<br /> Po­če­tak de­cem­bra na glo­bal­nom ni­vou va­žnih do­ga­đa­ja naj­za­pa­že­ni­je pro­ti­če na sje­ve­ru Evro­pe – u Šved­skoj (i Nor­ve­škoj) gdje se uru­ču­ju No­be­lo­ve na­gra­de. Sve me­dij­ske oči i si­le upr­te su pre­ma Stok­hol­mu, svo­je­vr­snoj ,,olim­pij­skoj” smo­tri oda­bra­nih pla­ne­tar­nih umo­va. Sva­kog 10. de­cem­bra, već 115 go­di­na sve­ča­no se uru­ču­ju na­gra­de za vr­hun­ske do­me­te u na­u­ka­ma i knji­žev­no­sti.
Mno­gi su na­ro­di či­ji naj­bo­lji plo­do­vi iz nji­ho­ve kul­tur­no-na­uč­ne ba­šti­ne ni­su ima­li čast da bu­du ,,po­zla­će­ni” onom zlat­nom me­da­ljom te­škom oko 200 gra­ma osam­na­e­sto­ka­rat­nog zla­ta sa po­zla­tom od 24 ka­ra­ta, preč­ni­ka 66 mm, ko­ju la­u­re­a­ti ove na­gra­de do­bi­ja­ju po­red po­ve­lje i nov­ča­nog iz­no­sa. Kad je na­u­ka u pi­ta­nju, pred­nost je na stra­ni onih ze­ma­lja ko­je ula­žu do­sta u na­u­ku. U svi­je­tu umjet­no­sti no­vac ne po­sre­du­je ta­ko pa su šan­se za na­gra­de de­mo­krat­ski­je ras­po­re­đe­ne. Vred­no­va­nje li­te­ra­tu­re pod­lo­žno je ću­di­ma idej­no-estet­skog do­pa­da­nja (ide­o­lo­ško-po­li­tič­ki okvir ni­je is­klju­čen).
Mi ima­mo raz­log vi­še za ovo pod­sje­ća­nje na to što se sva­ke go­di­ne pre­zen­tu­je u Stok­hol­mu, jer je la­u­re­at Ivo An­drić (1961) svo­jom me­da­ljom ,,po­zla­tio” i na­šu za­jed­nič­ku kul­tur­no-je­zič­ku ba­šti­nu. ,,Bal­kan­ski Ho­mer”, ka­ko su ga na­zva­li kri­ti­ča­ri sa Za­pa­da, pi­sao je na na­šem je­zi­ku i o na­šoj za­jed­nič­koj isto­ri­ji, a mi u Cr­noj Go­ri mo­že­mo u toj me­da­lji na­ći i od­sjaj na­še slav­ne ep­ske tra­di­ci­je. U vri­je­me do­dje­le ove na­gra­de mo­ja ge­ne­ra­ci­ja je bi­la u đač­kim klu­pa­ma. Naš škol­ski pro­gram iz­u­ča­va­nja knji­žev­no­sti imao je so­lid­ne ju­go­slo­ven­ske te­me­lje. U toj ve­li­koj sku­pi­ni knji­žev­ni­ka po­seb­no su is­ti­ca­ni oni ko­ji su svo­jim dje­li­ma i jav­nim dje­lo­va­njem bi­li na li­ni­ji so­ci­ja­li­stič­ke (re­vo­lu­ci­o­nar­ne) idej­no­sti (Kr­le­ža, Da­vi­čo, Ćo­pić, Ćo­sić, Na­zor, La­lić, Go­ran-Ko­va­čić, Ku­le­no­vić). Kao mo­gu­ći kan­di­dat za No­be­lo­vu na­gra­du po­mi­njan je Kr­le­ža ima­ju­ći u vi­du nje­gov go­le­mi i ra­zno­vr­sni opus i do­mi­na­ci­ju u in­te­lek­tu­al­nim kru­go­vi­ma. Za nas mla­de, Kr­le­ža je bio neo­svo­ji­va tvr­đa­va, a za­da­tak je bio da ne od­u­sta­je­mo!
Ivo An­drić, dr­žao se (za nas) u toj ple­ja­di ve­li­kih pre­ko svo­jih neo­do­lji­vih pri­po­vje­dač­kih dra­gu­lja: ,,Pri­ča o kme­tu Si­ma­nu”, ,,Put Ali­je Đer­ze­le­za”, ,,Ve­le­tov­ci”, ,,Aska i vuk”, ''Pro­kle­ta avli­ja”. Sa No­be­lo­vom na­gra­dom me­te­or­ski je za­si­jao is­pred svih ci­je­nje­nih i omi­lje­nih. Bi­li smo iza­zva­ni da ma­lo du­blje za­vi­ri­mo u nje­gov opus, a uz­gred smo po­tra­ži­li u nje­go­voj bi­o­gra­fi­ji ne­što ,,na­pred­no”, bli­sko na­šem po­gle­du na svi­jet. Pro­na­šli smo jed­nu ,,uda­lje­nu” va­tri­cu iz nje­go­ve mla­do­sti: ,,Mla­da Bo­sna”. Utam­ni­če­ni Ivo sa svo­jim oslo­bo­di­lač­kim snom. Do­volj­no!
U obra­zlo­že­nju Šved­ske aka­de­mi­je sa­op­šta­va se da se na­gra­da do­dje­lju­je za “ep­sku sna­gu ko­jim su ob­li­ko­va­ni mo­ti­vi i sud­bi­ne iz isto­ri­je” auto­ro­ve ze­mlje. Ta ep­ska sna­ga na­po­je­na je sna­žnim vre­li­ma na­rod­ne po­e­zi­je. S tim u ve­zi, mi kao na­rod mo­ra­mo ima­ti po­se­ban pi­je­tet pre­ma ve­li­kom umjet­ni­ku, i za­to što je ta­ko moć­no pred­sta­vio či­ta­lač­koj pu­bli­ci ši­rom svi­je­ta naš na­rod­ni in­stru­ment, gu­sle, u ru­ka­ma Cr­no­gor­ca, bez ko­jih na­ša na­rod­na po­e­zi­ja ne bi za­u­ze­la svo­je mje­sto u na­šoj svi­je­sti i kul­tur­nom svi­je­tu. Ovo je po­vod da se upo­zo­ri i na či­nje­ni­cu da na­ši đa­ci u ško­la­ma ma­lo či­ta­ju na­rod­nu po­e­zi­ju i ma­lo zna­ju njen zna­čaj. Naj­če­šće se ka­že da je sa­da dru­go vri­je­me! Ipak, Tro­jan­skog ra­ta i slič­nih ra­to­va vi­še ne­ma, ali ima Ili­ja­de i Odi­se­je. Za­što i mi ne gle­da­mo na na­šu na­rod­nu po­e­zi­ju slič­no?
Mi ne zna­mo ka­ko su ana­li­ti­ča­ri iz Šved­ske aka­de­mi­je do­ži­vje­li i ra­zu­mje­li sli­ku Cr­no­gor­ca s gu­sla­ma, ali zna­mo naš kom­pleks osje­ća­nja kad či­ta­mo te stra­ni­ce u na­gra­đe­nom ro­ma­nu “Na Dri­ni ću­pri­ja”. Nek sle­de­ći re­do­vi iz ro­ma­na bu­du mo­gu­ći po­ziv či­ta­o­ci­ma i po­što­va­o­ci­ma gu­sa­la i na­še ep­ske tra­di­ci­je da po­no­vo za­vi­re u ovo dje­lo.
“Iz du­bo­kog dže­pa svo­ga si­vog gu­nja Cr­no­go­rac iz­vla­či gu­sle, ne­u­gled­ne i ma­le­ne kao po­dla­ni­ca, i krat­ko gu­da­lo. Je­dan od se­lja­ka iz­la­zi pred po­ja­tu i ču­va stra­žu da ne na­i­đe ko od Tu­ra­ka. Svi gle­da­ju Cr­no­gor­ca kao da ga sad pr­vi put vi­de i u gu­sle ko­je iš­če­za­va­ju u nje­go­vim ve­li­kim ša­ka­ma. Se­lja­ci se sve vi­še zbi­ja­ju oko gu­sla­ra, ali bez naj­ma­njeg šu­ma i dah im se ne ču­je. Svi trep­ću oči­ma, udi­vlje­ni i za­ble­šte­ni. Trn­ci pro­la­ze uz le­đa, kič­me se is­pra­vlja­ju, gru­di na­di­ma­ju, oči sja­ju, pr­sti se na ru­ka­ma ši­re i gr­če i mi­ši­ći na vi­li­ca­ma ste­žu. Cr­no­go­rac ve­ze i ki­ti sve br­že i br­že, sve lep­še i sme­li­je, a mo­kri i ra­sa­nje­ni ku­lu­ča­ri, za­ne­se­ni i neo­se­tlji­vi za sve osta­lo, pra­te pe­smu kao sop­stve­nu, lep­šu i sve­tli­ju sud­bi­nu.”
Mo­žda smo se ma­lo za­ni­je­li no­vim vri­jed­no­sti­ma što se sva­ko­dnev­no pro­mo­vi­šu i ko­je su če­sto prag­ma­tič­ne i “pli­va­ju” na pje­ni ži­vo­ta, da­kle var­lji­ve su i ne­si­gur­ne. Su­štin­ski, mi ula­zi­mo u ri­zi­čan dis­kon­ti­nu­i­tet ta­mo gdje bi tre­ba­lo da učvr­šću­je­mo i nje­gu­je­mo kon­ti­nu­i­tet i autoh­to­nost (naš epos i etos, ći­ri­lič­no pi­smo, za­jed­nič­ki je­zik). Bran­ko La­za­re­vić, naš is­tak­nu­ti knji­žev­ni kri­ti­čar i fi­lo­zof za­pi­sao je: “Na­ša na­rod­na po­e­zi­ja iz­vi­ja se iz­nad užeg kru­ga (svo­ga na­ro­da, po­kra­ji­ne, mje­sta). Ona je, uglav­nom op­šte­čo­vje­čan­ska”.

Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić