Autor: Zo­ran Ša­po­njić

Go­spo­din Jens Stol­ten­berg, ge­ne­ral­ni se­kre­tar NA­TO pak­ta, ža­li zbog „kam­pa­nje ali­jan­se u Sr­bi­ji 1999. go­di­ne“! To­li­ko ža­li da vje­ro­vat­no no­ći­ma ne spa­va. Iz­la­ze mu na oči sli­ke onih mo­ma­ka ko­je je, ni kri­ve ni du­žne, NA­TO „to­ma­havk“ ras­ko­ma­dao na Tor­ni­ku na Zla­ti­bo­ru, pa im ti­je­la bi­la raz­ba­ca­na sto­ti­na­ma me­ta­ra oko­lo, po bo­ro­vi­ma. Sa­ku­plja­li ih nji­ho­vi naj­mi­li­ji sle­de­ćeg, cr­nog ju­tra ko­je je, kao, sva­nu­lo nad pla­ni­nom. Ni­kad tu sli­ku, ko­ju sam tog pro­leć­nog ju­tra 1999. go­di­ne vi­dio pod Tor­ni­kom, ne­ću za­bo­ra­vi­ti. Ne mo­že Stol­ten­berg da iz­ba­ci iz gla­ve sli­ke po­bi­je­ne dje­ce po Sr­bi­ji, pa zbog to­ga ža­li, gri­ze ga sa­vjest zbog to­na osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma raz­ba­ca­nog po Sr­bi­ji, zbog ka­set­nih bom­bi ko­je i da­nas ubi­ja­ju de­mi­ne­re… Žao go­spo­di­nu Stol­ten­ber­gu…
Ili će, pri­je mo­žda bi­ti, da go­spo­di­nu Stol­ten­ber­gu uop­šte ni­je žao? Da je onu re­če­ni­cu ko­ju je ne­dav­no iz­re­kao u Bri­se­lu, iz­go­vo­rio tek ona­ko, hlad­no, di­plo­mat­ski, ša­blon­ski i li­ce­mjer­no, kao što su nje­go­vi pri­je 17 go­di­na, isto ta­ko, hlad­no, sra­ču­na­to, po­kva­re­no i li­ce­mjer­no ba­ca­li bom­be po Sr­bi­ma.
Za­i­sta, ima li kra­ja li­ce­mjer­ju Za­pa­da? Ima li kra­ja po­ni­ža­va­nju ovog ne­sreć­nog na­ro­da! Žao go­spo­di­nu Stol­ten­ber­gu! Za­ma­lo da mu čo­vjek po­vje­ru­je! Da mu je žao! Ka­že, žao mu zbog „kam­pa­nje NA­TO pak­ta“, ta­ko oni li­ce­mjer­no zo­vu ubi­ja­nje ne­vi­nog na­ro­da bom­ba­ma sa 10.000 me­ta­ra vi­si­ne, a on­da, u svoj ža­lo­sti ko­ja ga je ob­u­ze­la, ne pro­pu­sti da do­da ka­ko bom­bar­do­va­nje jed­nog na­ro­da, ni­je, u stva­ri, nji­ho­va gre­ška, ne­go smo za to sa­mi kri­vi. Bom­bar­do­va­li su nas da bi nas sa­me za­šti­ti­li od nas, da bi, ve­li go­spo­din Stol­ten­berg – „za­šti­ti­li ci­vi­le“. Ma­lo vam, go­spo­di­ne Stol­ten­berg, što ste nas bom­bar­do­va­li, što nas va­še bom­be i vaš ura­ni­jum ubi­ja­ju i da­nas, po­la­ko ali si­gur­no, ne­go nas, go­spo­di­ne Stol­ten­berg, po­vrh sve­ga, da­nas j… u gla­vu svo­jim li­ce­mjer­nim iz­ja­va­ma. Haj­de što ste nas bom­bar­do­va­li da za­šti­te nas sa­me od nas, to se i da ra­zu­mje­ti, „to­ma­hav­ci“ ubi­ja­ju br­zo i si­gur­no, ne zna čo­vjek šta ga je sna­šlo i već je ras­ko­ma­dan, i već je za­šti­ćen od sa­mog se­be, ali, osi­ro­ma­še­ni ura­ni­jum, go­spo­di­ne Stol­ten­berg… Baš bi mi bi­lo dra­go, go­spo­di­ne, da nam ob­ja­sni­te ka­ko ste to osi­ro­ma­še­nim ura­ni­ju­mom, to­na­ma i to­na­ma ba­če­nim po srp­skim gra­do­vi­ma, po po­lji­ma i se­li­ma, šti­ti­li ci­vi­le? I, ko­li­ko ste ih na taj na­čin za­šti­ti­li?
