Pi­še: Nik Ga­šaj


U kon­tek­stu et­no­kul­tur­ne prav­de po­me­nu­ću Os­zka­ra Jas­zia, vo­de­ćeg ma­đar­skog so­ci­o­lo­ga u pe­ri­o­du pri­je Pr­vog svjet­skog ra­ta ko­ji na­gla­ša­va: ,,Mi­ni­mal­ni pro­gram mo­že se re­zi­mi­ra­ti slje­de­ćim ri­je­či­ma: lju­di­ma tre­ba­ju do­bre ško­le, do­bra jav­na ad­mi­ni­stra­ci­ja, i do­bro pra­vo­su­đe. Me­đu­tim, to se mo­že po­sti­ći sa­mo ako ih lju­di bu­du ima­li na sop­stve­nom je­zi­ku“. Ova­kav na­čin raz­mi­šlja­nja ni­je ostao usa­mljen. Mo­gu­će je, na­rav­no, do­da­ti da su ide­je li­be­ral­nih so­ci­o­lo­ga u ze­mlja­ma is­toč­ne i cen­tral­ne Evro­pe, i ne sa­mo u nji­ma, ri­jet­ko ka­da bi­le pre­to­če­ne u po­li­tič­ku ak­ci­ju i prav­ne nor­me. Ali, isto ta­ko, mo­že se pri­mi­je­ti­ti da su vla­da­ri, pa čak i dik­ta­to­ri, bi­li svje­sni či­nje­ni­ce da et­no­kul­tur­na ne­u­tral­nost jed­no­stav­no ne funk­ci­o­ni­še u ze­mlja­ma u ko­ji­ma na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne či­ne zna­ča­jan seg­ment sta­nov­ni­štva. Vla­da­ri mo­žda i ni­su bi­li vo­đe­ni li­be­ral­nim ide­ja­ma dru­štve­ne prav­de, ali su bi­li svje­sni da od­su­stvo grup­no-spe­ci­fič­nih sta­vo­va i re­gu­la­ti­ve mo­že da na­ru­ša­va sta­bil­nost po­li­tič­ke za­jed­ni­ce. Obez­bje­đi­va­nje lo­jal­no­sti vla­sti sa­mo po se­bi je te­žak za­da­tak, ali je prak­tič­no ne­mo­gu­će oče­ki­va­ti lo­jal­nost pre­ma za­jed­nič­koj dr­ža­vi i za­jed­nič­kom ci­lju od onih či­ji je od­nje­go­va­ni iden­ti­tet is­klju­čen iz za­jed­nič­kih kon­ce­pa­ta. Lak­še mi je da se­bi pre­do­čim jed­nu ze­mlju kao mo­ju ze­mlju, uko­li­ko mo­gu da je na­zo­vem na svom je­zi­ku, ako kul­tu­re i je­zi­ci ko­ji je či­ne do­bi­ja­ju mje­sto i u jav­nom pro­sto­ru. Za vri­je­me vje­kov­ne Oto­man­ske vla­da­vi­ne na Bal­ka­nu, tur­ski osva­ja­či su oba­zri­vo iz­bje­ga­va­li is­ku­še­nje da na­met­nu je­dan je­zik i jed­nu re­li­gi­ju. Le­njin je če­sto go­vo­rio u pri­log oču­va­nja raz­li­či­to­sti. Ar­gu­men­to­vao je da ru­ski ne tre­ba na­me­ta­ti kao zva­ni­čan je­zik u Ru­si­ji, ni­ti ka­sni­je u So­vjet­skom sa­ve­zu. Za po­zi­ti­van pri­mjer uzi­mao je Švaj­car­sku, na­gla­ša­va­ju­ći da Švaj­car­ska sa­mo do­bi­ja iz či­nje­ni­ce da ima tri zva­nič­na je­zi­ka umje­sto sa­mo jed­nog, do­da­ju­ći da su u Švaj­car­skoj 70 od­sto sta­nov­ni­štva Njem­ci, a u Ru­si­ji sa­mo 43 od­sto sta­nov­ni­štva Ru­si. Ti­to je ta­ko­đe bio ve­o­ma svje­stan či­nje­ni­ce da sta­bil­nost u mul­ti­kul­tu­ral­noj ze­mlji – čak i u jed­no­par­ti­skom si­ste­mu – mo­že bi­ti do­seg­nu­ta je­di­no stal­nim po­sve­ći­va­njem pa­žnje raz­li­či­to­sti­ma i rav­no­te­ži. U Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji, upr­kos mno­gim ne­sa­vr­še­no­sti­ma, te upr­kos od­su­stvu plu­ra­li­stič­ke de­mo­kra­ti­je, za­i­sta je bi­lo ostva­re­no za ži­vot spo­sob­no uskla­đi­va­nje et­nič­kih iden­ti­te­ta. Ne vi­di­mo u pot­pu­no­sti po­en­tu onih kri­ti­ča­ra ko­ji za­mje­ra­ju da u Ju­go­sla­vi­ji et­nič­ki pro­blem ni­je bio ri­je­šen, već sa­mo gur­nut pod te­pih. Pro­blem et­nič­kih raz­li­ka ni­ka­da u pot­pu­no­sti i ne mo­že bi­ti ri­je­šen. Sto­ga, on zah­ti­je­va stal­nu pa­žnju i po­sve­će­no­st.
