Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Mo­glo bi se o ovoj te­mi na­du­gač­ko i na­ši­ro­ko ,,raz­gla­ba­ti’’. Vje­ro­vat­no bi kao i u sva­koj raz­mje­ni mi­šlje­nja bi­lo i onih opreč­nih, ali po­što sam u pri­li­ci da is­ka­žem sa­mo svo­je, tru­di­ću se da vas ubi­je­dim da sam u pra­vu. Ne za­to što (ka­ko ne­ki mi­sle) ja to že­lim i mo­ram, već što ho­ću re­al­nim sta­vom da uka­žem na ne­ga­tiv­no­sti i uzro­ke ove da­na­šnje te­me.
Da­kle, ko­li­ko smo sprem­ni i ko­li­ko smo spo­sob­ni, i da li uop­šte že­li­mo da se ra­du­je­mo tu­đoj sre­ći? Ko­li­ko je u na­ma do­bro­te, ple­me­ni­to­sti i to­pli­ne ko­jom bi­smo za­gr­li­li ne­či­ju sre­ću? Da li u na­šim sr­ci­ma, mi­sli­ma i ri­je­či­ma po­sto­ji do­volj­no ši­ro­kog osmi­je­ha u ko­ji bi stao ne­či­ji tre­nu­tak sre­će? Ima­mo li uop­šte po­tre­bu u ovoj op­štoj gun­gu­li od vre­me­na da se ba­rem osvr­ne­mo i ka­že­mo onom dru­gom: ‘’Sre­ćan /a sam zbog te­be?’’ Ap­so­lut­no sam si­gur­na da vri­je­me u ko­me ži­vi­mo, ka­kvo god da je, ne mo­že, ne­ma i ne smi­je igra­ti bi­lo ka­kvu ulo­gu u na­šoj že­lji i po­tre­bi da se ra­du­je­mo tu­đoj sre­ći. Ono mo­že bi­ti sa­mo iz­li­za­no i tru­lo oprav­da­nje, pot­pu­no pro­vid­ni i blju­ta­vi iz­go­vor za na­šu ne­za­in­te­re­so­va­nost pre­ma sre­ći dru­gog čo­vje­ka. Ali, da li je u pi­ta­nju sa­mo ne­za­in­te­re­so­va­nost ili po­sto­je i dru­ge stva­ri ko­je nas či­ne ta­kvi­ma? Na­rav­no da po­sto­je. Po­red go­le lju­bo­mo­re i sa­mo­lju­blja, i te ka­ko štr­či još jed­na, ko­ja je mo­žda i vo­di­lja, a to je su­je­ta. Ko­li­ko je sa­mo ta lju­ta gu­ja za­tro­va­la ljud­skih du­ša, uči­ni­la ih hlad­nim, za­vid­nim, a isto­vre­me­no u nji­ma raz­mno­ži­la sve sa­me ku­ka­vi­ce. Ra­do­va­ti se tu­đoj sre­ći ni­je ni­ka­kva na­u­ka, ni­je ta­le­nat, ni­je ni­ka­kva mu­drost. Bi­ti sre­ćan zbog ne­či­je sre­će, ni­je ni fi­lo­zo­fi­ja, ni­ti te­ma za me­di­cin­ske ,,gla­ve’’. Ne­ma to­ga dra­gi mo­ji ni u kom­pju­te­ri­ma, a bog­me ni u ovim ,,pa­met­nim’’ te­le­fo­ni­ma. Jok.
Ka­ko se ra­do­va­ti, po­ka­za­će nam pri­je sve­ga na­ši ro­di­te­lji. Po­ka­za­će nam svo­jim pri­mje­rom, kao uosta­lom i u sve­mu dru­gom. Ve­li­ka je sre­ća po­ni­je­ti to div­no osje­ća­nje iz ku­će i po­klo­ni­ti ga dru­štvu. Po­ka­za­ti svo­ju ši­ri­nu, po­što­va­nje i ne­iz­mjer­nu ra­dost ka­da je ne­ko sre­ćan.
Mno­gi gri­je­še ka­da ka­žu ili mi­sle da to ni­je ta­ko la­ko, i da čo­vjek mo­ra da na­u­či da bu­de ta­kav. Da tre­ni­ra, ili ka­ko da­nas ka­žu ovi ,,tre­ne­ri du­ša’’-da po­bi­je­di se­be.
