Pje­snik Mi­o­drag Trip­ko­vić bio se s ra­do­šću oda­zvao na pje­snič­ki skup po­sve­ćen Nje­go­šu, ko­ji je bio za­ka­zan za 15. de­cem­bar u Ba­ru, ali u me­đu­vre­me­nu, an­đeo ga po­zva na dru­gu stra­nu. Mo­žda je pje­sni­ci­ma po­naj­bli­ža smrt - sto­pu u sto­pu pra­ti sva­ku nji­ho­vu mi­sao, i sa­mo pa­da u očaj, ka­da ih ne­bu po­di­že ži­vo­tvor­no na­dah­nu­će.
Sad su iza pje­sni­ka osta­li sti­ho­vi, mi­sli, op­se­žna ese­ji­sti­ka, na­to­plje­na pje­snič­kom ener­gi­jom. Či­ni mi se da je u re­al­nom ži­vo­tu bio sklon ra­di­kal­noj po­zi­ci­ji, is­klju­či­vo­sti, što je pro­si­ja­va­lo i kroz nje­go­vu esej­i­sti­ku, kao svo­je­vr­sna ener­ge­ti­ka du­ha, i iz­bir­ljiv ukus. U po­e­zi­ji je bio blag, li­ri­čan i me­lo­di­čan, me­lan­ho­lik s va­trom.
Tih div­nih stvo­re­nja valj­da ima u ovom svi­je­tu ko­li­ko mu je po­treb­no da se ne smr­zne u oča­ju. Evo gle­dam nje­go­vu pje­smu ,,Ce­ti­nje'', is­pod ko­je sto­ji: no­vem­bar 2006. Da­kle, bi­lo je hlad­no. Bi­lo je hlad­no u Cr­noj Go­ri ko­ja je tih go­di­na od­u­sta­la da bu­de to što je­ste. A to zna­či, iz­me­đu osta­log, okre­nu­la je le­đa pje­sni­ci­ma, raz­go­vo­ru, kul­tu­ri, pam­će­nju. Za pje­sni­ke je ta­da Cr­na Go­ra po­sta­la san­ta le­da. Sjen­ka no­vo­kon­stru­i­sa­nog Ce­ti­nja, po­če­la je da pot­ko­pa­va Lov­ćen. Ne­ko­li­ko po­sled­njih di­sti­ha te pje­sme gla­se:
Ni­je bi­lo ta­kve sve­ti­nje/Ko­ja je si­ja­la kao Ce­ti­nje./Al sve na sve­tu pro­đe, pa i to do­ba/Sad Pe­snik se­di sam, kraj svog gro­ba./Ve­je cr­ni sneg, ve­je ko­smič­ko inje,/Na ze­mlju ras­pu­klu dav­no, i iš­če­zlo Ce­ti­nje.
A sad se vra­ćam jed­nom krat­kom tek­stu, ko­ji sam na­pi­sao pri­je se­dam go­di­na:
Krat­ka pje­sma Mi­o­dra­ga Trip­ko­vić „Mla­dić spa­va u smr­ti na Ko­so­vu po­lju“, jed­na je od ljep­ših u sa­vre­me­noj srp­skoj po­e­zi­ji. Pje­sma/ baj­ka, pje­sma iz­vje­štaj s ovog i onog svi­je­ta. U pje­smi je bol pre­šao u oslo­ba­đa­ju­ću lje­po­tu, a smrt u ži­vot. Pje­sma ko­ja se, iz tek na­gla­še­ne ele­men­tar­no­sti, do­mo­gla svje­žeg va­zdu­ha uni­ver­zal­no­sti kroz vi­še­sloj­nu sim­bo­li­ku. A sve iz­vi­re iz na­šeg na­ci­o­nal­nog, ne­bo­zem­nog sim­vo­la – Ko­so­va. Za naš na­ci­o­nal­ni udes, ne­ma kon­kret­ni­jeg iz­vje­šta­ja, sli­ke i sim­bo­li­ke. Pr­va sli­ka ne na­di­la­zi mno­go je­dan su­ro­vi no­vin­ski iz­vje­štaj: „Ov­dje le­ži mla­dić (jag­nje bo­ži­je)/ Po­sje­čen cr­nim han­dža­rom/Na