Pi­še: Če­do­mir An­tić

Na­rod je re­kao svo­je, ti­ra­nin je iz­gu­bio ve­ći­nu. Pro­tiv­no na­ro­du, on i da­lje osta­je na vla­sti... Od pri­je tri go­di­ne ima­te la­žnog pred­sjed­ni­ka, sa­da je tu i la­žna vla­da. Uz po­moć 20.000 fan­to­ma, za­stra­ši­va­nja, pri­ti­sa­ka, na­si­lja, sve­pri­sut­ne te­o­ri­je za­vje­re, na ta­la­su no­vog Hlad­nog ra­ta... Je­dan ma­li bal­kan­ski dik­ta­tor mo­že i da uki­ne iz­bo­re... Sa­mo ga ne­po­treb­no mal­tre­ti­ra­ju. U in­te­re­su je Cr­ne Go­re da dik­ta­tu­ra pad­ne mir­no, pli­ša­no... Ona će sva­ka­ko pa­sti, ali Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve i EU vo­le da svo­je ma­ri­o­ne­te ipak na­po­slet­ku ma­lo pre­da­ju na­rod­noj re­vo­lu­ci­ji. Ako su bi­li ko­o­pe­ra­tiv­ni, oni ih iz­ba­ve i pre­da­ju ne­kom su­du da se za­ba­vlja­ju u pen­zi­ji, a ako ni­su on­da je po­stu­pak s nji­ma pri­mi­tiv­ni­ji i bru­tal­ni­ji... U sva­kom slu­ča­ju, ne­sreć­ni na­ro­di, ka­kav je na­rod Sr­bi­je, po­sle du­gu­ju oni­ma ko­ji su dik­ta­to­ra u stva­ri po­dr­ža­va­li to­li­ke go­di­ne. Za Va­šing­ton i Bri­sel je baš i zgod­na ma­kar dje­li­mič­na ne­le­gi­tim­nost, na­sil­nost ka­ko bi sju­tra mo­gli da pru­že mo­ral­ni iz­go­vor re­for­mi dik­ta­to­ro­ve pa­r­ti­je u opo­zi­ci­ji i omo­gu­će joj da za­dr­ži ba­rem dio svog ru­žnog iden­ti­te­ta. Po­no­san sam na de­mo­krat­sku ve­ći­nu u Cr­noj Go­ri. Di­čim se kao gra­đa­nin su­sjed­ne dr­ža­ve ta­kvim su­sje­di­ma. Čast mi je što je na­rod ko­me pri­pa­dam bio spre­man na ne­što što je za Hr­va­te, Bo­šnja­ke, Al­ban­ce, Ma­đa­re, na­ci­o­nal­ne Cr­no­gor­ce na­ža­lost do­sad bi­lo ne­za­mi­sli­vo... Na­rod ko­me pri­pa­dam sta­vio je in­te­re­se gra­đan­skih slo­bo­da i dr­ža­ve Cr­ne Go­re iz­nad na­ci­o­nal­nih i bez po­dr­ške iz ino­stran­stva stao pro­tiv dik­ta­tu­re. Ko­nač­no se či­ta­va opo­zi­ci­ja ipak sa­gla­si­la da ne bu­de vi­še štu­la jed­nom ne­pri­ja­te­lju slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je.
I dok ste se vi bo­ri­li, po­bi­je­di­li i sa­da osta­je da po­bje­du od­bra­ni­te i po­tvr­di­te, otvo­re­no je jed­no ve­li­ko, me­đu­na­rod­no pi­ta­nje. Đu­ka­no­vi­ćev re­žim ni­je de­mo­krat­ski do­šao na vlast, do­ve­li su ga sa stra­ne i spolj­ne si­le će ga ko­nač­no i od­ve­sti. Na na­ro­du je da taj od­la­zak iz­vo­ju­je i olak­ša.
To je bu­duć­nost... Me­ne je da­nas sra­mo­ta zbog Sr­bi­je, tač­ni­je nje­ne vla­de. Kao i sva­ki gmi­za­vac, i Đu­ka­no­vi­ćev re­žim svo­ju du­go­vječ­nost za­sni­va na spo­sob­no­sti da s vre­me­na na vri­je­me od­ba­ci svo­ju ko­žu... Sva­ki put ka­da je to či­nio: 1989, 1997, 2001, 2006, 2008, 2013. i sa­da naj­ve­ća otvo­re­na po­dr­ška sti­že mu iz Sr­bi­je. Iste one dr­ža­ve ko­ju ne­pre­kid­no op­tu­žu­je da ima ne­ča­sne i agre­siv­ne na­mje­re pre­ma Cr­noj Go­ri.
