Pi­še: Če­do­mir An­tić

A bi­lo je ta­ko do­bro... Kan­ce­la­ri­je u sred Knez Mi­ha­i­lo­ve, ulaz ma­lo uvu­čen, ne­pri­mje­tan, a ta­mo na la­tin­skoj cr­no­gor­či­ci i na en­gle­skom sto­ji da je ri­ječ o am­ba­sa­di Cr­ne Go­re. Nad gla­va­ma srp­skih pod­lju­di, vi­so­ko na vr­hu zgra­de, sto­ji ve­leb­ni steg ko­jim su mu­dri oci do­mo­vi­ne Se­ku­la, Mi­lo, Du­ško, Fi­lip... uspje­li da po­bjeg­nu od srp­ske tro­boj­ke, bi­je­log or­la Ne­ma­nji­ća i vra­ti­li se za­mi­šlje­noj Du­klji ko­ja je stvar­na ko­li­ko i ze­mlja Dem­be­li­ja. Ta dvor­ska i rat­na za­sta­va, u mu­ze­ju od lo­šeg ču­va­nja po­žu­tje­log or­la, sa­mo je ko­rak na pu­tu ka bar­ja­ku ko­ji tre­ba da se vi­je i na Ro­ma­ni­ji, ko­ga je pro­sla­vio je­dan dru­gi Cr­ve­ni Hr­vat - Vi­je­ko­slav Maks L., a u Sr­bi­ju ga (ma­da sa­mo u pje­smi) pre­ni­je­li vi­te­zo­vi kla­nja dje­ce i že­na Ra­fa­el Bo­ban i Ju­re Fran­ce­tić. Za­sta­va ko­ja je tro­boj­ka, ali ne­što dru­ga­či­ja i na ko­joj grb ima pr­vo bi­je­lo po­lje. Pro­mje­na iden­ti­tet­skog po­la je spo­ra, ali ne­moj­te se za­va­ra­va­ti, za­vr­ša­va se tu.
La­ko je bi­lo cr­no­gor­či­ti se po Be­o­gra­du. Ši­ri­ti se po „Ma­de­ri“. Ogo­va­ra­ti po pri­je­mi­ma. Gr­di­ti Sr­be iz Cr­ne Go­re pred „Be­o­gra­đa­ni­ma“, Sr­bi­ju pred stra­nim ama­ba­sa­do­ri­ma, a Be­o­grad pred svim Sr­bi­ma ko­ji su u nje­ga od­ne­gdje do­šli. Po­zi­va­ti se na brat­stvo ka­da ima vaj­de, a u slo­bod­no vri­je­me bi­ti ve­ća Ko­lin­da od Gra­bar­ke. Do­šlo je vri­je­me da se na­pla­te ra­ču­ni. Ne mo­že­te pred­sta­vlja­ti je­dan kri­mi­nal­ni, auto­ri­tar­ni, zlo­či­nač­ki i mr­zi­telj­ski re­žim, a bi­ti ugle­dan i pri­hva­ćen gost u pre­sto­ni­ci na­ro­da ko­ji taj re­žim ga­zi i za­ti­re. Dok sam sa bi­ne pro­test­nog zbo­ra is­pred am­basa­de Đu­ka­no­vi­će­ve Cr­ne Go­re gle­dao u oso­bu za ko­ju mi je re­če­no da ta­mo oba­vlja du­žnost se­kre­ta­ra i da je slu­žbe­no pri­sut­na, od­lu­čio sam da, ako se pro­gon srp­skog na­ro­da, za­tva­ra­nje dr­ža­vlja­na Sr­bi­je i pro­gon pra­vo­slav­ne cr­kve u Cr­noj Go­ri ra­di­ka­li­zu­je, a iz­vje­sno je da će sa de­men­ci­jom i smrt­nom ago­ni­jom đu­ka­no­vi­će­vi­zma bi­ti sve go­re i te­že, fo­to­gra­fi­šem di­plo­mat­sku i agen­tur­nu gru­pa­ci­ju re­žim­skih sa­u­če­sni­ka pa da oba­vi­je­sti­mo kom­ši­je, go­ste i vla­sni­ke re­sto­ra­na, pro­dav­ce i pro­la­zni­ke ko im do­la­zi, ko­ga slu­že i uslu­žu­ju, s ki­me dru­gu­ju... Na­ći će se ko­ji per­per i za bil­bord sa fo­to­gra­fi­ja­ma da sto­je is­pred „Ma­de­re“. Na­tov­ske di­plo­ma­te mo­žda ni­je bri­ga, ali ne­po­re­ci­vo je da pod za­šti­tom NA­TO-a dje­lu­je re­žim po mno­go če­mu po­do­ban Ju­žno­a­frič­koj Uni­ji iz vre­me­na Pi­te­ra Bo­te.
