Pi­še: mr Slo­bo­dan M. Ču­ro­vić Apis


U da­ni­ma su­ma­nu­te i bez­ob­zir­ne agre­si­je na SR Ju­go­sla­vi­ju (Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru), od 24. mar­ta do 10. ju­na 1999. go­di­ne, bje­lo­svjet­ski pri­rep­ci, moć­ni­ci i ame­ri­kan­ska slu­žin­čad, de­mon­stri­ra­ju­ći si­lu na­pa­li su na ne­vi­đe­no agre­si­van na­čin jed­nu su­ve­re­nu ze­mlju, pro­su­li su naj­ne­čo­vječ­ni­je to­ne ra­di­o­ak­tiv­nog te­re­ta i mno­štvo bom­bi s ci­ljem da uni­šte, da ba­ce Sr­bi­ju na ko­lje­na. Ni­ka­da ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti te „ju­nač­ni­ke“ ko­ji su nas bom­bar­do­va­li, a na­ša dje­ca tre­ba da zna­ju nji­ho­va ne­čo­vječ­na ime­na: Bel­gi­ja, Ka­na­da,Če­ška, Dan­ska, Fran­cu­ska, Nje­mač­ka, Grč­ka Ma­đar­ska, Island, Ita­li­ja, Luk­sem­burg, Ho­lan­di­ja, Nor­ve­ška, Polj­ska, Por­tu­ga­li­ja, Špa­ni­ja, Tur­ska, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja i SAD. Ne­vi­đe­ni ku­ka­vič­ki bom­bar­dluk sa 10.000 me­ta­ra si­jao je smrt bez pre­stan­ka 11 ne­dje­lja (78 da­na), ru­šio mo­sto­ve, zgra­de, ubi­jao ne­du­žne ci­vi­le, ali ni­je ubio du­šu gra­du vječ­no mla­dom, iako iz­bo­lo­va­nom uvi­jek, ra­do­sni­vom pr­vom i po­to­njem vi­đe­nju, Be­o­gra­du, gra­du he­ro­ju, sat­ka­nom od bi­je­log zla­ta svo­je du­še i svog tr­plje­nja i ne­pri­sta­ja­nja na rop­stvo, jer im je sme­ta­la Sr­bi­ja zlat­na ja­bu­ka, ma­la, ali po­no­si­ta slo­bo­dar­ska ze­mlja.
Ve­li­kim si­la­ma, a ma­lim lju­di­ma, bo­le­snih umo­va, ćef­nu­lo se kao i 6. apri­la 1941. da po­cr­ne i po­smr­te ne­pro­la­znu bje­li­nu gra­da ne­smi­raj­ni­ka ko­ji je do­ži­vio još jed­no tra­gič­no i bol­no is­ku­stvo. Ta­da su ga za­si­pa­li hi­tle­rov­ci, a 58 go­di­na ka­sni­je di­gi­tal­ne zvi­je­ri i zvje­ro­vi, mr­god­ne ku­ka­vi­ce, nad­me­ne „de­mo­kra­te“ še­ri­fi no­vog svjet­skog ude­ša­va­nja ma­lih dr­ža­va...
Ovo je le­le­kač­ni­ca o jed­noj no­vo­mu­če­ni­ci srb­skoj, Mi­li­ci Ra­kić, div­nom dje­te­tu či­ja je smrt­na ura po­ra­ni­la, ka­da su NA­TO kr­va­vi ,,an­đe­li'', di­vljač­ne de­mo(n)kra­te u kr­vi do la­ka­ta i be­so­muč­nog ci­ni­zma po­ko­si­le je­dan ži­vot ne­jač­ki, tek u po­vo­ju, i ubi­li tro­go­di­šnju dje­voj­či­cu. Ma­la Mi­li­ca Ra­kić po­gi­nu­la je 17. apri­la 1999. u Ba­taj­ni­ci, pre­ki­nut je je­dan osmi­jeh, otrg­nu­ta naj­ljep­ša la­ti­ca, ukra­de­no joj je pra­vo na ži­vot i igru. I taj ste­pen „mi­lo­srd­nih an­đe­la“ mje­ren je ge­le­ri­ma, tra­gi­ka­ma ne­vi­nih, da u svo­joj su­pre­ma­ci­ji, ba­ha­tom i lu­dač­kom ubi­ja­štvu ne po­šte­de ni one či­je je car­stvo ne­be­sko.
