Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


U Cr­noj Go­ri ni­je do­sad­no. Šta­vi­še, ži­vi­mo je­dan od naj­in­te­re­sant­ni­jih i naj­tur­bu­lent­ni­jih pe­ri­o­da nje­ne isto­ri­je. Na­rav­no, to ni­je pri­vi­le­gi­ja za nor­mal­ne i po­šte­ne lju­de već usud. Usud jer ži­vi­mo u pri­vat­noj dr­ža­vi Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, po­sled­njeg evrop­skog dik­ta­to­ra i auto­kra­te. On, brat, se­stra i nji­ho­va dje­ca i je­dan ma­li pro­ce­nat nje­go­vih naj­bli­žih sa­rad­ni­ka ži­ve ras­ka­la­šno, bo­ga­te­ći se na naš ra­čun. Si­ro­ti­nja je­dva sa­sta­vlja kraj s kra­jem, mu­či se da op­sta­ne eko­nom­ski, ali i du­hov­no. Mu­či se da sa­ču­va zdrav ra­zum, jer ono što re­žim u Cr­noj Go­ri sva­ko­dnev­no ser­vi­ra ne­sreć­nom na­ro­du vri­je­đa zdra­vu lo­gi­ku i do­sto­jan­stvo sva­kog slo­bod­nog čo­vje­ka. U na­šim ži­vo­ti­ma se iz­ne­na­da, ni­čim iza­zvan, po­ja­vio šved­ski he­mi­čar Al­fred Ber­nard No­bel. Si­no­nim na­u­ke, čo­vjek ko­ji je iz­mi­slio di­na­mit i čo­vjek po ko­me se do­dje­lju­je naj­pre­sti­žni­ja na­gra­da za do­stig­nu­ća u na­u­ci je od in­ter­vjua spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca Mi­li­vo­ja Kat­ni­ća u ,,Ži­voj isti­ni po­stao dio sva­ko­dnev­ni­ce Cr­ne Go­re i Cr­no­go­ra­ca. Tre­ba­lo je na­ma dav­no da­ti No­be­lo­vu na­gra­du. Pr­vo, kao na­gra­du što tr­pi­mo ovaj zu­lum 27 go­di­na. Dru­go, kao eks­per­ti­ma ko­ji bez ika­kvih pri­ma­nja ili sa mi­ni­mal­nim pri­ma­nji­ma pre­ži­vlja­va­ju mje­sec po mje­sec i po­di­žu i iz­dr­ža­va­ju svo­je po­ro­di­ce. I tre­će, zbog to­ga što mo­že­mo slu­ša­ti ne­i­sti­ne ko­je pla­si­ra­ju dr­žav­ni zva­nič­ni­ci, po­sla­ni­ci, mi­ni­stri, a evo sa­da i spe­ci­jal­ni tu­ži­lac. Šte­ta što se No­be­lo­va na­gra­da ne da­je za film­ska ostva­re­nja, jer je Mi­li­vo­je Kat­nić re­ži­ser­ski pre­va­zi­šao Kven­ti­na Ta­ran­ti­na i si­gur­no bi bio no­mi­no­van u jed­noj od ka­te­go­ri­ja za Oska­ra. Pro­blem bi mu bio s glum­ci­ma. Ovi nje­go­vi čet­ni­ci i Ru­si ko­je pro­vla­či po me­di­ji­ma su is­klju­či­vo za ni­sko­bu­džet­na ostva­re­nja. Po­čev­ši od Sin­đe­li­ća pa za­vr­šiv­ši sa Ri­sti­ćem, Bo­gi­će­vi­ćem, Ve­li­mi­ro­vi­ćem i osta­lim fol­klor­nim čet­ni­ci­ma. Po­sled­nje Kat­ni­će­vo iz­la­ga­nje u ,,Ži­voj isti­ni’’ obe­zna­ni­lo je i osvje­do­če­nog sr­bo­mr­sca Šu­ko­vi­ća ko­ji ga je u jed­nom mo­men­tu gle­dao pot­pu­no iz­be­zu­mlje­no. Katnić je re­kao da ima sjaj­nih srp­skih na­ci­o­na­li­sta, da ni­kad ni­su bi­li bo­lji od­no­si iz­me­đu Sr­bi­je i Cr­ne Go­re i da su dvi­je dr­ža­ve vje­kov­no po­ve­za­ne i ne mo­gu jed­na bez dru­ge. Da sve za­či­ni, iz­ja­vio je da je ru­so­fil i da ne mo­že ni­ka­ko da za­bo­ra­vi što nas je Ru­si­ja po­ma­ga­la 300 go­di­na. Zbu­nio se i Šu­ko­vić: ,,Ne­će­mo o isto­ri­ji, re­ži­ja mo­lim re­kla­me’’! Na­kon re­kla­ma, na­sta­vio Mi­li­vo­je