Autor: Ja­kob Aug­ste­in

An­ge­la Mer­kel že­li još je­dan man­dat. Ova vi­jest je ob­ra­do­va­la mno­ge lju­de, jer im se či­ni da vo­di is­pu­nje­nju nje­nog ne­dav­nog obe­ća­nja „da Nje­mač­ka bu­de Nje­mač­ka ko­ju vo­li­mo“. Ali to ni­je mo­gu­će. To­kom nje­na tri man­da­ta Nje­mač­ka i Evro­pa su se ra­di­kal­no iz­mi­je­ni­le. Evrop­ske in­te­gra­ci­je su u ru­še­vi­na­ma, a va­žni prin­ci­pi nje­mač­ke po­sle­rat­ne po­li­ti­ke vi­še ne va­že. An­ge­la Mer­kel je kan­ce­lar­ka kon­ti­nu­i­te­ta, a ne pro­mje­ne. Ona i nje­mač­ki gra­đa­ni su u tom smi­slu u stal­nom ne­spo­ra­zu­mu. Nje­na po­sled­nja pred­iz­bor­na kam­pa­nja je svo­di­va na tvrd­nju: „Vi me zna­te“, ali mi je u stva­ri ne po­zna­je­mo. Ona na­stu­pa kao ti­ha vo­da, ali ti­ši­na se u stva­ri zah­ti­je­va od nas.
Dok­tor­ka Mer­kel ima or­di­na­ci­ju za ana­ste­zi­ra­nje nje­mač­kog dru­štva. Ope­ri­še se tek ka­da je pa­ci­jent uspa­van, a svi mi smo nje­ni pa­ci­jen­ti. Nje­mač­ka so­ci­jal­na dr­ža­va, evrop­sko uje­di­nje­nje, od­nos pre­ma Ru­si­ji, par­tij­ski si­stem, sve se pro­mi­je­ni­lo od ka­da je ona do­šla na vlast. Ako su pro­mje­ne ne­iz­bje­žne, ka­ko gla­sa­ti za An­ge­lu Mer­kel ko­ja obe­ća­va kon­ti­nu­i­tet. Ona mo­žda ni­je iza­zva­la te pro­mje­ne, ali je tim te­že po­vje­ro­va­ti da će mo­ći da upra­vlja nji­ma. Ka­ko god, ona i po­sle 11 go­di­na na vla­sti osta­je ve­li­ka ne­po­zna­ni­ca. „Sva­ko vi­di ono za šta se iz­da­ješ, ali ma­lo njih pri­mje­ću­je ko si ti u stva­ri“. To je dvoj­no knji­go­vod­stvo po­li­tič­ke fi­lo­zo­fi­je po Ma­ki­ja­ve­li­je­voj pre­po­ru­ci. Po­li­ti­ko­log Her­fried Münkler nas u jed­nom in­ter­vjuu pod­sje­ća da ma­sa uvi­jek sli­je­di pri­vid, a do­bar po­li­ti­čar to ko­ri­sti.
An­ge­la Mer­kel je kan­ce­lar­ka pri­vi­da. To zvu­či pa­ra­dok­sal­no, na­ro­či­to u po­re­đe­nju sa Do­nal­dom Tram­pom ko­ji je upr­kos opi­plji­vim či­nje­ni­ca­ma po­stao ame­rič­ki pred­sjed­nik. Ali na­ša kan­ce­lar­ka ne za­o­sta­je za njim u ob­ma­nji­va­nju jav­no­sti. U pi­ta­nju je ne­ka vr­sta nad­me­ne skrom­no­sti. Svo­ju žud­nju za vla­šću ona za­o­gr­će ide­jom o od­go­vor­no­sti. ,,Zi­doj­če caj­tung’’ pi­še ko­li­ko joj je bi­lo te­ško pri­je ne­go što je do­ni­je­la od­lu­ku da se po­no­vo kan­di­du­je. Kao u ha­gi­o­gra­fi­ja­ma sve­ta­ca: ona je sa­ma, okru­že­na sa­mo naj­bli­ži­ma i sprem­na da od­u­sta­ne. To je nje­no is­ku­še­nje, že­lja da uči­ni ne­što što ni­ko­me ni­je uspje­lo – da sa­ma ode sa vla­sti. A on­da je njen muž upo­zo­ra­va da ne smi­je pod­le­ći is­ku­še­nju i se­be sta­vi­ti na pr­vo mje­sto. Na kra­ju, po­sle unu­tra­šnje bor­be, po­bje­đu­je od­go­vor­nost. Po­la­ko, go­to­vo bol­no, kan­ce­lar­ka usta­je i vra­ća se u bit­ku. Po­tre­sno.
Do­nald Tramp je go­spo­dar la­ži, a An­ge­la Mer­kel go­spo­da­ri­ca skrom­no­sti. Obo­je su go­spo­da­ri ob­ma­ne. Zbog nje­nog za­ne­ma­ri­va­nja Evro­pe i sve ve­ćeg so­ci­jal­nog ja­za u Nje­mač­koj, kao i od­ba­ci­va­nja Ru­si­je, već smo pla­ti­li vi­so­ku ci­je­nu. Ali, naj­go­ra po­sle­di­ca nje­nih od­lu­ka je uru­ša­va­nje po­li­tič­ke kul­tu­re. Sa Al­ter­na­ti­vom za Nje­mač­ku do­bi­li smo upra­vo onu par­ti­ju či­ju po­ja­vu su li­de­ri nje­ne Hri­šćan­sko- de­mo­krat­ske uni­je htje­li da spri­je­če. Po­li­ti­ka cen­tra bi mo­gla sku­po da nas ko­šta, jer smo umje­sto raz­go­vo­ra do­bi­li mr­žnju. Da­kle, ona se još jed­nom kan­di­du­je, da ri­je­ši pro­ble­me od ko­jih je mno­ge sa­ma pro­iz­ve­la. Ona na­ja­vlju­je da će u toj bor­bi se­be osta­vi­ti po stra­ni. Hva­la, ali ne, hva­la.
Pe­šča­nik.net