Đu­ka­no­vić pred­sta­vlja da ga iz Sr­bi­je po­dr­ža­va­ju de­mo­krat­ske sna­ge, evro­po­id­ni pra­vi „Sr­bi­jan­ci“, ko­ji za raz­li­ku od zlih di­na­ra­ca ne že­le da se „mi­je­ša­ju u tu­đe stva­ri“ i pre­va­spi­ta­va­nje zlo­či­nač­kog srp­skog na­ro­da ko­ji svim ozbilj­nim Evro­plja­ni­ma (re­ci­mo Adol­fu Hi­tle­ru) ne­pre­kid­no pra­vi pro­ble­me u stva­ra­nju no­vog svi­je­ta. Ko god se mi­je­ša u asi­mi­la­ci­ju i pre­va­spi­ta­va­nje Sr­ba ko­je spro­vo­di je­dan kri­mi­na­lom i ko­rup­ci­jom li­je­če­ni ko­mu­ni­sta, taj je ve­li­ko­sr­bin, na­ci­sta, pri­pad­nik ISIL-a sa srp­skog Ostro­ga (ko­ji je u stva­ri cr­no­go­rski što pre­ma Đu­ka­no­vi­će­vom či­ta­nju zna­či da u stva­ri ne po­sto­ji)... Uko­li­ko ma­lo pa­žlji­vi­je po­sma­tra­mo ko po­dr­ža­va Đu­ka­no­vi­ća u Sr­bi­ji, vi­dje­će­mo da je ri­ječ o ne­ko­li­ko po­ve­za­nih gru­pa. Na­iz­gled to su onih par hi­lja­da na­ci­o­nal­nih Cr­no­go­ra­ca, ko­li­ko ih ima me­đu 800.000 Sr­ba ko­ji su do­šli u Sr­bi­ju iz Cr­ne Go­re i još uvi­jek ima­ju ne­ku ve­zu sa za­vi­ča­jem. Sa nji­ma po­ne­ki de­mo­kra­ta ko­ji od vre­me­na po­gi­bi­je Zo­ra­na Đin­đi­ća iz pro­te­sta ne pra­ti sred­stva in­for­mi­sa­nja. Ipak, tu je i ma­nje vi­dlji­va či­ta­va mre­ža lju­di ko­ji na­iz­gled pred­sta­vlja­ju ci­vil­ni sek­tor, oso­ba ko­je ne­pre­kid­no za­stu­pa­ju in­te­re­se cr­no­gor­ske re­žim­ske oli­gar­hi­je. Ka­kve su to oso­be ko­je sve one prin­ci­pe za ko­je se jav­no za­la­žu u Sr­bi­ji po­ri­ču u slu­ča­ju Cr­ne Go­re i još se prav­da­ju ka­ko to či­ne iz ra­si­stič­kih raz­lo­ga – zbog pri­mi­tiv­nih Sr­ba i eks­pan­ziv­nih Ru­sa? Oni, za­hva­lju­ju­ći ide­o­lo­škoj i šo­vi­ni­stič­koj mr­žnji, ili ne­kom lič­nom ogra­ni­če­nju ne vi­de isti­nu: u Cr­noj Go­ri je na vla­sti ko­rum­pi­ra­ni dik­ta­tor­ski re­žim no­ri­je­gi­jan­skog ti­pa za­sno­van na mr­žnji. Dru­gu gru­pu pred­sta­vlja­ju na­vod­ni „srp­ski dr­žav­ni­ci“, lju­di ko­ji kad do­đu na vlast po­mi­sle da je na­ci­o­nal­ni i dr­žav­ni in­te­res u stva­ri nji­ho­va ko­rist. Mi­lo­še­vić, Đin­đić, Ko­štu­ni­ca, Ta­dić i Vu­čić iz svo­jih raz­lo­ga - zlih na­mje­ra, ne­zna­nja ili ide­o­lo­ških ogra­ni­če­nja – do­zvo­li­li su i po­mo­gli da pro­cvje­ta cvije­će zla i ugro­zi ne sa­mo in­te­re­se Cr­ne Go­re već i ta­mo­šnjih Sr­ba i Sr­bi­je. Vu­či­će­vi me­dij­ski sa­tra­pi da­nas su i u slu­žbi Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Za­što? Ko­nač­no tu je dr­žav­na i pri­vat­na agen­tu­ra cr­no­gor­skog re­ži­ma. Spa­va­či osta­vlje­ni ov­dje 2006. da nam obo­ga­ću­ju dr­žav­nu upra­vu. Raz­ne jav­ne lič­no­sti. Gra­mo­fo­ni ko­ji emi­tu­ju uvi­jek istu me­lo­di­ju.
Vri­je­me je da ta ho­bot­ni­ca, ko­ja ugro­ža­va de­mo­krat­sko bi­će Sr­bi­je, bu­de do kra­ja is­pi­ta­na i raz­ob­li­če­na. Da vi­di­mo ko to bra­ni „se­ku­lar­nu Cr­nu Go­ru“, a ra­do­vao se ka­da je 1997. srp­ska cr­kva po­mo­gla Đu­ka­no­vi­ća; ko pri­hva­ta da biv­ši de­mo­krat­ski srp­ski pre­mi­jer bu­de bez po­sle­di­ca kle­ve­tan iz Pod­go­ri­ce kao ubi­ca i te­ro­ri­sta; ko se ra­du­je ka­da Đu­ka­no­vić na­ja­vi da će stva­ra­ti na­ci­o­nal­nu cr­kvu; ko jav­no pro­po­vi­je­da da Sr­bi u Cr­noj Go­ri ne po­sto­je i da ano­ma­li­ju nji­ho­vog ja­vlja­nja na po­pi­si­ma tre­ba is­pra­vi­ti... ?
Ubu­du­će će i o ovoj bal­kan­skoj po­li­tič­koj ka­mo­ri bi­ti ri­je­či. Ona, nje­ne ve­ze i to­ko­vi pr­lja­vog nov­ca bi­će raz­ot­kri­ve­ni i pred­stav­lje­ni jav­no­sti. (Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)