Oni su pu­ca­li u me­te, za njih su i dje­ca bi­la stra­te­ški ci­lje­vi, ko­la­te­ral­na šte­ta, tek zbroj dej­sta­va i po­go­da­ka, sta­ti­stič­ki zlo­čin, u iz­ved­bi naj­mon­stro­u­zni­je teh­ni­ke, još je­dan spek­takl za­pa­lji­ve re­to­ri­ke voj­ne in­du­stri­je ko­ja je tra­ži­la po­li­gon za de­mon­stra­ci­ju mo­ći i va­šar za is­po­lja­va­nje no­vog voj­nog po­ten­ci­ja­la. I gdje god su do­šli opo­ga­ni­li su svi­jet, osta­vlja­li žr­tve i is­po­lja­va­li svoj ma­ni­ja­kal­ni na­gon za ubi­ja­njem i de­struk­ci­jom.
Mi­li­ca Ra­kić. Ona tek sa­da ži­vi u svi­je­sti sva­kog Sr­bi­na i Srb­ki­nji­ce, pra­ved­nog svi­je­ta, sa­da se od­ma­ra sa oči­ma iz­van ovog opa­kog svjet­skog zla, sa­da raj­ski igra sa an­đe­li­ma, u svje­tlo­sti, su­na­šce svih su­na­ca i sve­svje­ti­ja.
Mi­li­ca Ra­kić. Mi­lo dje­te­šce, Bo­go­ru­ži­ca, mi­ri­sni­ca.
Mi­li­ca Ra­kić. San ne­pro­bu­đe­nog, se­bič­nog svi­je­ta.
Mi­li­ca Ra­kić. Opo­me­na i oži­ljak na du­ši bru­tal­nom svi­je­tu (no oni ne­ma­ju du­še, Bo­ga se ne bo­je, a lju­di se ne sti­de).
Mi­li­ca Ra­kić. Dan ka­da su za­pi­šta­la sva dje­tinj­stva svi­je­ta, a vri­sak nje­nih naj­ro­đe­ni­jih bio le­lek i opo­me­na slo­mo­vrat­no­sti čo­vje­čan­stva.
Mi­li­ca Ra­kić. Tren u kom je po­žu­ri­la „so­fi­sti­ci­ra­na“ smrt da je ugra­bi iz za­gr­lja­ja naj­bli­žih.
Mi­li­ca Ra­kić. Na­še pre­po­zna­va­nje tu­žno ko­li­ko smo pa­ti­li i naj­di­vot­ni­je gu­bi­li.
Mi­li­ca sve­stal­na su­zi­ca i su­zi­či­ca, srb­ska him­na pla­ča.
Mi­li­ca Ra­kić. Op­tu­žu­je. Op­tu­žu­je. Op­tu­žu­je.
I dok god bu­de i jed­nog Sr­bi­na i Srb­ki­nji­ce osta­vlja ama­net da ne za­bo­ra­vi, jer on­da će za­bo­ra­vi­ti i se­be.
I oki­ca­ma ra­do­zna­lim pro­pi­tu­je taj is­kva­re­ni ve­li­ki svi­jet za­što, za­što, a ta­man su igrač­ke bi­le na­slo­že­ne, vi­lin­ski svi­jet i ča­rob­na ma­šta če­ka­li još jed­no, avaj, pro­lje­će.
Ta­man a do­đe (jao) ni­kad. Od ni­ko­go­vi­na i ni­šta ro­ba. Od zlo­kob­nih klov­no­va no­vog svjet­skog cir­ku­sa- pre­ci­zne ma­ši­ne­ri­je za ubi­ja­nje.
Mi­li­ca Ra­kić, no­vo­mu­če­ni­ca, pri­spje­nak zla­ta­sti u vr­tu Bo­ži­jem.
Na­ša Mi­li­ca. No­vo­se­stra Ba­tri­će­va, pre­kor­ni­ca, vi­li­ni­ca tu­ge, Srb­ki­nji­ca, di­je­te Bo­ži­je sve­o­tadž­bi­ne.
Ubi­je­no, po­dlo, ne­soj­ski, (ej, to bi­ja­še di­je­te), pre­kor ubi­o­ci­ma i stal­ni be­sa­nik. I onim na­tov­skim, du­kljan­skim ami­na­ši­ma što re­ko­še da ni­je NA­TO agre­si­ja ne­go iner­ven­ci­ja i za­u­vi­jek obru­ka­še „va­ljat­nu srp­sku Cr­nu Go­ru“
Dra­go sun­ce.
Mi­li­ce. U tvo­jim oči­ma će bi­ti na­ša sje­ća­nja.
A svi­je­tu nek osta­ne sra­mo­ta, jer sra­mot­ni­ci­ma i ku­ka­vi­ca­ma sa­mo sra­mo­ta pri­li­či.
Mi­li­ca no­va srb­ska mu­če­ni­ca. Ne­be­sni­ca.
(Autor je knji­žev­nik
i knji­žev­ni kri­ti­čar)