Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ne­ko vje­ru­je u Bo­ga, ne­ko ne vje­ru­je. Ne­ko je vjer­nik, ili ka­ko se to da­nas mo­der­no ka­že–vje­ru­ju­ći, ne­ko je ate­i­sta, a ne­ko bo­ga­mi ne­vjer­nik. Ima i onih „ne­vjer­nih To­ma’’, a ima, ča­sti mi, i onih ko­ji­ma ni Bog ne mo­že po­mo­ći. A tek oni se­bi sa­mi­ma, da i ne pri­ča­mo.
E, me­đu ta­kve ubra­jam one ko­ji je­di­no vje­ru­ju u su­je­vjer­je. Ka­ko god okre­neš, ne­shva­tlji­vo je da ne­ko či­tav svoj ži­vot pro­ve­de mi­sle­ći da ‘’ne­što dru­go’’ mo­že ima­ti to­li­ko ve­li­ki uti­caj na nje­gov ži­vot. Kad ka­žem ne­što dru­go, mi­slim na kon­stant­nu op­se­si­ju iz­mi­šlje­nim pred­ra­su­da­ma i su­lu­do vje­ro­va­nje da se bez njih ne mo­že ži­vje­ti.
Ni­je la­ko tim ku­kav­ci­ma sa sa­mi­ma so­bom, a bo­ga­mi ni nji­ho­vom okru­že­nju. Od njih tre­ba bje­ža­ti gla­vom bez ob­zi­ra, baš k’o što oni bje­že kad vi­de ka­kvu mač­ku na pu­tu. I to ne bi­lo ka­kvu, ne­go „da­le­ko bi­lo’’- is­klju­či­vo cr­nu. One ma­lo ša­re­ni­je, ili ko­jim (sreć­nim) slu­ča­jem bi­je­le mo­žda bi i mo­gle da im „pre­đu put’’, ali cr­na–jok. Od nje se ,,su­je­vjer­ko’’ okre­će za 360 ste­pe­ni, i trk na dru­gu stra­nu. Ima i onih ko­ji (ne daj bo­že) plju­nu tri pu­ta pa ‘’sti­snu’’ i pro­đu ne­ka­ko, ali či­tav bož­ji dan stre­pe i če­ka­ju ka­kav će ih „jad’’’ za­de­si­ti.
Ni­je la­ko su­je­vjer­nom. De­be­lo se on za­petlj’o u svoj go­le­mi strah, ko­pr­ca se, ali se is­ko­be­lja­ti ni­ti mo­že, ni­ti ho­će. Za­ro­bio se su­je­vjer­ko u „ba­bi­ne gat­ke’’, op­ko­li­le ga „cr­ne mač­ke’’ sa svih stra­na. Sta­vio cr­ven ko­nac oko ru­ke, pa je ne­ka­ko hra­bri­ji. Pi­tam jed­nog ta­kvog (kao da ne znam): „Je li ti to ne­ko po­klo­nio tu „na­ru­kvi­cu’’? Ni­je, ve­li, to ja no­sim pro­tiv uro­ka. A ko te to urek’o, pi­tam opet. „Ni­je ni­ko do­sad, ali ‘oće si­gur­no, ubi­je­đen sam!’’A kad si ubi­je­đen, što je ne ‘’tu­ri’’ i na dru­gu ru­ku’’, pro­bah ma­lo da se na­ša­lim.
