Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

U po­sled­nje vri­je­me ter­min „po­pu­li­zam“ sve agre­siv­ni­je ula­zi u po­li­tič­ku upo­tre­bu. To je na­ro­či­to iz­ra­že­no u ze­mlja­ma Za­pa­da (SAD i Evrop­ska uni­ja). U ze­mlja­ma glo­ba­li­zma i neo­li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma. Pre­ma shva­ta­nju vla­da­ju­ćih eli­ta tih ze­ma­lja i nji­ho­ve fi­lo­zo­fi­je upra­vlja­nja, „po­pu­li­zam“ da­nas pred­sta­vlja si­no­nim za de­sni­čar­ski ra­di­ka­li­zam i eks­trem­ni na­ci­o­na­li­zam (šo­vi­ni­zam). I kao ta­kav, on je stal­na i ve­li­ka opa­snost po mir i unu­tra­šnju sta­bil­nost sva­ke ze­mlje po­na­o­sob, a i svi­je­ta u ši­rim raz­mje­ra­ma.
U iz­vor­nom zna­če­nju, po­pu­li­zam, pre­ma Vu­ja­kliji­nom rječ­ni­ku, ozna­ča­va „po­kret u fran­cu­skoj knji­žev­no­sti ko­me je cilj da, ru­ko­vo­đen i na­dah­nut lju­ba­vlju pre­ma na­ro­du, po­ka­zu­je na­rod­ni ži­vot i nje­go­vu su­šti­nu“. A po­pu­li­sti kao pri­sta­li­ce „po­pu­li­zma“ je­su „pro­le­ter­ski pi­sci u fran­cu­skoj, ko­ji u svo­jim dje­li­ma iz­ra­ža­va­ju re­vo­lu­ci­o­nar­ni duh svo­je kla­se“.
Mark­sov „Ma­ni­fest Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je“, pred­sta­vljao je pro­gram­sko šti­vo za stva­ra­nje ko­mu­ni­stič­kog i so­ci­ja­li­stič­kog dru­štva. Za re­vo­lu­ci­o­nar­ni ob­ra­čun sa ugnje­tač­kom bur­žo­a­skom kla­som, stva­ra­nje rad­nič­ke kla­se i nje­no pro­mo­vi­sa­nje u vla­da­ju­ću. Ta bi kla­sa, u per­spek­ti­vi, uki­nu­la sa­mu se­be i dru­štvo pre­ve­la u bes­kla­sno. A sve u skla­du sa ide­ja­ma na­uč­nog so­ci­ja­li­zma i fi­lo­zo­fi­je di­ja­lek­tič­kog ma­te­ri­ja­li­zma. Za­vr­šna re­če­ni­ca „Ma­ni­fe­sta“: „Pro­le­te­ri svih ze­ma­lja, uje­di­ni­te se!“ pred­sta­vlja apel na po­ni­že­ni i eks­plo­a­ti­sa­ni pro­le­ta­ri­jat, na „su­žnje ko­je mo­ri glad“, da zba­ce ugnje­tač­ki ja­ram s vra­ta. U toj re­če­ni­ci sa­dr­žan je „po­pu­li­zam“ to­ga vre­me­na i ta­da­šnjih dru­štve­nih pro­ce­sa.
Šta je „po­pu­li­zam“ u da­na­šnjoj dru­štve­noj re­al­no­sti? To je po­kret glo­ba­li­stič­kih, neo­li­be­ral­nih stra­dal­ni­ka. Ni­je to ni­ka­kav po­hod ra­di­kal­nih de­sni­ča­ra usmje­ren pre­ma ovom ili onom, na de­sta­bi­li­zo­va­nje bi­lo ko­ga. Pa ko da­nas ozbi­ljan i upu­ćen u srž pro­ble­mas mo­že pra­vi­ti raz­li­ku iz­me­đu lje­vi­ce i de­sni­ce? I jed­na i dru­ga ide­o­lo­ška ma­tri­ca pro­sto su po­sta­le jed­no, je­dan isti fe­no­men. Glo­ba­li­stič­ki, neo­li­be­ral­ni tok ih je jed­no­stav­no sta­vio u isti žr­vanj, sa­mljeo, i na nji­ho­vom pra­hu pro­iz­veo svi­jet pre­zre­nih i po­ni­že­nih. Svi­jet ne­za­po­sle­nih i glad­nih. Pro­iz­veo pre­zre­ne i pre­va­re­ne to­bo­žnjim de­mo­krat­skim, eko­nom­skim i fi­nan­sij­skim re­for­ma­ma. U su­šti­ni, pro­iz­veo je iz­ma­ni­pu­li­sa­nu gla­sač­ku ra­ju ko­ju po­li­tič­ke eli­te do­ži­vlja­va­ju kao ma­lo­um­nu ru­lju, ko­ja je tu da vje­ru­je, ću­ti i tr­pi. I gla­sa po „re­form­skim in­struk­ci­ja­ma“.