Mo­gu­će je raz­li­ko­va­ti ne­ke aspek­te kul­tur­ne prav­de. Nji­ho­ve re­la­tiv­ne vri­jed­no­sti se raz­li­ku­ju u raz­li­či­tim dru­štvi­ma, oni zah­ti­je­va­ju raz­li­či­ta sred­stva im­ple­men­ta­ci­je, a do­seg­nu­ti su raz­li­či­ti ni­voi pri­zna­va­nja u raz­li­či­tim dru­štvi­ma. Pr­vi aspekt je za­htjev za omo­gu­ća­va­nje iz­vje­snog po­seb­nog pro­sto­ra za ma­nji­ne. Et­no­kul­tur­na prav­da ja­sno pret­po­sta­vlja sfe­ru u ko­joj se ma­nji­ne mo­gu or­ga­ni­zo­va­ti, ili gdje im se ba­rem omo­gu­ća­va nji­ho­va kul­tur­na in­ter­ak­ci­ja. Dru­gi aspekt se ti­če rav­no­prav­nog udje­la u pro­sto­ru jav­no­sti. Na pri­mjer: jav­na i slu­žbe­na upo­tre­ba ma­njin­skih je­zi­ka u in­sti­tu­ci­ja­ma po­li­tič­kog si­ste­ma; zna­ci na pu­te­vi­ma i ime­na uli­ca na vi­še je­zi­ka; iz­da­va­nje lič­nih is­pra­va i dru­gih zva­nič­nih do­ku­me­na­ta od dr­žav­nih or­ga­na i or­ga­na lo­kal­nih sa­mo­u­pra­va na ve­ćin­skom i ma­njin­skim je­zi­ci­ma; dr­žav­na sub­ven­ci­ja kul­tur­nih i na­uč­nih in­sti­tu­ci­ja, me­di­ja i iz­da­vač­ke dje­lat­no­sti za ma­njin­ske na­ro­de i dru­ge ma­njin­ske na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce; ob­ja­vlji­va­nje naj­zna­čaj­nih za­ko­na, kao i obra­za­ca za pred­stav­ke gra­đa­na nad­le­žnim dr­žav­nim or­ga­ni­ma i or­ga­ni­ma lo­kal­nih sa­mo­u­pra­va na ma­njin­skim je­zi­ci­ma, a na­ro­či­to ka­da se ra­di o pi­ta­nju za­šti­te ljud­skih i ma­njin­skih pra­va i slo­bo­da.
