Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Da li je tri­jumf Do­nal­da Tram­pa, ona­kvog ka­kav je (o če­mu je već do­volj­no na­pi­sa­no), sa­mo ame­rič­ki iz­u­ze­tak, ili će na ta­la­su nje­go­vog iz­bo­ra za ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka pro­fi­ti­ra­ti i de­ma­go­zi sa dru­gih me­ri­di­ja­na? Pi­ta­nje je te­ško, ali pr­vi od­go­vor bi mo­gao da se do­bi­je već 15. mar­ta, ka­da se odr­ža­va­ju par­la­men­tar­ni iz­bo­ri u Ho­lan­di­ji i gdje je sva pa­žnja tre­nut­no usmje­re­na na jed­nog Tram­po­vog imi­ta­to­ra.
Ri­ječ je o Ger­du Vil­der­su (53), od ame­rič­kog uzo­ra mla­đem po­li­ti­ča­ru, ali ni­šta ma­nje kon­tro­verz­nom. Tre­nut­no je naj­po­pu­lar­ni­ja lič­nost na ho­land­skoj sce­ni i glav­na slič­nost sa Tram­pom mu je mi­si­ja ”da za­u­sta­vi islam­sku in­va­zi­ju na Za­pad”. I on je, da­kle, pri­gr­lio te­o­ri­ju (ko­ja sve vi­še po­sta­je i ide­o­lo­gi­ja) ,,su­ko­ba ci­vi­li­za­ci­ja'', pa u skla­du sa tim, do­đe li na vlast, ,,po­za­tva­ra­će sve dža­mi­je i za­bra­ni­ti Ku­ran”.
Po nje­mu, Ho­lan­di­ja je pre­pla­vlje­na ”dži­ha­di­sti­ma i te­ro­ri­sti­ma” ko­ji od sta­ro­sje­dje­la­ca tra­že da se pri­la­go­de do­šlja­ci­ma”. Na nje­go­voj me­ti su po­seb­no Ma­ro­kan­ci i zbog ver­bal­nog de­lik­ta – vri­je­đa­nja pri­pad­ni­ka te na­ci­je (ko­je na­zi­va ”olo­šem”) – u de­cem­bru je mo­rao pred sud. Pro­gla­šen je kri­vim, ali ni­je ka­žnjen, što je, na­rav­no, is­ko­ri­stio da po­ve­ća svo­ju po­pu­lar­nost.
Mi­grant­ska kri­za ko­ja je već ne­ko vri­je­me do­mi­nant­na te­ma u Evro­pi, za­plju­snu­la je da­kle i Ho­lan­di­ju, še­stu eko­no­mi­ju EU (BDP – 770 mi­li­jar­di do­la­ra, pri­hod po gla­vi 50.000), dru­gog svjet­skog iz­vo­zni­ka po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­da (iako je u tom sek­to­ru za­po­sle­no sa­mo dva od­sto sta­nov­ni­štva).
Iako da­nas ima sa­mo dva imi­gran­ta na hi­lja­du sta­nov­ni­ka, Ho­lan­di­ja je po­sta­la osje­tlji­va na svoj et­nič­ki plu­ra­li­zam – 15 od­sto sta­nov­ni­ka su do­šlja­ci iz­van ze­ma­lja EU, naj­vi­še ih je, po dva od­sto, iz Ma­ro­ka, Tur­ske i In­do­ne­zi­je (nje­ne biv­še ko­lo­ni­je). Ak­tu­el­na kri­za je po­ve­ća­la ne­tr­pe­lji­vost i na dnev­ni red sta­vi­la pi­ta­nje ka­kvu ulo­gu i mje­sto imi­gran­ti, a na­ro­či­to mu­sli­ma­ni, tre­ba da ima­ju u ho­land­skom dru­štvu.
Vil­ders uspje­šno eks­plo­a­ti­še tu at­mos­fe­ru, za­la­žu­ći se za ra­di­kal­na rje­še­nja ko­ja su u ne­skla­du ka­ko sa Usta­vom ze­mlje, ta­ko i sa me­đu­na­rod­nim pra­vom (ni­je­dan stra­nac ne bi vi­še mo­gao da do­bi­je azil, gra­ni­ce bi bi­le pot­pu­no za­tvo­re­ne za mi­gran­te iz islam­skih ze­ma­lja, a po­red dža­mi­ja, bi­le bi za­tvo­re­ne i sve islam­ske ško­le)…
Ali, upra­vo zbog ta­ko ra­di­kal­nih sta­vo­va tre­nut­no je naj­po­pu­lar­ni­ji ho­land­ski po­li­ti­čar, a nje­go­va Slo­bo­dar­ska par­ti­ja (PVV) tre­nut­no naj­ve­ća i da­le­ko naj­gla­sni­ja.