Sa­vre­me­ne ugnje­ta­če, sa „za­pad­nim ži­gom“, pred­vo­di Ame­ri­ka. Sve nje­ne na­lo­ge po­slu­šno sli­je­di za­pad­na Evro­pa (Evrop­ska uni­ja), nad­na­ci­o­nal­na dr­ža­vo­li­ka kon­struk­ci­ja. Ti na­lo­zi pred­sta­vlja­ju, ne sa­mo po­li­tič­ki, već i bez­bjed­no­sni, eko­nom­ski, kul­tur­ni i sva­ki dru­gi, u su­šti­ni im­pe­ri­ja­li­stič­ki i mi­li­ta­ri­stič­ki dik­tat. Taj dik­tat ima ve­o­ma mra­čan pik da „osta­tak svi­je­ta“ pod­re­di se­bi i svo­jim ci­lje­vi­ma, ako ne mo­že uvi­jek mi­lom, on­da naj­gru­bljom, rat­nom si­lom. Ta­ko su „po­pu­li­sti“ da­nas pro­sto na­tje­ra­ni da spa­sa­va­ju ži­vu gla­vu ka­ko zna­ju i umi­ju, pred na­le­tom neo­li­be­ral­ne, osva­jač­ke „re­form­ske tran­zi­ci­je“. Da vo­de svo­je­vr­sni re­vo­lu­ci­o­nar­ni, od­bram­be­ni rat pro­tiv ve­o­ma agre­siv­nih hor­di sa Za­pa­da. Taj rat je, zasa­d, re­la­tiv­no mir­na po­bu­na pro­tiv vla­da­ju­ćih eli­ta. Ali po­bu­na ko­ja u sva­kom tre­nut­ku mo­že pre­ra­sti (i pre­ra­sta) u de­struk­tiv­nu i anar­hi­stič­ku i ta­ko do­bro uz­dr­ma­ti, ne sa­mo no­si­o­ce mo­ći u im­pe­ri­ja­li­stič­kim ze­mlja­ma Za­pa­da, već i mir na ši­rem pro­sto­ru. A da bi se to pred­u­pri­je­di­lo, mo­ra se pod hit­no sa­gle­da­ti slo­že­nost pro­ble­ma. I po­ku­ša­ti shva­ti­ti, šta su uzro­ci ne­za­do­volj­stva sve ši­rih slo­je­va sta­nov­ni­štva, ka­ko bi se to ne­za­do­volj­stvo ka­na­li­sa­lo i kre­nu­lo u pre­va­zi­la­že­nje ne­spo­ra­zu­ma. Po­ni­že­ni i uvri­je­đe­ni lju­di, oči­to je, va­pe za bi­je­gom iz usta­ja­log „mr­tvog mo­ra“ neo­li­be­ral­nih eli­ta. Va­pe za za­po­sle­no­šću, za­u­sta­vlja­njem ne­kon­tro­li­sa­nog do­se­lja­va­nja afrič­ke i azij­ske si­ro­ti­nje u nji­ho­ve ze­mlje (ze­mlje za­pad­ne Evro­pe). Pro­ti­ve se že­sto­ko stva­ra­nju la­žne mul­ti­kul­tu­ral­no­sti i mul­ti­kon­fe­si­o­nal­no­sti, po­ni­šta­va­nju na­ci­o­nal­nog i kul­tur­nog iden­ti­te­ta sop­stve­nih dr­ža­va.
Da­na­šnji „po­pu­li­zam“ no­si i sna­žan na­boj evro­skep­ti­ci­zma. On se sve vi­še dis­tan­ci­ra od na­ci­o­nal­ne tvo­re­vi­ne zva­ne Evrop­ska uni­ja, a vra­ća na­ci­o­nal­nom iden­ti­te­tu i su­ve­re­ni­te­tu. Što to pri­je shva­te vla­da­ju­će eli­te u sva­koj ze­mlji EU, to bo­lje po tu eli­tu, za dr­ža­vu po­je­di­nač­no i za svjet­ski po­re­dak u cje­li­ni. Vri­je­me je da Za­pad (SAD i EU) sre­di svo­je dvo­ri­šte, a ne da zvo­ca i di­je­li lek­ci­je ostat­ku svi­je­ta (na­ro­či­to Ru­si­ji i afro­a­zij­skim ze­mlja­ma), u na­mje­ri da ih pre­va­spi­ta­ju sa­gla­sno svo­jim in­te­re­si­ma. Ta­kav im­pe­ri­ja­li­stič­ki po­hod si­gur­no ne­će pro­ći, a da za­uz­vrat ne do­bi­je ono što svim osva­ja­či­ma tu­đih do­ba­ra sle­du­je – „sje­ki­ru me­đu uši“.