-Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


Svi zna­te za ču­ve­nu pri­ču iz Gor­nje Dal­ma­ci­je ko­ja se do­go­di­la 1843. go­di­ne, a ko­ju je za­pi­sao Si­mo Ma­ta­vulj, po­zna­ti Sr­bin ta­da­šnjeg vre­me­na ko­ji je do­sta slu­žbo­vao na Ce­ti­nju i bio ve­li­ki pri­ja­telj Cr­ne Go­re či­ju je sla­vu pro­no­sio svu­da gdje bi se na­šao.
U toj pri­či ima­mo jed­nu si­tu­a­ci­ju ko­ja, iako je pro­te­klo pre­ko vi­jek i po, mno­go pod­sje­ća na da­na­šnju.
Ima­mo kru­tu austro-ugar­sku vlast ko­ja že­li da uni­šti Sr­be i pra­vo­slav­ce, nje­ne bez­ob­zir­ne či­nov­ni­ke ko­ji ra­znim ma­ni­pu­la­ci­ja­ma i me­to­da­ma to či­ne, ima­mo one ko­ji pri­hva­ta­ju uni­ju pa zbog to­ga u Pe­tro­vom po­lju u Dal­ma­ci­ji te glad­ne 1843. go­di­ne ni­če jed­na od naj­ve­ćih i naj­ljep­ših bo­go­mo­lja da pa­ri­ra skrom­noj pra­vo­slav­noj cr­kvi i ima­mo Pi­li­pen­du ko­ji pro­da­je svo­ju ko­ko­šku Pir­gu da bi nje­go­va že­na Je­la ku­pi­la po­ve­za­ču da bi po­šla u ne­dje­lju na pri­čest. Ima­mo Pi­li­pen­du kog sre­ta Jo­van Klja­ko. Sr­bin ko­ji se ne­ka­da bo­rio pro­tiv uni­ja­će­nja, pa ka­sni­je ipak pre­vje­rio. Ova ne­ka­da­šnja bor­ba za oču­va­nje za­jed­nič­ka je sko­ro sva­kom Klja­ku kao što je za­jed­nič­ko i uni­ja­će­nje.
A isto ta­ko sva­ko­me je Klja­ku Pi­li­pen­da pre­kor pa ga po sva­ku ci­je­nu po­ku­ša­va pre­ba­ci­ti na svo­ju stra­nu ili što bi se mo­der­nim je­zi­kom ka­za­lo – vr­bo­va­ti da se ,,upi­še u car­sku vje­ru’’.
Pri­po­vjet­ka se za­vr­ša­va ta­ko što Klja­ko, ipak ne us­pjev­ši da Pi­li­pen­du po­mje­ri u vje­ri, uz­vi­ku­je za­je­dlji­vo: ,,Mu­či, Pi­li­pen­da, ja sam car­ske vje­re!’’ bje­že­ći od Pi­li­pen­de ko­ji je že­lio da mu tu vje­ru pri­tvr­di to­lja­gom.
Tu se Ma­ta­vu­lje­vo pri­po­vje­da­nje za­vr­ša­va, ali ne i pri­ča o Pi­li­pen­di i Klja­ku. Pi­li­pen­da je iz svo­je vje­re i ne­ma­šti­ne po­sta­jao Ni­ko­la Te­sla, Mi­ha­i­lo Pu­pin, Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić, Mi­loš Cr­njan­ski, Jo­van Du­čić, Mi­lan Ra­kić, Ivo An­drić, Ma­ti­ja Beć­ko­vić, pa­tri­jarh Pa­vle. Klja­ko je za to vri­je­me bio u Vraž­joj di­vi­zi­ji či­ne­ći zlo­či­ne po Ma­čvi, po­sta­jao An­te Pa­ve­lić, Se­ku­la Dr­lje­vić, Sa­vić Mar­ko­vić Šte­di­mli­ja, Mi­lo Đu­ka­no­vić... Je­dan od naj­po­tre­sni­jih su­sre­ta ono­ga što su Klja­ko i Pi­li­pen­da po­sta­li de­sio se u Gra­di­ni za vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta ka­da je Klja­ko kao Ži­le Fr­ko­vić, za­klav­ši za ve­o­ma krat­ko vri­je­me pre­ko hi­lja­du Sr­ba, ugle­dao Pi­li­pen­du u li­ku star­ca Vu­ka­ši­na iz Kle­pa­ca ka­ko sto­ji i spo­koj­no ga gle­da. Is­ka­sa­pio je Klja­ko tog Pi­li­pen­du, jer opet ni­je mo­gao da ga po­ko­le­ba da se ,,upi­še u car­sku vje­ru’’, a Pi­li­pen­da mu je uz­vra­tio ,,Sa­mo ti di­je­te ra­di svoj po­sao’’.
