se i po­mi­lo­va mu zglob ru­ke.
- Je­sam. Če­sto ja ta­ko. Te­že je i ljep­še.
- Te­že i ljep­še? Za šta?
- Da se za­lju­biš sin­ko.
- Pa je­ste li se za­lju­bi­li? - na­smi­ja se.
- Oh... ta­ko če­sto. Sa­mo od ju­tros dva pu­ta. Ču­vam lju­bav­ne stva­ri od vi­da. Slu­šam ih ko­žom.
- Hm.
- Je­su li ti već re­kli da sam na­por­na ba­ba? Ne bri­ni, mo­žeš slo­bod­no da mi ka­žeš... znam šta te ro­spi­je pri­ča­ju o me­ni iza le­đa. Ner­vi­ra ih što ne je­dem pa­sulj pet pu­ta ne­delj­no i ne li­je­žem u se­dam.
- Re­kli su mi da ste svo­je­gla­vi.
- Eto. Svo­je­gla­va! Šta je to sa mla­di­ma da­nas? Ka­žu ti da bu­deš svoj, a on­da ti ka­žu da to što si "svoj" ni­ka­ko ne va­lja. Sin­ko, ovaj svi­jet je pre­pun sli­je­pa­ca. A njih ne mo­žeš im­pre­si­o­ni­ra­ti bo­ja­ma.
- A vi ste ba­ko, pret­po­sta­vljam, sli­kar? - na­mje­sti kez šar­me­ra.
- Spr­daš se ma­li, a? Na­ža­lost ne umi­jem da sli­kam, ali umi­jem da uži­vam u sli­ka­ma. Mu­zi­ka je mo­ja pri­ča. A jed­nom me je­dan po­e­ta i vo­lio, znaš... A kad te pi­sac za­vo­li, ni­ka­da ne umreš. Šte­ta što sam ta­da bi­la... hm... svo­je­gla­va. Vi­diš bog­te! Mo­žda su ro­spi­je i bi­le u pra­vu.
- Re­kli su mi da ste tra­ži­li da Vam na­ba­ve bi­cikl?
- Da, je­sam. Što? Je­si li ne­što čuo? Ho­će li?
- Mi­slim da ho­će... ni­sam si­gu­ran. Ve­le da ste bi­li baš upor­ni kod di­rek­to­ra.
- Kod ono­ga ve­pra bo­ga­tog. Što mla­ti pa­re na sta­rim lju­di­ma. Znaš da je­sam. Po­nu­dio mi je da me nje­gov vo­zač vo­zi u mer­ce­de­su, jer ako se str­mo­gla­vim sa dvo­toč­ka­ša, osi­gu­ra­nje ne po­kri­va lo­mo­ve. Sve bi mo­rao on da pla­ti. "A zna­te li ko­li­ko ko­šta je­dan kuk go­spo­đo?" Re­kla sam mu ova­ko "Slu­šaj me ti: ho­ću da vo­zim bi­ci­klo i da se smi­jem ova­ko kre­zu­ba, a ne da je­cam u mer­ce­de­su!". Baš sam mu ta­ko re­kla. I ako je kuk ci­je­na da ne bu­dem utam­ni­če­na, ra­do ću da še­pam...
- Ma, ni­je on loš te­ta Zor­ka.
- Sin­ko... ve­ći­na bo­ga­tih su lo­ši. Znaš li šta naj­vi­še vo­lim kod ta­kvih lju­di? Nji­ho­ve pse.
- Ha­ha! Ko­le­gi­ni­ca mi je na­po­me­nu­la da ste bi­li pro­fe­sor kla­vi­ra. I da sva­kog da­na vje­žba­te. Ehej kla­vir! U osam­de­se­toj go­di­ni. Za­što po­bo­gu?
- Na­rav­no da vje­žbam. Jer mi­slim da sam sve bo­lja.
- Čud­ni ste Vi te­ta Zor­ka. Čud­ni... - na­mje­sti fa­cu še­re­ta.
- Vo­lim da mi­slim da sam sa­mo dru­ga­či­ja. No to ne zna­či da "dru­ga­či­je" ne va­lja. Pro­sto ni­sam smje­la da umrem u svo­joj dva­de­se­toj, ka­da sam se su­da­ri­la sa svi­je­tom... a da me sa­hra­ne u osam­de­se­toj. Kao što će ve­ći­nu ov­dje - steg­nu mu ru­ku - Sin­ko, ni­sam ro­đe­na u naj­ljep­še, ni­ti ži­vje­la u naj­bo­lje vri­je­me... ali to je bi­lo mo­je vri­je­me. Ni­sam smje­la da ga iz­gu­bim. Ne­ću ni sa­da... po sta­re da­ne. Sva­ki ovaj sat je moj. Dok ne ot­ku­ca... sve dok ne pad­nem.
- Sti­gli smo - za­u­sta­vi­še se is­pred dom­skog re­sto­ra­na. Obo­je su gle­da­li u pro­zo­re ru­žne zgra­de.
- Ba­ko...
- Mo­lim?
Po­gle­da je u oči što ni­su osta­ra­le - Aj­mo, mi na­zad. U tra­vu i bla­to. Da žmu­ri­mo na sun­ce. Ho­ću da ču­jem lju­bav, pri­je ne­go je vi­dim. Da osje­tim ka­ko je to.
Steg­nu mu ru­ku dječ­jom sna­gom i po­ka­za mu da se sa­gne. Pa mu šap­nu:
- Ne do­pu­sti da tvo­ja sre­ća za­vi­si od ne­če­ga što mo­žeš iz­gu­bi­ti. Kao da­nas. Ja ru­čak... a ti dnev­ni­cu. Mo­žda ti ka­žu da je ne­bo gra­ni­ca... ja po­u­zda­no znam da ima tra­go­va sto­pa­la na Mje­se­cu. Ide­mo, ali ne­moj mo­lim te nor­mal­nim sta­za­ma.
(Autor je knji­žev­nik)