Pi­še: Dra­gan Ko­pri­vi­ca


U vre­me­nu ozbilj­nih te­ro­ri­stič­kih na­pa­da u svi­je­tu, Cr­na Go­ra je opet, sre­ćom, po­ka­za­la da je ze­mlja ču­da. Jer, da se gra­đa­ni smi­ju i pra­ve do­bre ša­le oko na­vod­nog te­ro­ri­stič­kog na­pa­da na dr­ža­vu od stra­ne gru­pi­ce za­na­tli­ja, od ko­jih je ne­ko­li­ko čak od­mah pu­šte­no na slo­bo­du (!), to je za ru­bri­ku “Vje­ro­va­li ili ne”. Čak bi se i Nu­šić osje­tio ugro­že­nim oko autor­skih pra­va na svo­ju ko­me­di­ju “Sum­nji­vo li­ce”.
I sto­ti­ne ve­se­lih ko­men­ta­ra gra­đa­na po por­ta­li­ma u Cr­noj Go­ri oko iz­ja­va čel­ni­ka Vla­de i tu­ži­la­štva da je dr­ža­va za dla­ku pre­te­kla, po­ka­zu­ju ko­li­ko se ovaj na­rod sjaj­no bra­ni smi­je­hom i hu­mo­rom od is­pi­ra­nja mo­zgo­va. Upra­vo ti­me je po­ka­za­na du­hov­na vi­tal­nost ovog na­ro­da, ko­ji od­bi­ja ma­tri­ce sje­ver­no­ko­rej­skih sce­na­ri­ja.
Pri­tom su, u kla­sič­nom sti­lu za­mje­ne te­za, du­še­bri­žni­ci iz vla­sti, ko­ji, u stva­ri, je­di­ni i te­ro­ri­šu prav­nu dr­ža­vu Cr­nu Go­ru i nje­ne gra­đa­ne, ro­do­lju­bi­vo sta­li u nje­nu od­bra­nu. Uz­gred bi od­bra­ni­li i sva svo­ja ne­za­ko­ni­to ste­če­na bo­gat­stva, mi­li­o­ne i be­ne­fi­ci­je, ali ne­će­mo o sit­ni­ca­ma...
Pre­ma iz­mon­ti­ra­noj psi­ho­zi u jav­no­sti, is­pa­lo je i da bi sto­ti­ne pri­pad­ni­ka na­ših spe­ci­jal­nih je­di­ni­ca pre­tr­pje­le pa­ni­ku i du­šev­ne bo­li od ša­či­ce po­je­di­na­ca, a ko­ji bi, po ocje­ni gra­đa­na, pro­blem mo­gli na­pra­vi­ti je­di­no sa­mi se­bi.
Sve u sve­mu, to­li­ko jef­ti­na re­ži­ja, i in­sce­ni­ra­nje dr­žav­nog uda­ra, ili ak­ta te­ro­ra, ta­ko su di­le­tant­ski or­ga­ni­zo­va­ni, da auto­ri sce­na­ri­ja iz re­žim­skih kru­go­va ni na Bje­lo­polj­skom fe­sti­va­lu dram­skih ama­te­ra ne bi do­bi­li ni­jed­nu na­gra­du, a ne bi pro­šli čak ni fe­sti­val­sku se­lek­ci­ju. Po­seb­no za­to što se či­ni da su ško­lo­va­ni na stri­po­vi­ma “Alan Ford” i slič­noj struč­noj li­te­ra­tu­ri.
A i sa­mi čel­ni­ci re­ži­ma kod nas du­go su od­bi­ja­li i da se ogla­se oko pro­vid­no iz­mon­ti­ra­nog ata­ka na ze­mlju, u ko­ji ni­ko tre­zven ne vje­ru­je. Tim pri­je što oko ta­ko ozbilj­nih te­ma ni­je hit­no ni za­sje­da­la Vla­da Cr­ne Go­re, iz ko­je tek na­knad­no sti­že upo­zo­re­nje da će prav­na dr­ža­va uči­ni­ti sve u za­šti­tu na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa. Šlag na tor­tu pred­sta­vlja i stav iz Tu­ži­la­štva, da je in­for­ma­ci­ja do­bi­je­na di­rekt­no od nad­ze­malj­skih si­la, to jest, „od Bo­ga i ta­li­ka ju­nač­ko­ga”, što u op­ti­caj uvo­di i ga­ta­nje u šo­lju, pa­sulj i slič­na tra­di­ci­o­nal­na ,,sred­stva jav­nog in­for­mi­sa­nja’’. Zbog ova­kvih iz­ja­va ve­ći­na gra­đa­na se smi­je, a ne­ki se i kr­ste.