Po­ku­šaj Đu­ka­no­vi­će­vog re­ži­ma da za­tre srp­ski na­rod u Cr­noj Go­ri ne mo­že bi­ti uspje­šan i u svo­joj su­šti­ni je ne­in­te­li­gen­tan. Šta je đu­ka­no­vi­ćev­ska Cr­na Go­ra bez nje­ga na vla­sti? Već je sveo isto­ri­ju Cr­ne Go­re na se­be, Bro­za, ne­ko­li­ko po­bu­nje­nih di­na­sti­ja­ša i par kra­lje­va ko­ji su ži­vje­li u vri­je­me ka­da ni­je po­sto­jao ni na­ziv Cr­na Go­ra. Bez nje­ga, ne­će osta­ti ni­šta.
U su­bo­tu je na po­čet­ku naj­po­zna­ti­je be­o­grad­ske uli­ce bi­lo hi­lja­du gra­đa­na. Ako uhap­si pred­vod­ni­ka srp­ske Cr­ne Go­re An­dri­ju Man­di­ća, bi­će ih de­set hi­lja­da. Ako ga osu­di, do­ći će sto­ti­nu hi­lja­da. On­da će usta­ti sva Sr­bi­ja, a oda­tle do Žu­te Gre­de sa­mo je jed­na oku­ka.
Šte­ta je što Đu­ka­no­vić ni­je u pri­li­ci da, osim oso­ba sa ko­lo­rit­nim na­dim­ci­ma, upi­ta za sa­vjet svog sta­rog men­to­ra Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Ovaj bi mu, da je živ, mo­žda re­kao šta se de­ša­va ka­da že­ne i dje­ca poč­nu da pro­te­stu­ju. Ni­je naj­go­re na svi­je­tu iz­ne­vje­ri­ti ru­sku po­dr­šku na re­fe­ren­du­mu i fi­nan­sij­ske mag­na­te ko­ji su in­ve­sti­ra­li u Cr­nu Go­ru. Do­ži­vot­na pe­ti­ca iz isto­ri­je za ju­na­ka od 13 go­di­na opa­sni­ja je ne­go ame­rič­ka pod­mor­ni­ca „Splen­did“ u te­ri­to­ri­jal­nim vo­da­ma. Pa­pir­ni avi­o­ni na­ših gim­na­zi­sta ko­ji pam­te i ono što se do­go­di­lo pri­je nji­ho­vog ro­đe­nja, opa­sni­ji su za naj­u­gled­ni­jeg me­đu ame­rič­kim lo­ka­to­ri­ma od Cr­no­mor­ske i Bal­tič­ke flo­te za­jed­no.
Ka­da smo for­mi­ra­li Od­bor za od­bra­nu An­dri­je Ma­di­ća i Sla­ve­na Ra­du­no­vi­ća ni­smo zna­li da će­mo bra­ni­ti i Mi­la­na Kne­že­vi­ća. Ka­ko je po­če­lo usko­ro bi­smo mo­gli da bra­ni­mo dve­sta hi­lja­da gra­đa­na Cr­ne Go­re. Od ko­ga ih bra­ni­mo? Od čo­vje­ka ko­ji je 1990. re­kao da je „Ko­so­vo be­dem srp­skog i cr­no­gor­skog na­ro­da ko­ji ne smi­je pa­sti dok je nas i po­ko­lje­nja na­ših po­to­ma­ka“? Ko­ji je 1992. re­kao da je „Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić naj­bo­lje što se mo­glo de­si­ti Ju­go­sla­vi­ji u ovom tre­nut­ku“? Ko­ji je po­red usta­ša i čet­ni­ka mr­zio i „sto­po­stot­ne Cr­no­gor­ce“? A još je sre­di­nom 1998. go­vo­rio o brat­stvu, kr­vi za­jed­nič­ki pr­o­li­ve­noj i bu­duć­no­sti je­din­stve­ne dr­ža­ve...Tre­ba­lo je da pro­đe rat i da Sr­bi­ja pre­sta­ne da bu­de evrop­ska me­ta i pa­ri­ja da bi po­čeo da pro­fi­ti­ra na otvo­re­noj mr­žnji pre­ma njoj i, što je još go­re, pre­ma Sr­bi­ma iz Cr­ne Go­re. Tek od ta­da, a po­seb­no kad su iz SAD i EU po­če­li da spon­zo­ri­šu su­kob dvi­je Sr­bi­je i de­mo­ni­za­ci­ju Ko­štu­ni­ce, ču­li smo pra­vog Đu­ka­no­vi­ća: djed mu je, pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, sa srp­skom voj­skom pre­šao pre­ko Al­ba­ni­je – ka­da je je­dan Pe­tro­vić-Nje­goš po­bje­gao na Za­pad, a on je Prin­ci­pa na­zvao te­ro­ri­stom, Sr­bi­ju oku­pa­to­rom, po­zvao na gu­še­nje pra­vo­slav­ne cr­kve, sank­ci­o­ni­sao Ru­si­ju...
Pro­šlo je sko­ro tri­de­set go­di­na, ne­ma gdje da­lje da ide i ne mo­že vi­še da iz­ne­vje­ri sop­stve­na uvje­re­nja ko­ja ne­ma i mi­šlje­nje ko­je za­vi­si sa­mo od lič­ne ko­ri­sti.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u beogradu)