-Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić


Ovaj na­slov ne­mi­nov­no će pod­sje­ti­ti či­ta­o­ce na slav­no dje­lo ve­li­kog Ru­sa, mi­ro­lju­bi­vog La­va (tre­ba li mu na­vo­di­ti i pre­zi­me Tol­stoj), či­je je fi­lo­zof­sko na­če­lo bi­lo: „Ne pro­ti­vi se zlu na­si­ljem“!
Ve­li­ki Lav bi, vje­ro­vat­no, bio ne­mo­ćan i za­ču­đen da­na­šnjom sli­kom svi­je­ta ko­ja ve­o­ma čud­no, ne­ra­zum­no, čak ap­surd­no, ap­sor­bu­je rat u sva­ko­dnev­ne to­ko­ve pla­ne­tar­nog ži­vo­ta. Vi­še ne­ma one cr­ve­ne li­ni­je ko­ja raz­dva­ja rat­ni­ke od mir­nih zo­na gdje se za­cje­lju­ju ra­ne ko­je čo­vjek se­bi za­da­je u rat­nom lu­di­lu. Tol­stoj je ana­li­zi­rao rat­ne po­ho­de i su­da­re u Evro­pi i ši­re kao neo­bja­šnji­ve ko­lek­tiv­ne po­ho­de za­pad-is­tok i obrat­no. Kao da je raz­lo­ge vi­dio, po­put Ho­me­ra, u pla­no­vi­ma i hi­ro­vi­ma bo­go­va. Da­nas bi uza­lud po­ku­ša­vao da po­ve­že u jed­nu umjet­nič­ku sli­ku sve teh­nič­ke, ljud­ske, rad­no-teh­no­lo­ške, na­uč­ne, eko­nom­ske i vred­no­sne aspek­te ra­ta i mi­ra. Ni­je to vi­še ze­malj­sko po­pri­šte, već i ne­be­sko, mo­žda, do­mi­nant­no ne­be­sko! Ne­ma tu vi­še Na­po­le­o­na i Ku­tu­zo­va, jer su ge­ne­ra­li i nji­ma pot­či­nje­ni u ko­mand­nim cen­tri­ma ko­ji dje­lu­ju na da­ljin­ski. Ko su ju­na­ci „Mi­lo­srd­nog an­đe­la“, „Pu­stinj­ske olu­je“ i slič­nih ope­ra­ci­ja ko­je po­ku­ša­va­ju da se do­pad­nu „mi­ro­lju­bi­vom“ svi­je­tu s ova­kvim po­e­ti­zo­va­nim na­slo­vi­ma? Ne­bo je za­po­sjed­nu­to i otu­da sti­že smrt i za du­žne i ne­du­žne. Jed­na su­per-bom­ba je na­mi­je­nje­na za ne­ko­li­ko de­se­ti­na opa­kih i bez­ob­zir­nih ubi­ca či­ja je lo­gi­ka: ako su ne­be­ski uda­ri ne­mi­lo­srd­ni i ne­se­lek­tiv­ni, on­da to mo­gu bi­ti i ze­malj­ski. U oba slu­ča­ja ma­sov­na smrt je je­di­no is­ho­di­šte. Ve­li­ke grob­ni­ce po­sta­ju u oči­ma svi­je­ta, ogu­gla­log na zlo, ne­ka­ko ma­le kao ona An­dri­će­vog ju­na­ka „ svje­ža ra­na u op­štoj bje­li­ni“. Eko­no­mi­sti hlad­no­ra­čun­ski do­ka­zu­ju da se rat ne is­pla­ti (kao no­be­lo­vac Pol Krug­man), ali ne ka­žu za­što se voj­no-in­du­strij­ski kom­pleks ta­ko br­že una­pre­đu­je i za­što oruž­je sve vi­še „ukra­ša­va“ pla­ne­tu. Čak i dje­či­je igrač­ke i mo­da hva­ta­ju ko­rak s tim tren­dom. Ta­ko­đe, i No­be­lo­va na­gra­da za mir ne­ma zna­če­nje an­ti­rat­nog pri­zna­nja, već dje­lu­je kao pri­zna­nje oni­ma ko­ji sve­tom vo­di­com i me­ta­fi­zič­kim mo­li­tva­ma po­si­pa­ju tra­go­ve rat­ni­ka.
Za­o­bi­la­že­nje voj­no-in­du­strij­skog kom­plek­sa u ana­li­za­ma ra­ta i mi­ra je ide­o­lo­ška za­vje­sa, jer je pro­iz­vod­nja oruž­ja i ser­vi­si­ra­nje bez­bjed­no­snog sek­to­ra (voj­ska, po­li­ci­ja i dr.), plus pro­iz­vod­nja oruž­ja za pla­ne­tar­no tr­ži­šte od iz­u­zet­ne va­žno­sti za ve­li­ke eko­no­mi­je. U Ti­to­vo do­ba taj kom­pleks je ta­ko­đe, for­si­ran u ju­go­slo­ven­skoj za­jed­ni­ci. Ti­to je, ko­ri­ste­ći svo­je ve­ze s li­de­ri­ma tre­ćeg svi­je­ta, pod­sti­cao tr­go­vi­nu oruž­jem s tim ze­mlja­ma. Od So­vjet­skog Sa­ve­za do Pu­ti­no­ve Ru­si­je tra­je kon­fron­ta­ci­ja za tr­ži­šte oruž­ja sa Za­pa­dom. Ra­to­vi na Bli­skom is­to­ku do­ni­je­li su po­raz ru­skom oruž­ju (Li­bi­ja i Irak), a da li će se to do­go­di­ti i u Si­ri­ji za­sad ne zna­mo. Mir pod te­re­tom na­o­ru­ža­nja mo­ra per­ma­nent­no da kr­va­ri, jer oruž­je mo­ra da „go­vo­ri“ i da se tro­ši da bi ušlo u fi­nan­sij­ske to­ko­ve. Evro­pa se mi­li­ta­ri­zu­je, tra­ži se sve vi­še no­vog oruž­ja i si­gu­r­ni­ji NA­TO štit za sva­ku ze­mlju od na­vod­ne ru­ske opa­sno­sti. Ma­le ze­mlje, pre­pla­še­ne ta­kvim tren­dom hr­le pod štit ve­li­kih uve­ća­va­ju­ći broj­nost sa­ve­za si­le. Naš slav­ni vla­di­ka imao je stav o to­me: „Zlo se tr­pi od stra­ha go­re­ga“. Ako „vuk na ov­cu svo­je pra­vo ima“, ko mu mo­že na­re­di­ti šta će s njom ra­di­ti. Ovo nas aso­ci­ra na uti­ša­nu gro­znu pri­ču ka­ko su u naj­no­vi­jem ko­sov­skom bo­ju ne­ki „vu­ci“ va­di­li iz­nu­tri­cu za me­di­cin­ske po­tre­be. Ko ga­ran­tu­je da ne­ki „vu­ko­vi“ na ra­znim ra­ti­šti­ma ne iz­vo­de ta­kve ope­ra­ci­je, ako već ima­ju pra­vo na svo­je ov­ce.
Pa­ci­fi­zam je ne­ka­da sna­žno po­ka­zi­vao ener­gi­ju ot­po­ra si­li oruž­ja i ra­tu, ali po­čet­kom ovog vi­je­ka to ni­je slu­čaj. Tramp ka­že da Ame­ri­ka mo­ra da po­bje­đu­je i od­mah na po­čet­ku man­da­ta po­ka­zu­je da mu je voj­na si­la mo­žda glav­ni oslo­nac u to­me. Za­pad­na pu­bli­ka, kao pu­bli­ka u rim­skom Ko­lo­se­u­mu, tra­ži do­kaz od svo­jih li­de­ra da su spo­sob­ni da ba­ce pred nju ne­ki „pli­jen“. Pa­ci­fi­zam je pao na ko­lje­na pred ko­ri­sno­šću i oho­lo­šću. Čak i ta­la­si te­ro­ri­zma idu na ru­ku rat­nim hu­ška­či­ma. NA­TO čla­ni­ce učvr­šću­ju is­toč­ne i ju­žne gra­ni­ce naj­mo­der­ni­jim oruž­jem. Ru­si­ja, Ki­na, Sje­ver­na Ko­re­ja ta­ko­đe uče­stvu­ju u ma­ra­to­nu. I Sr­bi­ja je do­bi­la „do­zvo­lu“ da uve­ze mi­go­ve! Ne­ka Bal­kan bu­de si­gu­ran i bez­bje­dan?! Po­što je na po­mo­lu se­o­ba na­ro­da (ne­kad je to bio srp­ski usud) čak i oni naj­moć­ni­ji sje­ti­li su se da ži­ve na ze­mlji. Sta­ra Ki­na im je po­slu­ži­la kao obra­zac. Ni­ču zi­do­vi iako pro­gla­ša­va­ju otvo­re­no dru­štvo (ko ima vo­lju ne­ka ma­lo za­vi­ri u Po­pe­ro­vu knji­gu „Otvo­re­no dru­štvo“). Tre­ba se od­bra­ni­ti od rat­nih žr­ta­va, od osi­ro­ma­še­nih i opljač­ka­nih.
Glo­ba­li­za­ci­ja u vi­du ogrom­nog po­ra­sta uti­ca­ja mul­ti­na­ci­o­nal­nih kom­pa­ni­ja (one se bo­re čak i za moj pen­zij­ski euro i za usi­sa­va­nje na nji­ho­ve ra­ču­ne na­ših bu­džet­skih tro­ško­va) na­i­la­zi pa­ra­lel­no na uspo­ra­va­ju­će pro­ce­se, jer mno­go je pre­ten­de­na­ta da bu­du ak­ti­van su­bjekt tog pro­ce­sa. Evrop­ske in­te­gra­ci­je, ta­ko­đe, pra­te isti kon­flikt­ni pro­ce­si. Su­da­ri ja­čih i muč­ni ot­po­ri pod­re­đe­nih su, iz­gle­da, ne­mi­nov­ni.