Autor: Bo­ris De­žu­lo­vić


Zvao me jed­nom u dva iza po­no­ći Ko­žo da is­pri­ča vic. Ima on taj obi­čaj, zov­ne u glu­ho do­ba no­ći iz ka­fa­ne da is­pri­ča vic. Elem, stu­di­rao sin ne­kog emi­ra iz Uje­di­nje­nih Arap­skih Emi­ra­ta u Sa­ra­je­vu... Pa na­kon mje­sec da­na od­lu­čio da se pi­smom ja­vi svo­me ba­bi u Du­bai. “Bo­sna je pre­kra­sna ze­mlja, pu­na šu­ma i ri­je­ka, Sa­ra­je­vo sja­jan, ve­seo i bu­čan grad, a lju­di pre­div­ni, otvo­re­ni i neo­bič­no lju­ba­zni”, pi­sao odu­še­vlje­ni emi­rov sin. “To­li­ko mi je za­pra­vo li­je­po da bih mo­gao osta­ti da ži­vim ov­dje. Sa­mo mi je, eto, po­ne­kad ma­lo ne­u­god­no kad do­đem na fa­kul­tet u svom zlat­nom ,,ben­tli­ju’’, a ne­ko od mo­jih pro­fe­so­ra ta­man iz­la­zi iz tram­va­ja.” Ni­je pro­šla ni hef­ta, a stu­den­tu stig­ne po­šilj­ka od ba­be, s pla­ti­na­stom VIP-Amex kar­ti­com i po­ru­kom: “Dra­gi si­ne, ne­moj da nas sra­mo­tiš, ku­pi i ti se­bi je­dan tram­vaj.”
Vic o emi­ro­vom si­nu na sa­ra­jev­skom fa­kul­te­tu mo­gao bi po­če­ti pri­je dva­de­set dvi­je go­di­ne, u de­cem­bru 1994, ta­man ne­ka­ko onih da­na kad se stu­dent iz zlat­nog ,,ben­tli­ja’’ ro­dio, a Ba­bo le­tio u Split. Ne mi­slim, na­rav­no, na ba­bu emi­ra iz Du­ba­i­ja, ne­go na dru­gog jed­nog Ba­bu, ono­ga s ve­li­kim B: Ali­ja Izet­be­go­vić to­ga je da­na, kao i mno­go pu­ta do ta­da, iz Sa­ra­je­va sti­gao na he­li­o­drom u ba­zi DžIV di­vi­zi­je Ar­mi­je BiH u Tar­či­nu, oda­kle bi he­li­kop­te­rom le­tio u Split, pa da­lje po svi­je­tu: ovo­ga pu­ta, re­ci­mo, u Ma­ro­ko, na sa­mit Or­ga­ni­za­ci­je islam­skih ze­ma­lja u Ka­za­blan­ci, gdje će pred mu­sli­man­skom bra­ćom iz ci­je­log svi­je­ta tra­ži­ti po­moć, svje­do­če­ći o zlo­či­ni­ma u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni.
To­ga Ba­bi­nog krat­kog, us­put­nog bo­rav­ka u Tar­či­nu, na pro­pu­to­va­nju u Ka­za­blan­ku, ne sje­ća se valj­da vi­še ni­ko - ni Ha­ris Si­laj­džić, ko­ji je bio s njim u he­li­kop­te­ru, ni sin Ba­kir, ko­ji je u to vri­je­me Ba­bin lič­ni se­kre­tar i, zgod­no je to za ovaj vic, di­rek­tor Za­vo­da za iz­grad­nju gra­da Sa­ra­je­va - osim lju­di što su ga i to­ga da­na, kao i mno­go pu­ta do­tad, na let he­li­kop­te­rom is­pra­ća­li po­gle­dom iz ži­com ogra­đe­ne i je­dva tri­de­se­tak me­ta­ra uda­lje­ne ve­li­ke, ru­žne zgra­de pre­ko pu­ta, što je pri­je ra­ta slu­ži­la kao skla­di­šte za la­ge­ro­va­nje ži­ta, a ta­da, 1994, kao lo­gor za Sr­be iz oko­li­ne Tar­či­na, zlo­gla­sni Si­los.