A ja ka­žem- svi vi ko­ji ta­ko mi­sli­te ni­ka­da tu po­bje­du ne­će­te iz­vo­je­va­ti, jer je to jed­no­stav­no i ne­mo­gu­će i ne­po­treb­no. Po­go­to­vo zbog to­ga što ra­do­va­ti se tu­đoj sre­ći ni­je ni­ka­kva bor­ba, već na­pro­tiv, je­dan di­van pri­ja­telj­ski su­sret. Do­volj­no je sa­mo da bu­de­te tu.
Da­kle, vr­lo te­ško ,,pod­no­si­mo’’ tu­đu sre­ću, uspjeh, za­do­volj­stvo. Ali za­to smo prem­ci ka­da tre­ba osu­di­ti i ve­o­ma sklo­ni da se ve­se­li­mo tu­đoj ne­sre­ći. O, ka­ko to sa­mo hra­ni naš ego i su­je­tu. Ka­ko nas sa­mo ne­či­ji po­raz i ne­u­spjeh či­ne ,,ve­ćim’’ i ,,ja­čim’’. Ka­ko sa­mo sa vi­si­ne gle­da­mo one ko­ji su po­kle­kli. Ka­ko ne­či­je gor­ke su­ze, ta­ko la­ko i ci­nič­no, ta­ko pod­mu­klo iza­zi­va­ju u na­ma (pod)smi­jeh.
Ka­kvi smo to lju­di po­sta­li pri­je ne­go što smo i po­ku­ša­li da bu­de­mo lju­di? Ima li čo­vjek ko­ji se ra­du­je tu­đoj ne­sre­ći išta ljud­sko u se­bi? Na­rav­no da ne­ma, ali to mi, na­ža­lost, ne da­je na­du da se on mo­že pro­mi­je­ni­ti.
Ne­dav­na vi­jest o smr­ti Fi­de­la Ka­stra mo­žda mo­že na ne­ki na­čin bi­ti pri­mjer i po­ka­za­ti u ka­kvom svi­je­tu ži­vi­mo. Na­me, dok ci­je­la Ku­ba tu­gu­je (i ne sa­mo Ku­ba) zbog od­la­ska nji­ho­vog ipak do­ži­vot­nog i je­di­nog vo­đe, Ame­ri­kan­ci ku­ban­skog po­ri­je­kla iza­šli su na uli­ce Ma­ja­mi­ja ka­ko bi uz pje­smu i ve­se­lje pro­sla­vi­li vi­jest o nje­go­voj smr­ti. Ra­di se uglav­nom o po­tom­ci­ma onih ko­ji su po­bje­gli sa Ku­be za vri­je­me Ka­stro­ve vla­da­vi­ne. Ubi­je­đe­na sam da tim po­tom­ci­ma baš ni­šta ne fa­li u tom Ma­ja­mi­ju, i da se i da su mo­gli ni­ka­da ne bi vra­ti­li na Ku­bu. Ali za­to nji­ho­va pri­je ba­ha­tost ne­go mr­žnja, nji­ho­va po­vr­šnost pri­je ne­go (pred)zna­nje, za­tim nji­ho­va neo­sje­tlji­vost (ko­ju su na­sli­je­di­li od Ame­ri­ka­na­ca) po­ka­za­la je jed­no pot­pu­no od­su­stvo ne­po­što­va­nja i pri­mi­ti­vi­zma pre­vas­hod­no pre­ma ljud­skom ži­vo­tu.
No, šta je tu je, to smo mo­gli i da oče­ku­je­mo, jer ovaj svi­jet već odav­no ide ta­mo gdje se gu­bi sva­ki trag do­sto­jan­stva, gdje ne­ma go­vo­ra o ra­zu­mi­je­va­nju, pra­šta­nju i sa­o­sje­ća­nju. Ra­do­va­ti se tu­đoj ne­sre­ći opa­ka je i ubi­je­đe­na sam, na­ža­lost, ne­iz­lje­či­va bo­lest. Je­di­no što od nje mo­že­mo oče­ki­va­ti je­ste da se ne­će za­u­sta­vi­ti i da će uži­va­ti u in­fi­ci­ra­nju svog okru­že­nja.
Za­to, dra­gi mo­ji, bje­ži­te iz te za­ra­že­ne oko­li­ne. Ne­ka vam oni ko­ji se sla­de tu­đim mu­ka­ma bu­du mi­lja­ma da­le­ko. Ra­duj­te se tu­đoj sre­ći. Sa­mo ta­kvi­ma ži­vot se iskre­no osmje­hu­je. Bu­di­te ta­kvi, i ja ću bi­ti sreć­na zbog vas. I ja i moj bič. Jer ra­do­va­ti se tu­đoj ne­sre­ći je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)