Po­red stra­na­ca, na me­ti joj je i bri­sel­ska bi­ro­kra­ti­ja – Vil­ders na­ja­vlju­je da će, kad do­đe na vlast, ze­mlju iz­vu­ći iz evro­zo­ne i iz EU – a u nje­nom štu­rom pro­gra­mu od sa­mo jed­ne stra­ni­ce fo­kus je na su­ve­re­ni­te­tu i ,,pa­tri­o­ti­zmu”, ko­ji je ta­mo po­stao ve­o­ma če­sto ko­ri­šće­na ri­ječ.
Vil­ders da­kle je­ste u ži­ži i do­ma­će i me­đu­na­rod­ne pa­žnje, ali ne­do­u­mi­ca je ima li do­volj­no sna­ge da pro­mi­je­ni si­stem ko­ji je za­sno­van na ko­a­li­ci­o­nom upra­vlja­nju ze­mljom. Ako je su­di­ti po pro­šlo­ne­djelj­nim an­ke­ta­ma ras­po­lo­že­nja bi­ra­ča, on i PVV bi po­je­di­nač­no do­bi­li naj­vi­še, ali to bi bi­lo sa­mo oko 17 od­sto gla­so­va i je­dva 30 po­sla­ni­ka u par­la­men­tu sa 150 mje­sta.
Osta­li bi do­bi­li još ma­nje, ali, ka­ko stva­ri sto­je, ni­jed­na par­ti­ja od zna­ča­ja ni­je volj­na da uđe u ko­a­li­ci­ju sa Vil­der­som, ta­ko da su svi iz­gle­di da će i po­sle iz­bo­ra bi­ti ono što je i da­nas: buč­na opo­zi­ci­ja.
To, me­đu­tim, ne zna­či da nje­go­va ja­lo­va po­bje­da ne bi ima­la smi­sla. Ho­land­ski iz­bo­ri se, na­i­me, sma­tra­ju ne­kom vr­stom ge­ne­ral­ne pro­be uoči još va­žni­jih pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra u Fran­cu­skoj, u apri­lu (i ma­ju, dru­gi krug), pa na ne­ki na­čin i pu­to­kaz za sep­tem­bar­sko iz­bor­no nad­me­ta­nje u Nje­mač­koj, gdje kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel tra­ži če­tvr­ti man­dat, u okol­no­sti­ma ka­da će, ka­ko stva­ri sto­je, u Mar­ti­nu Šul­cu ima­ti do­stoj­nog ri­va­la.
U Ho­lan­di­ji se is­pro­ba­va i ”efe­kat Tram­pa”, na mno­go na­či­na. Ri­ječ je ka­ko o pro­vje­ri glo­bal­nog tren­da su­prot­sta­vlja­nja tra­di­ci­o­nal­nom po­li­tič­kom esta­bli­šmen­tu, ta­ko i o op­štem po­ra­stu ne­po­vje­re­nja pre­ma in­sti­tu­ci­ja­ma i po­ve­ća­nim eg­zi­sten­ci­jal­nim strep­nja­ma do­brog di­je­la sta­nov­ni­štva ko­je je sve pri­jem­či­vi­je na ”la­ko obe­ća­nu br­zi­nu” rje­ša­va­nja krup­nih pro­ble­ma.
U su­če­lja­va­nju sa sop­stve­nim Tram­pom, Ho­lan­đa­ni su po­če­li da ko­ri­ste iste me­to­de kao i Ame­ri­kan­ci: da se bra­ne hu­mo­rom. Kad su Tram­po­vi kri­ti­ča­ri na­pra­vi­li du­ho­vi­tu pa­ro­di­ju ”Ame­ri­ka na pr­vom mje­stu” i pu­sti­li je u op­ti­caj pre­ko in­ter­net dru­štve­nih mre­ža, Ho­lan­đa­ni su bi­li ti ko­ji su na­pra­vi­li pr­vu imi­ta­ci­ju sa na­slo­vom ”Ame­ri­ka pr­va, Ho­lan­di­ja dru­ga”, s ni­šta ma­nje ubo­ji­tom sa­ti­rom od one sa dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka. Da li će im to po­mo­ći da se od­bra­ne od Vil­der­sa, tek će se vi­dje­ti. Jer, ako ni­šta dru­go, ”Breg­zit” i ame­rič­ki iz­bo­ri su do­ka­za­li da se šo­kant­ni re­zul­ta­ti do­ga­đa­ju i da se uvi­jek mo­že do­go­di­ti i ono neo­če­ki­va­no.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke'')