Naj­te­ži (i naj­kon­toverz­ni­ji) aspekt et­no­kul­tur­ne prav­de je po­tra­ga za od­re­đe­nom pro­tiv­te­žom ko­ja bi ne­u­tra­li­sa­la skri­ve­ne et­nič­ke ten­den­ci­je i pri­stra­sno­sti, i ko­ja bi one­mo­gu­ći­la pre­tva­ra­nje prin­ci­pa ,,je­dan čo­vjek – je­dan glas“ u et­nič­ki mo­no­pol ve­ći­ne nad ma­nji­nom. U ve­zi et­no­kul­tur­ne (ne) prav­de, po­zna­ti te­o­re­ti­čar Čars Tej­lor is­ti­če: „Ako jed­no mo­der­no dru­štvo ima slu­žbe­ni je­zik u naj­pot­pu­ni­jem zna­ča­ju te ri­je­či, kao i od stra­ne dr­ža­ve spon­zo­ri­sa­ni, pro­mo­vi­sa­ni i de­fi­ni­sa­ni je­zik i kul­tu­ru, na či­joj osno­vi funk­ci­o­ni­šu i eko­no­mi­ja i dr­ža­va, ta­da su lju­di ko­ji pri­pa­da­ju ovom je­zi­ku i kul­tu­ri oči­gled­no u ne­iz­mjer­noj pred­no­sti. Lju­di ko­ji go­vo­re dru­ge je­zi­ke zna­čaj­no su hen­di­ke­pi­ra­ni“. Ovo zna­či da uko­li­ko sve jav­ne in­sti­tu­ci­je funk­ci­o­ni­šu na je­zi­ku ve­ći­ne, ma­njin­ske kul­tu­re se su­o­ča­va­ju sa opa­sno­šću mar­gi­na­li­za­ci­je, ili čak s is­klju­či­va­njem ma­nji­na iz naj­va­žni­jih eko­nom­skih, aka­dem­skih i po­li­tič­kih in­sti­tu­ci­ja dru­štva. Zbog to­ga na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne zah­ti­je­va­ju ljud­ska pra­va i sa­mo­u­pra­vu ko­ji su po­treb­ni za odr­ža­va­nje nji­ho­ve ma­njin­ske kul­tu­re. Dru­gim ri­je­či­ma, ti­me ma­nji­ne do­bi­ja­ju ili bi tre­ba­lo da do­bi­ja­ju pra­vo da se an­ga­žu­ju na oču­va­nju, raz­vi­ja­nju, iz­grad­nji i una­pre­đe­nju sop­stve­nog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta.
Zna­čaj pra­va na slo­bod­nu upo­tre­bu ma­ter­njeg je­zi­ka je iz­u­ze­tan za obez­bje­đe­nje stvar­ne rav­no­prav­no­sti, jed­na­ko­sti i et­no­kul­tur­ne prav­de pri­pad­ni­ka ma­nji­na. Upra­vo, za­bo­ra­vlja­nje ma­ter­njeg je­zi­ka pred­sta­vlja pr­vi ozbi­ljan ko­rak ka pot­pu­noj asi­mi­la­ci­ji. Je­dan od ob­li­ka slo­bod­nog ko­ri­šće­nja je­zi­ka ma­nji­na je i pra­vo pri­pad­ni­ka ma­nji­na da sop­stve­no ime i pre­zi­me ko­ri­ste na svom je­zi­ku. To je ve­o­ma va­žno za oču­va­nje na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta.
Pra­vo pri­pad­ni­ka na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne na ko­ri­šće­nje, slo­bod­no i bez ome­ta­nja, svog ma­ter­njeg je­zi­ka pri­vat­no i jav­no, usme­no ili pi­sa­no za­jam­če­no je mno­go­broj­nim me­đu­na­rod­nim do­ku­men­ti­ma, i to ka­ko na uni­ver­zal­nom, ta­ko i na re­gi­o­nal­nom ni­vou. Me­đu uni­ver­zal­nim do­ku­men­ti­ma sva­ka­ko tre­ba po­me­nu­ti naj­va­žni­ji re­le­vant­ni me­đu­na­rod­no­prav­ni iz­vor te vr­ste – Me­đu­na­rod­ni pakt o gra­đan­skim i po­li­tič­kim pra­vi­ma (čl.27), kao i De­kla­ra­ci­ju UN o pra­vi­ma pri­pad­ni­ka na­ci­o­nal­nih ili et­nič­kih, vjer­skih i je­zič­kih ma­nji­na (čl.2, 4). Na re­gi­o­nal­nom pla­nu tre­ba is­ta­ći Okvi­r­nu kon­ven­ci­ju za za­šti­tu na­ci­o­nal­nih ma­nji­na Sa­vje­ta Evro­pe (1995.) i Evrop­sku Po­ve­lju o re­gi­o­nal­nim i ma­njin­skim je­zi­ci­ma (1992), kao i Pre­po­ru­ke OEBS-a, tj. vi­so­kog ko­me­sa­ra za na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne, po­zna­te kao Pre­po­ru­ke iz Osla o pra­vu na­ci­o­nal­nih ma­nji­na na upo­tre­bu sop­stve­nog je­zi­ka.
(Autor je po­li­ti­ko­log)