kuć­nom pra­gu spa­va/ Ne na­vr­šiv­ši ni še­sna­est lje­ta“ . Osim što je ne­na­me­tlji­vo, op­štim sim­bo­lič­kim mje­stom na­gla­še­no, da je mla­dić jag­nje bo­ži­je, sve osta­lo je go­li iz­vje­štaj, i jed­na stra­šna či­nje­ni­ca. Tek dru­gom stro­fom po­či­nje pje­sma, i po­tre­sna lje­po­ta, ko­ja ba­ca zra­ke i una­pri­jed i una­zad, i umno­ža­va zna­čenj­ski po­ten­ci­jal pr­ve stro­fe: „Le­ži u svo­joj smr­ti/ U svo­joj pr­voj no­ći/ Sme­ši se kao de­te u ko­lev­ci“. Po­sle­de­nji stih je sve pre­o­bra­zio, iz­ne­na­dio, po­tre­som ti­ši­ne, ra­di­ja­ci­om zna­ka i zna­če­nja ko­je do­la­zi od­o­nu­da, iza smr­ti, iza bi­lo ka­kvog ogra­ni­če­nja. Za­kla­ni mla­dić, vi­še ne le­ži u smr­ti, ne­go u ko­li­jev­ci! Ili, ni­je ni u ko­li­jev­ci, ne­go u pje­smi. I za­kla­ni se smi­je­ši kao no­vo­ro­đe­ni, jer je pre­šao na dru­gu stra­nu. Ne­vin je (ni še­sna­est lje­ta), a pre­tr­pio je si­lu ada (iz­bo­den cr­nim han­dža­rom). Pje­sma tek u še­stom sti­hu ula­zi ti­ho i mu­nje­vi­to u oslo­ba­đa­ju­ći pro­stor iz­nad smr­ti, da nas oslo­bo­di ne­pod­no­šlji­ve či­nje­ni­ce ko­ja no­si ubi­tač­nu te­ži­nu lič­nog i na­ci­o­nal­nog ude­sa. Jer mla­dić ne spa­va za­klan bi­lo gdje, ne­go na Ko­so­vu, i to ne na ne­kom dru­mu ili po­lju, ne­go na kuć­nom pra­gu. Sle­de­ći sti­ho­vi ove pje­sme gla­se: „Gle­da niz pu­sto po­lje/ Po­lje bo­žu­ro­vo/Če­ka da mu se kos ja­vi/ Mi­sli:/ Smrt je mo­ja dra­ga­na/ Oči su joj pla­ve/ Po­gle­du­je me le­pim po­gle­dom./ Sme­ši se u snu(mla­dić)/ Ne skr­stiv ru­ke/ Kao mr­tav da ni­je“.
Če­mu bi za­kla­ni mla­dić mo­gao da se smi­je­ši, ne­go ot­kro­ve­nju? Pro­la­ze­ći u du­hu kroz isto­rij­ski i sim­bo­lič­ki pro­stor („gle­da po­lje bo­žu­ro­vo, če­ka da mu se kos ja­vi“) i - ula­ze­ći u ču­de­sno sa­zna­nje („gle­da­ju ga oči dra­ga­ne“), ko­je je isto­vre­me­no i is­ku­plje­nje, jer je is­pio ča­šu žu­či do dna i za sve. Da, sad je on oda­bran, da pro­ja­vi svo­je, i svog na­ro­da stra­da­nje za ve­li­ki Sim­bol, ko­ji omo­gu­ća­va pro­gle­da­nje na dru­gu stra­nu.
Su­ro­vost za­la pre­o­bra­že­na je naj­ti­šim ri­je­či­ma, a tam­na isto­ri­ja pro­gle­da­la je kroz je­dan po­tre­san do­ga­đaj.
Ne raz­li­ku­je se mno­go sud­bi­na Mi­ša Trip­ko­vi­ća, od ove u pje­smi, jer je, sa­stra­da­va­ju­ći sa svo­jim na­ro­dom, s Ce­ti­njem i Lov­će­nom, pod udar­ci­ma pje­vao, i opo­mi­njao.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić