Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Iza­brao je šta je ko iza­brao. Sva­ko ko je bi­rao, bi­rao je ne­što dru­go od ono­ga što je do­bio. Ali do­bio je šta je do­bio. Do­bio je da ga mu­či i da no­si taj iz­bor ko ka­men o vra­tu. I ko ni­je bi­rao, ni­je u bo­ljoj po­zi­ci­ji. Za ono­ga ko ni­je bi­rao, iza­bra­lo se sa­mo. Ho­ćeš, ne­ćeš. Ho­ćeš iako ne­ćeš. To ti je što ti je.
Ali su naj­tvr­đi vjer­ni­ci Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. To se mo­ra pri­zna­ti. To se re­al­no po­ka­za­lo. On je otvo­re­ni ate­i­sta, a nje­go­ve pri­sta­li­ce svi tvr­do­kor­ni vjer­ni­ci. I jav­ni i taj­ni. Taj­no gla­sa­nje to po­ka­zu­je. Jer za Đu­ka­no­vi­ća ne­ma taj­ne. Bar što se ti­če nje­go­vih fa­na­ti­ka. Hlje­ba ne­će je­sti, ali će gla­sa­ti ka­ko tre­ba. Ogre­zli u kri­mi­nal, ali zna­ju šta je pra­ved­no. Ne zna­ju se pot­pi­sa­ti, ali zna­ju da Cr­na Go­ra „mo­ra u kul­tur­nu Evro­pu“. Ni­ko­ga se ne bo­je, ali zna­ju da Cr­nu Go­ru mo­že svak’ da bi­je ako je ne za­šti­ti NA­TO. Ni­je­su op­te­re­će­ni isto­rij­skim zna­nji­ma, ali zna­ju da su cr­no­gor­sku pri­ču o maj­ci Ru­si­ji pod­met­nu­li Sr­bi, da bi iz­gu­bi­la sa­mo­po­u­zda­nje. Sve što je srp­sko ne­pri­ja­telj je Cr­ne Go­re, sa­mo je njen taj­ni pri­ja­telj, ak­tu­el­na srp­ska vla­da. Te­ro­ri­sti mo­gu da do­đu iz Sr­bi­je, ali su to oni ko­ji su ne­pri­ja­te­lji Sr­bi­je. Za­to, u ko­me ju­nač­ko sr­ce ku­ca, ova­kvu Cr­nu Go­ru tre­ba da spa­sa­va gla­sa­njem. Na gla­sa­nje se ide kao na boj. Ko gla­sa za ova­kvu Cr­nu Go­ru, cr­no­gor­ski je sve­tac. Do­le­tje­će s Islan­da, iz Ma­le­zi­je, s Ce­le­be­sa, iz Ki­ta­ja, da bra­ne Cr­nu Go­ru, ko­ju ni­kad pri­je ni­je­su vi­dje­li. Do­le­tje­će o svom tro­šku, ma­kar gla­vu iz­gu­bi­li u pri­či o ko­joj poj­ma ne­ma­ju. Kao da je Cr­na Go­ra una­pri­jed po­sta­la obe­ća­na ze­mlja u ko­joj se ži­vi kao u baj­ci , a gi­ne kao u pje­sma­ma.
Naj­te­že je ve­li­kom ide­o­lo­gu po­di­je­lje­ne Cr­ne Go­re. Do­sad su mu sa­mo cr­no­gor­ski Sr­bi tu­kli luk na gla­vu, a sad će i cr­no­gor­ski Sr­bi i mon­te­ne­grin­ski Cr­no­gor­ci, i sva­ko ko ima ra­zu­ma. Na­dr­ljao je čo­vjek, ko­ga ra­đe na­zi­va­ju „po­sled­nji bal­kan­ski dik­ta­tor“. Je li za­slu­žio - ma je­ste. A ni­je, iako mi­sli da je­ste. Ne mo­že se pra­vi­ti Cr­na Go­ra odvo­je­na od se­be. Cr­na Go­ra – NA­TO pro­vin­ci­ja. Cr­na Go­ra, ko­lo­ni­ja di­vljih bi­zni­sme­na. Una­pri­jed pro­da­ta Cr­na Go­ra. Gdje se umno­ži­lo ne­ra­zu­mi­je­va­nje me­đu lju­di­ma, da ne mo­gu ni na ovom jed­nom je­zi­ku da se ra­zu­mi­ju, a ne na već is­pla­ni­ra­nih de­set, ko­ji su otrg­nu­ti od jed­nog. Ne mo­že ga ni NA­TO spa­si­ti, u ko­je­ga se uzda vi­še ne­go u Bo­ga.
Bo­ga ne­ma, ka­že on, jer ga ni­ko ni­je vi­dio, a NA­TO je tu, jer je mno­gi­ma raz­bio gla­vu. I tre­ba mu se po­klo­ni­ti, jer je mo­ćan i ne pra­šta ni čo­vje­ko­vu moć, ni nje­go­ve sla­bo­sti. A Bo­ga tre­ba pro­tje­ra­ti iz na­še dr­ža­ve, jer on ra­zu­mi­je­va i sa­ža­li­je­va se nad ljud­skim sla­bo­sti­ma, kao i na mo­ći­ma.
Cr­na Go­ra se do­sad ne­ka­ko (da ka­žem ne­ka­ko iako je to vi­še ni­ka­ko) dr­ža­la, a od­sad se ne­će ni­ma­lo dr­ža­ti, ne­go će je pot­pu­no dr­ža­ti, za gla­vu. Đu­ka­no­vić će mo­ra­ti sad da slu­ša cr­no­gor­ske ma­nji­ne. Na­tre­sao se na bra­ću, uz po­moć svjet­skih si­la, a sad će ma­nji­ne da ga če­pa­ju po gla­vi, uz po­moć istih svjet­skih si­la. Ma fan­ta­zi­ja, ka­ko obr­nu­te lo­gi­ke ra­de, i bu­me­ran­zi raz­bi­ja­ju no­se­ve i gla­ve.
Či­ni­li smo što smo mo­gli da do ovo­ga ne do­đe, ali do­šlo je – plan se mo­rao ostva­ri­ti, pa da će ko­šta­ti i po­sled­njeg Cr­no­gor­ca. Ali do­šlo je nji­ma, ne na­ma. Na­ma ko­ji smo to pred­vi­dje­li, sad je la­ko. Ne­ka no­se oni ko­ji su nas u ovo do­ve­li. Oni ko­ji su bi­li po­ra­že­ni u Đu­ka­no­vi­će­voj Cr­noj Go­ri, sad su slo­bod­ni, a ko­ji su se ne­što slo­bo­da­ri­li, kao da stva­ra­ju ne­ku no­vu, ne­ku naj­sta­ri­ju Cr­nu Go­ru, sad su oči­te slu­ge i pol­tro­ni. Eno ka­kav su skan­dal pro­iz­ve­li, ne­ bi­ li ne­ka­ko osta­li na ja­do vla­sti?! Pa ne­ka gru­pi­ca vjer­skih tu­ri­sta i avan­tu­ri­sta da ras­tu­ri Cr­nu Go­ru i sve­že pred­sjed­ni­ka vla­de, i ur­va nje­nu skup­šti­nu!? Pa ni­je­su se mo­gli gr­đe na­ru­ga­ti svo­joj to­bo­že dr­ža­vi. Pa ta­kva će i bi­ti, sa­mo li još je­dan ko­rak ova­kav na­pra­ve... Jed­nog ju­tra mo­že da do­đe Mu­sta­fa iz Ro­ža­ja na Ce­ti­nje i Fi­li­pu ka­že: „Bjež’ odav­de, ni­je ovo vi­še „srp­sko Ce­ti­nje“. Do­sta smo ve tr­plje­li. Va­ma ne tre­ba dr­ža­va. Jer ni­je­ste umje­li dr­ža­ti ono što ste ima­li. Ako smo Pe­tro­vi­će tr­plje­li, vas ne­će­mo. Da i da­nas ima Pe­tro­vi­ća, vas ne bi bi­lo tu gdje ste. Daj da ma­lo pro­mi­je­ni­mo ulo­ge. Đed mi ga je dav­no na sa­blju do­bio. Haj­de ma­lo da se po­i­gra­mo mi­sli­ma i vre­me­ni­ma, Fi­li­pe, sa­mo da se ne bi igra­li gla­vom. Pa ne­ka nam li­te­ra­tu­ra bu­de ustav, jer je ona vječ­na, a usta­vi i dr­ža­ve su pro­la­zni“.
Ne pi­še­mo bez ve­ze! Ne­ka nam ne­ko ka­že da pi­še­mo. Mo­že da nam ka­že sa­mo ne­ko iz DPS-a. Oni mo­gu da ka­žu sve, a da to ne­ma osno­va u re­al­no­sti. Oni to je­di­no mo­gu, jer su pre­va­zi­šli re­al­ne mo­guć­no­sti. Nji­ma sad tre­ba po­mo­ći, da se odr­že u nad­re­al­no­sti. Nad­re­a­li­zam je ne­ka­da bio za­ba­va in­te­lek­tu­a­la­ca, a sad je re­al­na op­se­si­ja po­li­ti­ča­ra, i onih ko­ji se­be na­zi­va­ju dr­žav­ni­ci­ma, a to im ni­ko ozbi­ljan ne vje­ru­je.
(Autor je knji­žev­nik)