ve­li­ku za­vje­ru da ob­ja­šnja­va. Pri­ča ko je Sin­đe­lić i šta je tre­ba­lo da ura­di. Ko su Pa­ja, Ga­ja, Ra­ja i Vla­ja? Ka­ko to da je Ši­ro­kov u stva­ri Ši­šma­kov? Ko­li­ko gdje ima te­le­fo­na i gdje je uni­šte­no oruž­je ko­je je tre­ba­lo da­ti gru­pa­ma ras­po­re­đe­nim po Pod­go­ri­ci, sprem­nim da na­pra­ve ha­os? Ka­ko su, iz­me­đu osta­log, ima­li za­da­tak da uhap­se Mi­la Đu­ka­no­vi­ća kad ma­ski­ran kre­ne kroz ma­su? To je naj­vi­še zbu­ni­lo Šu­ko­vi­ća. Ona­ko une­zvje­ren pi­tao ga je šta će Đu­ka­no­vić kroz ma­su te ve­če­ri. A Mi­li­vo­je mu od­go­va­ra: mo­ra da mi­je­nja lo­ka­ci­je da bi mu bez­bjed­nost bi­la za­ga­ran­to­va­na! Kad ga je pi­tao šta je sa tim gru­pa­ma ka­sni­je bi­lo i za­što ni­je­su po­hap­še­ni spe­ci­jal­ni je re­kao da je po ne­koj tak­ti­ci ko­joj sam za­bo­ra­vio ime bi­lo pa­met­no pu­sti­ti ih da iz Pod­go­ri­ce odu bez đa­vo­la. Kad im pot­pu­no pro­pa­do­še kon­cept i emi­si­ja po­što ni­je­dan ma­te­ri­jal­ni i va­lid­ni do­kaz ne po­nu­di­še na­ro­du Cr­ne Go­re, spe­ci­jal­ni iz­vu­če kec iz ru­ka­va. To je bio ujed­no i nji­hov naj­ve­ći pli­jen u ovoj po­tra­zi i haj­ci. No­le Kne­že­vić, čo­vjek te­ško na­ru­še­nog zdra­vlja, po­sta naj­ve­ća pri­jet­nja dr­ža­vi i sa­mom Kat­ni­ću. Ne bi ja­sno Šu­ko­vi­ću šta se de­ša­va i šta bi tre­ba­lo da pi­ta tu­ži­o­ca. Ta­da se po­ja­vi No­bel. Mi­li­vo­je Kat­nić je jav­no re­kao da će se opa­sa­ti No­be­lom i di­ći u zrak. Mi­slio je na­rav­no na di­na­mit. Ču­do ne­vi­đe­no! Glav­ni bo­rac pro­tiv te­ro­ri­zma pro­mo­vi­še te­ro­ri­zam u svom naj­go­rem ob­li­ku. Kao da je pri­pad­nik ISI­LA, a ne spe­ci­jal­ni tu­ži­lac. E, aj­de sad da vi­di­mo tog maj­či­nog si­na ko­ji će oti­ći u tu­ži­la­štvo da da iz­ja­vu. Ka­ko su na­u­mi­li, na osno­vu iz­ja­ve bi­lo ko­je pro­tu­ve po­hap­si­će po­la Cr­ne Go­re. Me­đu­tim, bez odi­je­la što ko­ri­ste pro­tiv­di­ver­zan­ti ne­ma se kud. Ako eks­plo­di­ra tu­ži­lac, da ma­kar po­ten­ci­jal­ni i iz­mi­šlje­ni te­ro­ri­sta pre­tek­ne. Je­dan moj pri­ja­telj iz tog mi­ljea is­ku­san, mu­dar i čo­vjek ko­ji je sve pro­šao re­kao mi je: ,,Sve će se ri­je­ši­ti ako bu­de lju­di’’. Znam ja da je to tač­no. Ali gdje su lju­di? Na­ši tr­pe i ću­te, če­ka­ju ko zna ka­kvo ču­do da se stva­ri pro­mije­ne, a ovi dru­gi su po­slu­šni kao An­dri­će­vi cir­ku­san­ti iz ro­ma­na ,,Na Dri­ni ću­pri­ja’’ za ko­ji je do­bio No­be­lo­vu na­gra­du. ,,Ću­tlji­vi i pla­će­ni svje­do­ci pred ko­ji­ma sva­ko smi­je da se po­ka­že ona­kav ka­kav je, tj. kr­vav is­pod ko­že, a da ne mo­ra po­sle ni da se ka­je, ni da se sti­di. S nji­ma i pred nji­ma je do­pu­šte­no sve ono što bi pred svi­je­tom bi­lo za­zor­no, a u ro­đe­noj ku­ći gre­šno i ne­mo­gu­će.’’ Vi­di­te, Cr­no­gor­ci, s No­be­lom se mo­že za­vr­ši­ti ko­lum­na i ko­ri­sti­ti po­ne­ki ci­tat no­be­lov­ca, a da ne mo­raš eks­plo­di­ra­ti. Ne­go zna li to Kat­nić?