Pi­še: Emi­lo La­bu­do­vić


Pro­la­ze­ći pri­je ne­ki dan uobi­ča­je­nom pu­ta­njom, iz­ne­na­di­la me je gru­pi­ca gra­đa­na oku­plje­na is­pred ču­ve­nih „šte­dlji­vih“ zgra­da sje­di­šta Uje­di­nje­nih na­ci­ja u Pod­go­ri­ci ko­ja je, ne­šte­di­mi­­ce, apla­u­di­ra­la ne­ko­me i ne­če­mu. I ta­man kad sam po­mi­slio da su rad­ni­ci „Da­ki­ća“ ili KAP-a pro­mi­je­ni­li uobi­ča­je­ne lo­ka­ci­je pro­te­sta i svo­je spo­re­nje sa Vla­dom in­ter­na­ci­o­na­li­zo­va­li, spa­zih Skoč­ka i još ne­ko­li­ko po­zna­tih li­ko­va i za­klju­čih da ni­je­su ni „da­ki­ćev­ci“ ni „ka­pov­ci“, jer nji­ho­vi pro­ble­mi po­me­nu­ti­ma ni­je­su ni do ko­lje­na. Ne­što ka­sni­je, me­di­ji su ob­zna­ni­li da je ta gru­pi­ca, na mig iz Bri­ta­ni­je i Ame­ri­ke ne­for­mal­no, i na for­mal­ni po­ziv ne­ka­kve al­ter­na­ti­ve (ko će se sna­ći ko­ja je od de­se­ti­ne po­sto­je­ćih), pro­te­sto­va­la zbog bom­bar­do­va­nja u Si­ri­ji, kon­kret­no u Ale­pu, sta­vlja­ju­ći u pr­vi plan stra­da­nja ne­du­žne dje­ce u ovom gra­du.
Sva dje­ca ovog svi­je­ta su ne­du­žna! Čak i ona ko­ja (zlo)upo­tri­je­blje­na i opa­sa­na eks­plo­ziv­nim po­ja­se­vi­ma di­žu u va­zduh i se­be i dru­ge ne­vi­ne gra­đa­ne. I ne­ma ve­ćeg gri­je­ha ne­go di­je­li­ti dje­cu po bi­lo ko­jim kri­te­ri­ju­mi­ma. I za­to mi je dra­go što se ma­kar ne­ko, bi­lo gdje i u bi­lo ko­jem bro­ju, oku­pio da dig­ne glas i upre pr­stom u ne­sre­ću ko­ja se de­ša­va pred za­tvo­re­nim i po­lu­za­tvo­re­nim oči­ma svi­je­ta. Ovo „bi­lo ko“, na­rav­no, ne odo­no­si se na ne­ka­kvu Si­rij­sku op­ser­va­to­ri­ju za ljud­ska pra­va ko­ju no­vi­nar­ka ko­ja iz pr­vih re­do­va pra­ti dra­mu na si­rij­skoj kr­va­voj po­zor­ni­ci, op­tu­ži da, u li­ku jed­nog na­zo­vi no­vi­na­ra iz Lon­do­na, vr­ši „di­rek­tan pre­nos“ Asa­do­vih i ru­skih ne­po­čin­sta­va ko­ji­ma se, po­slo­vič­no, „hu­ma­nim ak­ci­ja­ma“ su­prot­sta­vlja­ju SAD i nje­ni sa­te­li­ti. Re­koh, bi mi dra­go. Ali, avaj…
Iako je pro­šlo evo već sko­ro osam­na­est go­di­na, u uši­ma pot­pi­sni­ka ovih re­do­va, ali i ne­bro­je­nih gra­đa­na Cr­ne Go­re, još se ni­je sti­ša­lo je­zi­vo bru­ja­nje bom­bar­de­ra i zvi­žduk to­na i to­na bom­bi, od ka­set­nih do onih obo­ga­će­nih osi­ro­ma­še­nim ura­ni­ju­mom, ko­ji­ma se NA­TO ar­ma­da, po­put naj­stra­šni­je gra­blji­vi­ce, a pod sar­ka­stič­nim ime­nom „Mi­lo­srd­nog an­đe­la“ ob­ru­ši­la na Sa­ve­znu Re­pu­bli­ku Ju­go­sla­vi­ju. A pr­va je pa­la na Cr­nu Go­ru. I bom­ba i žr­tva, sa­mo o to­me, i ta­da i sa­da, ni­ko od zva­nič­ni­ka cr­no­gor­skih ne smi­je ni da zuc­ne ovi­ma ko­ji nas iz da­na u dan ste­žu sve čvr­šćim NA­TO za­gr­lja­jem. A zlo­kob­ni „Mi­lo­srd­ni an­đeo“ ko­ji je se­dam­de­set i de­vet da­na, sa bez­bjed­nih vi­si­na i uda­lje­no­sti, iz­li­vao pa­kao na na­še gra­do­ve i na­ša Ale­pa, „ugra­bio“ je i na ne­bo vaz­nio još uvi­jek do kra­ja ne­zbro­je­ne i ne­u­tvr­đe­ne žr­tve. Me­đu nji­ma i zna­ča­jan br­oj dje­ce, ma­da je ta­ko­đe gri­jeh dje­cu bro­ja­ti i upo­re­đi­va­ti na taj na­čin. A ako se to­me do­da­ju i ona iz Go­ra­ždev­ca, pa ona iz ka­fi­ća „Pan­da“ u Pe­ći, pa…re­koh – gri­jeh ih je ta­ko bro­ja­ti i na­bra­ja­ti. Pa on­da Ju­li­ja­na, Oli­ve­ra i Mi­ro­slav iz ma­le­nog Mu­ri­na, ne­du­žne ta­man ko­li­ko i njih tro­je i još tro­je od­ra­slih, svi sku­pa ne­du­žni ma­kar ko­li­ko i Ale­po… A Mi­li­ca Ra­kić? Nje­ne tri go­di­ne, skon­ča­ne na no­ši, ba­ci­le su se iz­me­tom (zbog dig­ni­te­ta li­sta i nje­go­vih či­ta­la­ca ne­ću upo­tri­je­bi­ti pra­vi iz­raz) na li­ce „Mi­lo­srd­nog an­đe­la“ ko­je ni­ka­kva du­še­bri­žnost za bez­bjed­nost i do­bro­bit Cr­ne Go­re, a još ma­nje ne­mu­što Stol­ten­ber­go­vo „ža­lje­nje“ ne mo­gu da spe­ru.
Ali, za sve ovo vri­je­me ko­je je, po­put sna u ko­jem se ko­šmar na ko­šmar na­do­ve­zu­je, a iz ko­jeg ni­ka­ko da se pro­bu­di­mo, na svim vi­še ko­me­mo­ra­tiv­nim ne­go pro­test­nim sku­po­vi­ma ko­ji su se de­ša­va­li i de­si­li ni­je­sam pri­mi­je­tio ni Skoč­ka, ni one po­zna­te li­ko­ve od pri­je ne­ki dan. Kao da na­ša dje­ca, dje­ca ko­ja je tre­ba­lo da ra­stu pod ovim ne­bom, dje­ca ko­ja su ne­vi­na ta­man ko­li­ko i ona iz Si­ri­je i ci­je­log svi­je­ta, jer ih je gri­jeh pod­va­ja­ti po bi­lo če­mu, ni­je­su i nji­ho­va dje­ca. Ma­kar ono­li­ko ko­li­ko su nji­ho­va ona iz Si­ri­je. Pa se pi­tam, a pi­tam i njih: či­ja su, on­da, na­ša dje­ca?