Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Ne znam je­ste li pri­mi­je­ti­li, ali pr­vo je ne­sta­lo brat­stvo i je­din­stvo. Do da­nas smo po­gu­bi­li i so­li­dar­nost, i za­jed­ni­štvo. Tek zad­njih da­na je neo­bič­no po­pu­lar­na ri­ječ – in­klu­zi­ja..
Pro­ta­go­ni­sti na­še­ga po­li­tič­kog ži­vo­ta kao da se utr­ku­ju ko će po­ka­za­ti vi­še ši­ri­ne, otvo­re­no­sti, to­le­ran­ci­je i sprem­no­sti za di­ja­log.

A da bi opi­sa­li svo­ju is­kre­nu po­sve­će­nost za­dat­ku oto­plja­va­nja od­no­sa s oso­ba­ma ili gru­pa­ci­ja­ma na ko­je su do ju­če gle­da­li s pre­zi­rom ili, u naj­ma­nju ru­ku, s po­do­zre­njem, vi­še ni­ko ne po­se­že za, oči­to, de­mo­di­ra­nom ter­mi­no­lo­gi­jom kao što je jed­na­kost.
Čak su se i di­o­ni­ce fa­mo­znog po­mi­re­nja str­mo­gla­vi­le na naj­ni­ži ni­vo. Je­di­no što se da­nas ra­ču­na je fan­tom­ska in­klu­zi­ja, pre­ma ko­joj mo­ja ma­len­kost ga­ji iz­vje­snu skep­su. Jer, kad god bi se u jav­no­me dis­kur­su lan­si­rao ne­ki no­vi po­jam, a za­bo­ra­vi­lo na ci­je­li pa­ket sa­vr­še­no upo­tre­blji­vih, do ju­če uvri­je­že­nih si­no­ni­ma, ne bi is­pa­lo do­bro.
Ta­ko je, si­gur­no će­te se sje­ti­ti, jed­no vri­je­me bi­lo stra­šno po­pu­lar­no go­vo­ri­ti o su­ži­vo­tu. Kao da ži­vo­tu bez pre­fik­sa išta fa­li.Tre­ba­lo je vre­me­na da shva­ti­mo ka­ko oni ko­ji­ma su usta pu­na su­ži­vo­ta mi­sle za­pra­vo na apart­hejd: su­po­sto­ja­nje dva­ju svje­to­va ko­ji se ni­ka­da ne su­sre­ću. Ži­vot je ne­što mno­go ljep­še od su­ži­vo­ta.
Po­jam ko­jim su do­ne­dav­no ba­ra­ta­li sa­mo gra­đan­ski ak­ti­vi­sti za­o­ku­plje­ni in­te­gra­ci­jom svih dru­štve­nih slo­je­va, pa ta­ko i ma­njin­skih gru­pa, po­če­li su ko­ri­sti­ti i po­li­ti­ča­ri, oso­bi­to oni ko­ji su is­ka­za­li am­bi­ci­je da se uklju­če u bor­bu za čel­ne po­zi­ci­je u stran­ka­ma, a ko­je se­be zo­vu pro­e­vrop­skim, a či­ni mi se kod nas su to sko­ro sve.
For­mu­la in­klu­zi­je valj­da im je zgod­no zvu­ča­la kao ter­min za po­ku­šaj mi­re­nja svih za­ra­će­nih frak­ci­ja i oku­plja­nje što ve­ćeg bro­ja sim­pa­ti­ze­ra. I u sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na jed­na je ri­ječ iz­gu­bi­la svo­je iz­vor­no zna­če­nje, pot­pu­no de­val­vi­ra­la i za­do­bi­la sa­dr­žaj sa­svim su­pro­tan ono­me ko­ji mo­že­mo pro­na­ći u rječ­ni­ci­ma.
Što se me­ne ti­če, ne­mam ni­šta pro­tiv. Kao što su me ner­vi­ra­li po­zi­vi na brat­stvo, je­din­stvo, slo­gu i za­jed­ni­štvo, ta­ko mi je od pr­vo­ga da­na i in­klu­zi­ja išla na živ­ce..
A zna­te li za­što? U na­še­mu na­ro­du, kad god is­kr­sne ne­ka te­ška si­tu­a­ci­ja – a kod nas je, kao što zna­mo, uvi­jek te­ško i va­zda ne­što is­kr­sa­va , po­nu­đe­na mu je ras­pra­va o in­klu­zi­ji. I bo­ga­mi pri­mi­li su se od in­te­lek­tu­a­la­ca do zad­nje ba­ba sa Si­nja­je­vi­ne.
Ne­ka se lju­ti ko­me je dra­go, na me­ne ne ra­ču­naj­te. Dra­že mi je bi­ti un­plug­ged. Uosta­lom, zna­mo ka­ko su sva na­ša brat­stva, je­din­stva i za­jed­ni­štva za­vr­ši­li. Na­ro­či­to kad su ih spro­vo­di­li po­li­ti­ča­ri jed­no­u­mlja. Što je po­či­nja­lo ra­do­snim pa­ra­da­ma i sle­to­vi­ma na ši­ro­kim bu­le­va­ri­ma, za­vr­ša­va­lo je ru­žno. Ta­kvi smo mi.
Ka­ko je moj mo­to slo­bo­da svi­ma, ko­ri­sti­te ne­ku dru­gu ri­ječ, re­ci­mo jed­na­kost,in­klu­zi­ju od onog po­li­ti­ča­ra do ba­be sa Si­nja­je­vi­ne ni­ko ne ra­zu­mi­je i po­stat će sa­mo bez­vri­jed­na fra­za. Eto, to­li­ko, a sa­da mi do­pu­sti­te da se is­klju­čim. da bu­dem off li­ne