U Si­lo­su je od lje­ta 1992. do ja­nu­a­ra 1996. bi­lo za­to­če­no vi­še od šest sto­ti­na Sr­ba iz et­nič­ki oči­šće­ne oko­li­ne, od ko­jih se njih dva­de­se­tak ni­je vra­ti­lo ži­vo. Su­đe­nje za zlo­či­ne u lo­go­ru Si­los po­če­lo je 2012, istih onih da­na kad su vi­jeć­ni­ci op­šti­ne Ha­dži­ći usvo­ji­li par­ce­lar­ni plan za Ose­nik-Tar­čin, omo­gu­ćiv­ši kom­pa­ni­ji ,,Gulf Real Esta­te’’ iz Ku­vaj­ta da na sto­ti­nu še­zde­set du­lu­ma ta­ko te­me­lji­to oči­šće­ne ze­mlje sa­gra­di re­zi­den­ci­jal­no na­se­lje za bo­ga­tu arap­sku kli­jen­te­lu, s vi­la­ma, ba­ze­ni­ma, ho­te­li­ma, sport­skim te­re­ni­ma i pra­vim prav­ca­tim vje­štač­kim je­ze­rom s pra­vim prav­ca­tim vje­štač­kim ostrv­ci­ma.
U am­bi­ci­o­znom pro­jek­tu ne­do­sta­jao je valj­da još sa­mo onaj pri­vat­ni tram­vaj, re­ci­mo od aero­dro­ma do Ose­ni­ka.
Ko­nač­no, pri­je tač­no go­di­nu da­na, luk­su­zni ,,Sa­ra­je­vo Ri­zort’’ u Tar­či­nu sa sto­ti­nu i še­zde­set vi­la oko vje­štač­kog je­ze­ra sve­ča­no je otvo­ren: sa­svim pri­klad­no, vrp­cu je pre­sje­kao Ba­bin sin Ba­kir, go­vo­re­ći o Bo­sni, “pre­kra­snoj ze­mlji pu­noj šu­ma i ri­je­ka”, i nje­nom go­le­mom tu­ri­stič­kom po­ten­ci­ja­lu za pri­ja­te­lje s is­to­ka. Sim­bo­lič­ki je ta­ko do­vr­šen Ba­bin “do­bar po­sao u Ma­ro­ku”, na ko­ji je ono­mad is­pra­ćen kri­ko­vi­ma iz Si­lo­sa. Emi­rov ma­li, ukrat­ko, u zlat­nom ,,ben­tli­ju’’ do­šao u Sa­ra­je­vo.
Go­di­nu da­na ka­sni­je - dok na Su­du Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne žr­tve Si­lo­sa svje­do­če o uža­si­ma i mu­če­nji­ma u sta­rom skla­di­štu ži­ta u Tar­či­nu, ali i če­stim “po­sje­ti­ma” Ali­je Izet­be­go­vi­ća i nje­go­ve svi­te – bo­san­sko­her­ce­go­vač­ki me­di­ji sre­đu­ju in­ven­tu­ru pr­ve tu­ri­stič­ke se­zo­ne u ,,Sa­ra­je­vo Ri­zor­tu’’ u Tar­či­nu, pa uža­snu­ti za­klju­ču­ju ka­ko je to bo­ga­ta­ško na­se­lje za­tvo­re­no za po­sje­te “obič­nim gra­đa­ni­ma”, ogra­đe­no ži­com, po­kri­ve­no ka­me­ra­ma i pod na­o­ru­ža­nom za­šti­tom, la­men­ti­ra­ju­ći nad ras­pro­da­jom ze­mlje bo­ga­tim še­i­ci­ma, što ma­lo po­ma­lo pre­tva­ra­ju Bo­snu u osmi uje­di­nje­ni arap­ski emi­rat. “Vla­sni­ci ku­ća su Ara­pi i oni se ne že­le mi­je­ša­ti s lo­kal­nim sta­nov­ni­štvom: oni ima­ju svo­je obi­ča­je ka­da je ri­ječ o obla­če­nju, po­na­ša­nju i oba­vlja­nju mo­li­tvi, i ne že­le da ih u to­me iko ome­ta i čud­no pro­ma­tra”, ob­ja­šnja­va ano­nim­ni za­po­sle­nik ri­zor­ta no­vi­na­ru por­ta­la Bi­zni­sIn­fo, na op­šte zgra­ža­nje ko­ku­za s dru­ge stra­ne ži­ce.