U Cr­noj Go­ri se Klja­ko u vi­du Mi­la Đu­ka­no­vi­ća već uz­di­gao na rang austro­u­gar­skih či­nov­ni­ka i re­pre­siv­nog apa­ra­ta ko­ji per­fid­no že­li da uni­šti Sr­be nu­de­ći im uni­ju kroz raz­ne gra­đan­ske op­ci­je ko­je su ,,upi­si­va­nje u car­sku vje­ru’’ u da­na­šnjem ob­li­ku.
A Klja­ko je sta­vio cr­ve­nu kra­va­tu i še­ta po­red Pi­li­pen­de go­vo­re­ći mu ka­ko ni­je iz­dao, ka­ko ne­će osta­ti u po­ga­ni­ji, ka­ko oni ni­su za NA­TO, ali ne tre­ba to jav­no pri­ča­ti, ka­ko se tre­ba pri­kri­ti dok izi­mi­mo, a kad se Pi­li­pen­da po­zo­ve na obraz i čast i ka­že da ne­će on ta­ko kao Klja­ko, opet se ja­vlja ču­ve­na re­pli­ka Klja­ko­va ko­ju nam pre­no­si Ma­ta­vulj: ,,Ble­jiš, Pi­li­pen­da, ali ćeš i ti bi­ti uni­jat pri­je Us­kr­sa!’’ ili da pre­ve­de­mo na da­na­šnju si­tu­a­ci­ju: ,,Srp­stvo je pre­va­zi­đe­no, ne­će­mo po­dje­le ho­će­mo po­bje­de’’. Sa­mo što sad Klja­ko umje­sto mr­šte­nja pri­te­že cr­ve­nu kra­va­ti­cu. A Pi­li­pen­da kao Pi­li­pen­da uzda se u svo­ga srp­skog Ri­sta ko­ji mu je sve dao pa mu mo­že i sve uze­ti. Ali Klja­ko mo­ra na­po­me­nu­ti i ono ,,Mu­či Pi­li­pen­da... ja sam car­ske vje­re, mi smo na­ra­sta­ju­ća sna­ga, ra­ste nam rej­ting, mi smo mo­der­ni i ni­smo u de­ve­de­se­tim.’’ A di­zao je Klja­ko Ši­ben­sku bu­nu pro­tiv uni­ja­će­nja i re­gru­to­vao lju­de za Sed­mi ba­ta­ljon, a da­nas ne smi­je do­ći na Ce­ti­nje da se us­pro­ti­vi i ne smi­je gla­sa­ti pro­tiv de­mar­ka­ci­je sa la­žnom dr­ža­vom Ko­so­vo. Ne­go se upi­su­je u ,,car­sku vje­ru’’ ,,gra­đan­sku opo­zi­ci­ju’’ i pri­hva­ta uni­ju ko­ju Đu­ka­no­vić nu­di ,,sa­mo dok izi­mi’’.
Iz Klja­ka uvi­jek mo­gu po­sta­ti sa­mo no­vi Mi­lo Đu­ka­no­vić, Se­ku­la Dr­lje­vić, An­te Pa­ve­lić, Maks Lu­bu­rić, Sa­vić Mar­ko­vić Šte­di­mli­ja, Ži­le Fr­ko­vić.
A Pi­li­pen­da nas vo­di Te­sli, Pu­pi­nu, Mi­lan­ko­vi­ću, Cr­njan­skom, Cvi­ji­ću, pa­tri­jar­hu Pa­vlu, vo­di nas ka uz­di­za­nju i ka vi­si­na­ma i van­vre­me­nim vri­jed­no­sti­ma. Pi­li­pen­da će u pe­tak bi­ti na Ce­ti­nju. A Klja­ko će bi­ti u miš­joj ru­pi ,,dok izi­mi’’.