Ne­ma ša­le, bra­le, sa su­je­vjer­kom. Po­gle­dom me sa­sje­če k’o ma­čem, ka­ko pje­va Bo­ra Đor­đe­vić, ali ovaj bak­suz ne ot­pje­va ne­go pro­sik­ta k’o zmi­ja – „pu, pu, da­le­ko bi­lo’’, pa do­da­de – „ima ne­ki đa­vo u te­bi, vi­dio sam ja to odav­no’’. Po­gle­dah ga pra­vo u one iz­be­zu­mlje­ne oči, pa mir­no i raz­go­vjet­no uz­vra­tih: „A ne­ma, su­je­vjer­ko moj, u me­ni đa­vo, ne­go ima­ju dva.’’ Ne mo­žeš ti nje­ga na­smi­ja­ti, ne­ma te si­le. Na­mra­či se, pro­mr­lja ne­što u za­ra­slu bra­du. Ina­če, ne bri­je se već go­di­na­ma. Ka­že da mu se jed­nom ne­ki van­ze­ma­ljac „ja­vio u snu’’, pa mu re­kao da se ne bri­je, dok se on opet „ne vra­ti’’. Ali iz­gle­da da je van­ze­ma­ljac ili za­bo­ra­vio, ili otiš’o kod ne­kog dru­gog. Ka­ko god za­rast’o su­je­vjer­ko, ne mo­že ga ni­je­dan „bri­co’’ sa­vla­da­ti. Ode niz uli­cu, sti­snu­tih zu­ba, ali i s gla­vi­com bi­je­log lu­ka me­đu pe­sni­ca­ma.
Ni­je la­ko su­je­vjer­ku, ni­ka­ko mu ni­je la­ko. Kad se „po­tre­fi’’ pe­tak 13., ta­da on ne po­ma­lja nos iz ku­će. Ne uklju­ču­je špo­ret, a ni te­le­vi­zor. Ni­ko­me ne otva­ra vra­ta. Ne uklju­ču­je ni boj­ler, jer će sto po­sto eks­plo­di­ra­ti. Kad će ako ne­će da­nas!? Tri­na­e­sti je to.. a još pe­tak! Ma sa­mo da on pro­đe, sju­tra će mu sve mno­go ,,lak­še’’ bi­ti.
Pun je naš su­je­vjer­ko pred­ra­su­da, pun gor­ke mu­ke sa sa­mim so­bom. Jed­nom (ne)pri­li­kom mi re­če, da kad mu za­i­gra li­je­vo oko de­fi­ni­tiv­no će mu se ne­što ru­žno de­si­ti. „A de­sno’’, pri­u­pi­tah (ne da­de mi onaj đa­vo mi­ra). E de­sno, ka­že, mo­že da igra i dan i noć-ni­šta! Ali li­je­vo, ga­rant zna­či ne­ki bak­suz.
Bak­suz si ti da ve­ćeg ne­ma, po­mi­slih i odoh svo­jim pu­tem. Je­ste da mi je mač­ka pre­šla put, ali sa za­do­volj­stvom ute­koh od ove na­pa­sti. Su­je­vjer­ko ne­će da pro­đe iz­me­đu dvi­je ban­de­re, ne pa­da mu na­pet ni is­pod mer­de­vi­na. Ni­kad ne ba­ca sme­će uve­če, a ‘’kr­nje’’ šo­lje od­ma’ li­fe­ru­je iz ku­će, da mu ka­ko ve­li – „ne na­vu­ku ne­ku bi­je­du na ku­ću’’.
E, da, i ovo sam ga pi­ta­la je­dan­put-: ,,Ima li mo­žda ne­ke „sreć­ne‘’ ča­ra­pe, ili ne­ki džem­per?’’ Imam, ka­že, ka­ko da ne­mam. Evo baš ovaj mi do­no­si sre­ću. A šta ti je ‘’baš taj’’ do­nio, pi­tah... I šta je za te­be sre­ća? Za­mi­sli se du­bo­ko, pa re­če- eto, npr. kad nje­ga ob­u­čem, ta­da ne sret­nem cr­nu mač­ku, i ne sa­mo cr­nu ne­go ni­ka­kvu!
Te­bi, dru­že moj su­je­vjer­ni, ubo­doh ja, ne­ma po­mo­ći ni da­nas ni sju­tra, a ni­je ti je ni ju­če bi­lo. Ne­go, aj’ ti po­la­ko svo­jim pu­tem, pa ako me ne­kad sret­neš ti pre­đi na dru­gu stra­nu, baš k’o da si vi­dio onu cr­nu mač­ku.
Za­to, dra­gi mo­ji, ako ne­gdje „na­mi­ri­še­te’’ ovu na­past, vi pra­vo u ni­ski start. I sprint. Ja vje­ru­jem u vas. I ja i moj bič. Jer su­je­vjer­je je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)