Da se agre­siv­ni re­žim­ski kru­go­vi pri­ka­žu kao žr­tve stra­nih pla­će­ni­ka, to na ovim pro­sto­ri­ma i ni­je no­vo, ni ori­gi­nal­no. Sje­ti­mo se i ka­ko su to­kom su­ko­ba Mi­la i Mo­mi­ra bi­li “ra­nje­ni” ne­ki bra­ni­o­ci vla­sti, a na kra­ju je is­pa­lo da se ra­di­lo o pe­tar­da­ma. No, iako je u pi­ta­nju ista ma­tri­ca, u re­žim­skim me­di­ji­ma pro­la­zi i ono što ni­gdje mo­glo ne bi pri zdra­voj pa­me­ti, pa re­žim i da­lje tvr­do­gla­vo osta­je na po­zi­ci­ji da je ne sa­mo bra­nio, ne­go i od­bra­nio Cr­nu Go­ru od mr­skih te­ro­ri­sta.
A ka­ko je od­bra­nje­na, naj­bo­lje go­vo­ri iz­ja­va čel­ni­ka tu­ži­la­štva ko­ji je po­tvr­dio da se ne zna ni ko su po­li­ti­ča­ri iz Cr­ne Go­re, na­vod­ni po­ma­ga­či te­ro­ri­sta, i da je oruž­je, za­pli­je­nje­no od njih (je­dan od krun­skih do­ka­za uda­ra na Cr­nu Go­ru) br­že- bo­lje uni­šte­no!? I to, gle ču­da, na ne­koj ne­zna­noj lo­ka­ci­ji iz­me­đu Sr­bi­je i Al­ba­ni­je!? A o to­me ni­je čak oba­vi­je­šte­na ni­jed­na po­li­ci­ja, ni­ti slu­žba iz okru­že­nja. U dru­goj iz­ja­vi, i to sa iste adre­se (!) tvr­di se su­prot­no, da je oruž­je sti­glo u Cr­nu Go­ru, i bi­lo sprem­no! A ako je tač­na pr­va tvrd­nja, da je oruž­je uni­šte­no još na gra­ni­ci, to zna­či da su na­vod­ni te­ro­ri­sti kre­nu­li da ru­še svu Cr­nu Go­ru go­lo­ru­ki, bez oruž­ja! Sve ču­de­sa nad ču­de­si­ma. A, u stva­ri, sve je mno­go jed­no­stav­ni­je.
Za­što su re­žim­ske vla­sti di­gle pra­ši­nu oko na­vod­no uba­če­ne for­ma­ci­je iz Sr­bi­je, spo­ti­ču­ći se pri­tom o su­prot­ne iz­ja­ve, ni­je te­ško od­go­net­nu­ti, i to zna sva Cr­na Go­ra. “Na­pad” na Cr­nu Go­ru bio je, sva­ka­ko, plan B, ko­ji se, sre­ćom, ni­je de­sio: re­zer­vno rje­še­nje u slu­ča­ju da opo­zi­ci­ja osvo­ji ve­ći­nu man­da­ta na iz­bo­ri­ma za Skup­šti­nu, kad bi re­žim zbog gu­blje­nja vla­sti op­tu­žio opo­zi­ci­o­ne li­de­re za sa­rad­nju sa stra­nim ne­pri­ja­te­ljem i “uba­če­nim ele­men­ti­ma”. Pre­ko iz­mon­ti­ra­nih op­tu­žbi, opo­zi­ci­ji bi bi­lo od­u­ze­to pra­vo da for­mi­ra vla­du, uz hap­še­nja i za­vo­đe­nje van­red­nog sta­nja, na­rav­no, “za spas ze­mlje”.
A ova­ko ka­ko je is­pa­lo, sve je po­ma­lo kon­tra­pro­duk­tiv­no, i do­sta far­sič­no. Jer re­žim već pri­ti­ska ma­njin­ske par­ti­je da za­jed­no for­mi­ra­ju par­la­men­tar­nu ve­ći­nu, a u tom slu­ča­ju či­ta­va re­ži­ja oko ata­ka “te­ro­ri­sta” na Cr­nu Go­ru po­sta­je su­vi­šna. Ali smo bar još jed­nom vi­dje­li ka­ko u prak­si iz­gle­da ma­ni­pu­li­sa­nje ma­sa­ma, jav­no­šću, re­ži­ra­nje ono­ga u šta ni­ko ne vje­ru­je. A iz vla­sti o to­me go­vo­re uz na­mje­šte­ne pre­o­zbilj­ne gri­ma­se, po­i­gra­va­ju­ći se s na­ro­dom i jav­nim mnje­njem.
Eto ka­ko iz­gle­da po­li­tič­ka vir­tu­el­na sce­na u Cr­noj Go­ri, u ko­joj usto­li­če­ne jav­ne i taj­ne struk­tu­re ni­je­su volj­ne da pre­pu­ste vlast bi­lo ko­me, ne­za­vi­sno od slo­bod­ne vo­lje gra­đa­na, iz­ra­že­ne na iz­bo­ri­ma. De­mo­krat­skom fron­tu, ko­ji je osvje­tlao obraz hra­bre i prin­ci­pi­jel­ne Cr­ne Go­re, osta­je da se i da­lje bo­ri za prav­nu dr­ža­vu, i u to­me si­gur­no ne­će po­su­sta­ti, za­jed­no sa dru­gim pro­gre­siv­nim par­ti­ja­ma.