Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić


Mno­gi ka­žu da mo­ra­la vi­še ne­ma i da je to sred­njo­vje­kov­na ka­te­go­ri­ja. Do­la­skom de­mo­kra­ti­je iš­če­zao je mo­ral. De­mo­kra­ti­ja je vlast ve­ći­ne iza ko­je sto­ji ka­pi­tal kao bo­žan­stvo. Šta je vlast ve­ći­ne ako ne vlast ne­sa­vje­snih i ne­zna­ve­nih? Oni su po­treb­ni kao pa­ra­van za krup­ni ka­pi­tal ko­ji ne po­sje­du­je ni­šta dru­go osim si­lu, a sa­mim tim i ne­mo­ral.
Ka­ko li sa­mo iz­gle­da­ju po­li­ti­ča­ri ko­ji glu­me na jav­noj sce­ni pri­do­bi­ja­ju­ći gla­so­ve „ni­ščih“ ko­ji­ma je obe­ća­no ne­be­sko car­stvo. Po pra­vi­lu, po­li­ti­ča­ri ni­su ni na­uč­ni­ci, ni struč­nja­ci već ti­pič­ni pred­stav­ni­ci ve­ći­ne – sa svim ma­na­ma i po­ro­ci­ma ko­ji se to­kom vla­sti umno­ža­va­ju.
Da bi osvo­ji­li gla­so­ve lju­di bez sta­va oni se po­ja­vlju­ju u šou pro­gra­mi­ma, akro­bat­skim po­za­ma iz­i­gra­va­ju­ći su­pe­r­me­ne i po pra­vi­lu za­bo­ra­vlja­ju­ći na krup­ne ri­je­či ko­je su iz­go­va­ra­li. U stal­noj ko­me­di­ji ko­ja se na kra­ju iz­ro­di u tra­ge­di­ju na­ši glum­ci lo­ve emo­ci­je svo­jim ge­sti­ku­la­ci­ja­ma i zvon­kim gla­so­vi­ma pra­ve­ći od se­be ido­le ko­ji­ma se kla­nja ve­ći­na. Odvo­je­ni od svo­je ma­tri­ce oni zgr­ću bo­gat­stvo rje­ša­va­ju­ći sud­bi­ne pot­či­nje­nih dok to­tal­no ne iz­gu­be sluh za svo­je bi­ra­če.
Istom ma­tri­com na sva­kom kra­ju ze­mlji­ne ku­gle de­mo­kra­ti­ja i njen tvo­rac – ka­pi­tal tra­že svo­je žr­tve u po­čet­ku ko­mič­ne, na kra­ju tra­gič­ne.
Po­sled­nji car pri­je hri­šćan­stva bio je Mar­ko Aure­li­je. Bio je car i si­ro­mah. Za na­sled­ni­ka ni­je iza­brao svog si­na već ne­kog da­ro­vi­tog in­te­lek­tu­al­ca. Po­sli­je nje­ga do­šlo je hri­šćan­stvo i oza­ko­nje­na ma­te­ri­jal­na moć cr­kve­nih i sve­tov­nih li­ca. Oni ko­ji ni­su htje­li da ži­ve u bo­gat­stvu u re­do­vi­ma cr­kve zva­li su se gno­sti­ci. Cr­kva ih je spa­lji­va­la na lo­ma­či že­le­ći ne­be­sko bo­gat­stvo i sjaj na ze­mlji.
Pr­vi car is­toč­nog hri­šćan­skog svi­je­ta uveo je i na­sled­nu ti­tu­lu sve­ca – vi­di se da Ste­pi­nac i mno­gi dru­gi na­ma bli­ži sve­ci ima­ju ko­ri­je­ne u isto­ri­ji hri­šćan­stva.
Ma­te­ri­jal­na moć ve­za­na je s po­ja­vom hri­šćan­stva i njen pro­dukt – de­mo­kra­ti­ja sa so­bom su do­no­si­li ra­to­ve za sti­ca­nje sve ve­ćeg bo­gat­stva. Ma­te­ri­ja­li­zmom je na­zvan pra­vac u so­ci­o­lo­gi­ji ko­ji je u stva­ri bio hu­ma­ni­zam dok je pra­vi ma­te­ri­ja­li­zam bio nje­gov pro­tiv­nik i po­bjed­nik.
Za­pad­na kul­tu­ra ga­ji nar­ci­zam kao kult, a čo­vjek se vred­nu­je ko­li­či­nom bo­gat­stva ko­je po­sje­du­je. Cr­kve su moć­ni fe­u­dal­ci sa ne­pri­ko­sno­ve­nom li­cen­com i po­ja­va ne­kog no­vog Bo­ga ni­ka­ko im ne bi bi­la po vo­lji. Oni di­je­le lju­de na hri­šća­ne, mu­sli­ma­ne, Je­vre­je i one dru­ge pred­sta­vlja­ju­ći glav­nu koč­ni­cu slo­bod­nog pro­to­ka in­for­ma­ci­ja.
U in­for­ma­ci­o­nom dru­štvu ne­pre­mo­sti­ve pre­pre­ke su koč­ni­ča­ri ko­ji su okre­nu­ti pro­šlo­sti (vir­tu­el­noj ili ne) odr­ža­va­ju ne­zna­nje u for­mi vje­či­tih isti­na. Objek­tiv­no pre­i­spi­ti­va­nje pu­ta raz­vo­ja čo­vje­čan­stva ne­mi­no­van je ko­rak u su­sret no­vom do­bu ko­je gr­ca u pre­va­zi­đe­nim i li­ce­mjer­nim in­sti­tu­ci­ja­ma.