Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


CA­NU već go­di­na­ma upra­žnja­va, kao ob­lik svog ra­da, ta­ko­zva­ne ,,Na­uč­ne tri­bi­ne CA­NU''. Otvo­re­ne su za jav­nost. Ali, ni­su baš po­sje­će­ne, na­ro­či­to od stra­ne gra­đa­na Pod­go­ri­ce i Cr­ne Go­re. Kao da su za­do­volj­ni onim što već zna­ju o ra­zno­ra­znim te­ma­ma. A če­sto se nji­ho­va zna­nja sa­svim po­kla­pa­ju sa skrom­nim me­dij­skim in­for­ma­ci­ja­ma ko­je mo­gu bi­ti di­ri­go­va­ne i kon­tro­li­sa­ne. Tre­ba još re­ći da su go­sti tri­bi­na CA­NU, po pra­vi­lu ugled­ni na­uč­ni stva­ra­o­ci, iz Cr­ne Go­re i okru­že­nja.
U po­sled­nje vri­je­me tri­bi­na CA­NU je baš oži­vje­la. Sko­ro sva­kih de­se­tak da­na njen gost je bio ne­ki ugled­ni na­uč­nik – iz Be­o­gra­da, Za­gre­ba, iz Tur­ske, Nje­mač­ke i, sva­ka­ko iz Cr­ne Go­re. Ra­di pot­pu­ni­je in­for­ma­ci­je, ana­li­zi­ra­će­mo ne­ke od po­me­nu­tih na­uč­nih tri­bi­na.
Da, poč­ne­mo od po­sled­nje – ,,Da li ra­zu­mi­je­mo bu­duć­nost''? Za de­se­tak go­di­na na pla­ne­ti Ze­mlji bi­će mi­li­jar­da ži­te­lja vi­še ne­go da­nas. Na pi­ta­nje za­što opa­da­ju ma­te­ri­jal­na do­bra – od­go­vor je re­a­lan: za­to što nas je sve vi­še na pla­ne­ti. A 20 od­sto po­pu­la­ci­je – ras­po­la­že sa 60 od­sto bo­gat­stva pla­ne­te Ze­mlje. Na­ša dje­ca da­nas u pri­ro­di pro­vo­de ma­nje vre­me­na ne­go za­tvo­re­ni­ci ko­ji ro­bi­ja­ju po za­tvo­ri­ma. Na­u­ka je pre­po­zna­la 15 glo­bal­nih pro­ble­ma na pla­ne­ti Ze­mlji. Ni za je­dan ne­ma rje­še­nja. Evi­den­tan je kon­flikt zna­nja i ne­zna­nja. Za­to se te­ško ra­zu­mi­ju glo­ba­li­zam i na­ci­o­na­li­zam da­nas. Po­li­ti­ča­ri su naj­ve­ći pro­blem, ali se bez njih ne mo­že – ni­kud!
U de­cem­bru 2016. go­di­ne gost tri­bi­ne CA­NU – bio je na­uč­nik iz Nje­mač­ke. Be­sje­dio je na te­mu ,,Nje­mač­ka po­li­ti­ka pre­ma Bal­ka­nu i Cr­noj Go­ri po­čet­kom XX vi­je­ka''. Iz­la­ga­nje je po­čeo po­zna­tom Bi­zmar­ko­vom kri­la­ti­com: ,,Cio Bal­kan ne vri­je­di ži­to­va jed­nog na­šeg voj­ni­ka''. Bi­zmark je u svo­je vri­je­me bio ono što je da­nas Ba­rak Oba­ma ili, već, sju­tra Do­nald Tramp. Či­nje­ni­ca da je pre­sud­no uti­cao na me­đu­na­rod­no pri­zna­nje dvi­je srp­ske dr­ža­ve – Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, ko­je su i da­nas osta­le ta­kve, iako su se i vje­ko­vi­ma bo­ri­le za uje­di­nje­nje srp­skog na­ro­da – na­vo­di i na dru­ga­či­ja gle­da­nja o Bal­ka­nu. Nje­mač­ka je i da­nas i te ka­ko za­in­te­re­so­va­na za bal­kan­ski pro­stor i bal­kan­ske dr­ža­vi­ce.