Do­sta je to po­sta­lo mo­der­no, uža­sa­va­ti se na­i­me nad Ara­pi­ma, nji­ho­vim že­na­ma u ni­ka­bi­ma i nat­pi­si­ma na arap­skom: da su, me­đu­tim, du­lu­me oko Sa­ra­je­va ot­ku­pi­li bo­ga­ti Ru­si ili Ame­ri­kan­ci - da je u ugo­vo­ru s op­šti­nom Ha­dži­ći, re­ci­mo, sa­mo jed­no slo­vo dru­ga­či­je, pa da ga je umje­sto ku­vaj­tske tvrt­ke ,,Gulf Real Esta­te’’ pot­pi­sa­la ame­rič­ka kom­pa­ni­ja ,,Golf Real Esta­te’’, ure­div­ši za­tvo­re­ne golf-te­re­ne s vje­štač­kim je­ze­ri­ma i koc­kar­ni­ca­ma za svo­je bo­ga­te fić­fi­ri­će - ni­ko­me na um ne bi pa­lo da se bu­ni što se Sa­ra­je­vo pre­tva­ra u Las Ve­gas: eno Mek­Do­nald do­šao u Sa­ra­je­vo pri­je Ara­pa na Ili­džu, pa se ni­ko ne bu­ni što je u re­sto­ra­nu sve na en­gle­skom.
Sa­mo bi jed­na stvar bi­la jed­na­ka i da su na Ili­džu ili Ose­nik do­šli Ame­ri­kan­ci ili Ru­si, kao što su do­šli Ara­pi – jed­na­ko bi im bo­san­ski uro­đe­ni­ci bi­li slu­ge, ko­no­ba­ri, vo­za­či i no­sa­či, so­ba­ri­ce, fri­zer­ke, ma­ser­ke i kur­ve. I to je ci­je­li smi­sao “ope­ra­ci­je Ma­ro­ko”: bo­ga­ti, raz­ma­že­ni Ara­pi tu su sa­mo stra­te­ški part­ner s naj­bo­ljom po­nu­dom u za­da­nim isto­rij­skim uslo­vi­ma.
A uro­đe­nič­ka fu­ka­ra, ko­ja se ža­li na mla­de arap­ske “stu­den­te” u zlat­nim ,,ben­tli­ji­ma’’ i nji­ho­ve bo­ga­te ro­di­te­lje što se ogra­đu­ju ži­com, jer se “ne že­le mi­je­ša­ti s lo­kal­nim sta­nov­ni­štvom”? Ne znam šta bih na to re­kao. Pri­je dva­de­set i dvi­je go­di­ne, u vri­je­me kad je Ba­bo po ta­kve le­tio u Ka­za­blan­ku, jed­na­ko su im, već sto­lje­ći­ma, na is­toj toj ze­mlji u Tar­či­nu ži­vje­li su­sje­di “ko­ji ima­ju svo­je obi­ča­je ka­da je ri­ječ o obla­če­nju, po­na­ša­nju i oba­vlja­nju mo­li­tvi”. I jed­na­ko su ih ta­da op­štin­ske gla­ve­ši­ne dr­ža­le u Tar­či­nu u izo­la­ci­ji, ogra­đe­ne ži­com s na­o­ru­ža­nim stra­ža­ma.
Sva je sre­ća na kra­ju is­pa­la da ovim no­vim su­sje­di­ma “obi­ča­ji, obla­če­nje, po­na­ša­nje i oba­vlja­nje mo­li­tvi” ni­su bu­di­stič­ki ili hin­du­i­stič­ki.
U isla­mu, na­i­me – hva­la do­brom Al­la­hu dž.š. - ne­ma in­sti­tu­ta kar­me.
wwwbyka.com