Ma­da, u Sr­bi­ji da­nas, sve je mo­gu­će pa i to. Či­tam pri­je ko­ji dan, ne­ki dok­tor tvr­di da je osi­ro­ma­še­ni ura­ni­jum, u stva­ri, do­bar po na­rod, ko­ri­stan, to­li­ko da čo­vjek po­že­li da ode i na­sta­ni se u sred Čer­no­bi­lja, ili u sred ne­kog od po­lja za­su­tih ovim bom­ba­ma!
Stol­ten­ber­go­va iz­ja­va ža­lje­nja ve­li­ka je stvar za Sr­bi­ju i srp­ski na­rod, ja­vi­li po­sle iz­ja­ve ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra me­di­ji u Sr­bi­ji. Ogrom­na stvar. Le­glo nam Stol­ten­ber­go­vo ža­lje­nje k’o me­lem na ra­ne. Mo­žda će po­sle te iz­ja­ve pre­sta­ti dej­stvo osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma po srp­skim gra­do­vi­ma, li­va­da­ma i po­lji­ma. Mo­žda vi­še ne­će­mo umi­ra­ti od dej­stva NA­TO ura­ni­ju­ma… Mo­žda će obo­lje­li na­pra­sno ozdra­vi­ti! Mo­žda će bol­ni­ce i on­ko­lo­ška odje­lje­nja na­pra­sno bi­ti is­pra­žnje­ni! Mo­žda će iz NA­TO pak­ta do­ći da sa­mi po­ku­pe ka­set­ne bom­be po Ko­pa­o­ni­ku i oko Sje­ni­ce, da na­rod ne gi­ne?
Za­i­sta, šta je sa na­ma? Je­smo li od osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma od NA­TO pro­jek­ti­la i ka­set­nih bom­bi u me­đu­vre­me­nu i po­lu­dje­li pa nam je ve­li­ka stvar Stol­ten­ber­go­vo ža­lje­nje, iz­re­če­no ona­ko us­put, u jed­noj re­če­ni­ci, su­vo i hlad­no, jer ga se mi, du­bo­ko sam uvje­ren, u stva­ri, i ne ti­če­mo. Ni­ti se nje­ga ti­ču bom­be, ni na­še sru­še­ne fa­bri­ke, pu­te­vi, mo­sto­vi, ono­li­ki po­bi­je­ni na­rod… I, opet bi oni nas bom­bar­do­va­li, a ne bi trep­nu­li, kao što su nas bom­bar­do­va­li nji­ho­vi pret­hod­ni­ci, So­la­na, Klark, Vo­ker, Klin­ton, Bler i osta­li be­lo­svjet­ski po­kva­re­nja­ci i vu­ci­ba­ti­ne…
A, ka­ko bi, go­spo­di­ne Stol­ten­berg, bi­lo da do­đe­te na Tor­nik, da klek­ne­te na mje­stu na ko­me su va­ši ubi­li one ne­sreć­ne mla­di­će, ni kri­ve ni du­žne? Ka­ko bi bi­lo da na mje­stu na ko­me ste ubi­li nji­ho­ve sno­ve, ubi­li nji­ho­ve po­ro­di­ce, za­mo­li­te za opro­štaj nji­ho­ve naj­bli­že, maj­ke, se­stre? Ka­ko bi bi­lo da ih po­gle­da­te u oči, da ih pi­ta­te ka­ko im je? Mo­žda va­še ža­lje­nje ta­da ne bi bi­lo ta­ko su­vo, hlad­no i li­ce­mjer­no?
Šta mi­sli­te o to­me, go­spo­di­ne Stol­ten­berg?
Ma­da, ni ta­da vam ne bih vje­ro­vao, go­spo­di­ne Stol­ten­berg! Ipak smo mi raz­li­či­ti svje­to­vi, go­spo­di­ne.wwwi­skra.co