Jed­na u ni­zu tri­bi­na bi­la je po­sve­će­na Je­vre­ji­ma u Osman­skom car­stvu. I ona je do­pri­ni­je­la ugle­du po­pu­lar­ne ,,Tri­bi­ne CA­NU''. Ova te­ma je isto­ri­o­graf­ski sa­svim za­pu­šte­na, ka­da je ri­ječ o na­šoj isto­ri­o­gra­fi­ji. Je­vre­ji ni­su ima­li – ni dr­ža­vu, ni voj­sku, ni­ti po­li­ci­ju. Ali su ima­li svo­ju kul­tu­ru i svoj je­zik ko­je su oču­va­li – upr­kos broj­nim „za­vje­ra­ma“, pa i fa­ši­stič­kom ge­no­ci­du. I sa­da je Izra­el oda­svud okru­žen „ara­vij­skim mo­rem“ – kao što je to ne­ka­da bi­la Cr­na Go­ra! Bez ob­zi­ra gdje ži­ve – Je­vre­ji su zna­li i nje­go­va­li svoj je­zik i je­zik na­ro­da dr­ža­ve u ko­joj ži­ve. Def­te­rom Meh­me­da Osva­ja­ča oni su na­se­li­li Is­tan­bul. Po­što­va­li su za­ko­ne ze­mlje do­ma­ći­na. Osman­lij­ska tur­ska im­pe­ri­ja ni­je ih htje­la za ne­pri­ja­te­lja. Pa, ipak su bi­li gra­đa­ni dru­gog re­da. Mu­sli­ma­ni su pre­ma Je­vre­ji­ma bi­li mno­go to­le­rant­ni­ji, ne­go pre­ma hri­šća­ni­ma. Mo­žda i za­to što su se osje­ća­li kul­tur­no nad­moć­ni­ji u od­no­su na mje­sto sta­no­vi­štva i što su uvi­jek uje­di­nje­ni u vje­ri. Oni Je­vre­ji koji su pri­mi­li islam – ni­su od svo­jih tre­ti­ra­ni kao iz­daj­ni­ci. Ra­di­lo se s nji­ma da se vra­te sta­roj vje­ri.
Bi­lo je tri­bi­na po­sve­će­nih i do­bit­ni­ci­ma No­be­lo­ve na­gra­de u 2016. go­di­ni. Odr­ža­ne su i tri­bi­ne o ate­ro­skle­ro­zi u di­ja­be­te­su, o spolj­noj po­li­ti­ci Cr­ne Go­re na­kon ob­no­ve ne­za­vi­sno­sti, za­tim ,,Pu­te­vi isto­ri­je ame­rič­ke knji­žev­no­sti'', ,,Sve­ti Vla­di­mir Du­kljan­ski – 1.000 go­di­na po­sli­je'', ,,Iza­zo­vi sta­ri­je po­pu­la­ci­je Ja­pa­na'', ,,Ve­li­ke si­le i Sr­bi­ja'' – ukup­no 25 u 2016.go­di­ni. Sve to go­vo­ri da je na­u­ka sna­žnim ko­ra­kom za­ko­ra­či­la i na ,,Tri­bi­ni CA­NU''. Evi­dent­na je i sve ve­ća po­sje­će­nost tri­bi­na, što bi mo­glo da zna­či i da CA­NU uži­va sve ve­ću po­dr­šku kul­tur­ne jav­no­sti. Za oče­ki­va­ti je da tu po­dr­šku pra­ti i me­dij­ska ri­ječ. Ni­je ne­va­žno o če­mu se go­vo­ri i ko su go­sti tri­bi­na CA­NU. I to ši­ra jav­nost mo­ra da zna.