- Pi­še: Nik Ga­šaj

Kr­va­vi ras­pad Ju­go­sla­vi­je i bu­ja­nje et­no­na­ci­o­na­li­zma na od­re­đen na­čin su se od­ra­zi­li i na Cr­nu Go­ru. No­vo vri­je­me do­ni­je­lo je pro­mje­ne po­na­ša­nja ve­li­kog bro­ja lju­di. Pro­mje­na je bi­la to­li­ko na­gla i ve­li­ka da su se kri­tič­ni i po­šte­ni lju­di pi­ta­li šta se to do­ga­đa. Ka­ko je mo­gu­će da je, ta­ko­re­ći pre­ko no­ći, ve­li­ki broj lju­di po­stao kra­nje agre­si­van, ne­pri­ja­telj­ski ras­po­lo­žen pre­ma oni­ma ko­ji ni­su istog et­nič­kog po­ri­je­kla, za­go­vor­ni­ci na­ci­o­na­li­stič­kih ide­ja i pro­gra­ma ko­ji su im do ju­če, ta­ko se ba­rem či­ni­lo, bi­li pot­pu­no tu­đi. Ubr­zo su se mi­je­nja­la ime­na uli­ca, tr­go­va, gra­do­va, usta­no­va... U re­pu­blič­kim or­ga­ni­ma bi­lo je slu­ča­je­va di­fe­ren­ci­ja­ci­je i ot­pu­šta­nja s po­sla po ide­o­lo­škoj, ali i po na­ci­o­nal­noj osno­vi.
Upo­tre­ba na­si­lja u Cr­noj Go­ri ne mo­že se za­o­bi­ći, jer je to dio dru­štve­ne stvar­no­sti. O to­me svje­do­če i zlo­či­ni u Bu­ko­vi­ci, Ka­lu­đer­skom la­zu, de­por­ta­ci­ja bo­san­skih iz­bje­gli­ca iz Cr­ne Go­re, ot­mi­ca iz vo­za u Štrp­ci­ma, oru­ža­ni po­hod na Du­brov­nik, tor­tu­ra nad li­ci­ma al­ban­ske na­ci­o­nal­no­sti li­še­nim slo­bo­de u tzv. ak­ci­ji „Or­lov let“ u Ma­le­si­ji. Šta se to do­ga­đa, ot­kud to­li­ko ne­ga­tiv­ne ener­gi­je, ne­ga­tiv­nih sta­vo­va, mr­žnje i na­si­lja pre­ma lju­di­ma dru­gih na­ci­o­nal­no­sti? Da li je to mo­žda po­sle­di­ca ne­iz­gra­đe­no­sti gra­đan­skog dru­štva i gra­đan­ske dr­ža­ve, pri­sut­no­sti et­nič­kih pred­ra­su­da, ne­a­de­kvat­nog si­ste­ma vas­pi­ta­nja i obra­zo­va­nja, kao i od­re­đe­ne ne­ga­tiv­ne tra­di­ci­je?! S tim u ve­zi, pa­ra­fra­zi­ram po­koj­nog pro­fe­so­ra Bo­ška Glu­šče­vi­ća, ko­ji je na se­mi­na­ru za pro­svjet­ne rad­ni­ke u Su­to­mo­ru, 1977. re­kao: ,,U na­šoj ze­mlji po­sto­ji po­li­ti­ka brat­stva i je­din­sta­va, po­li­ti­ka mi­ra i mi­ro­lju­bi­ve ko­eg­zi­sten­ci­je, kao i po­li­ti­ka ne­svr­sta­no­sti. Me­đu­tim, na dru­goj stra­ni u Cr­noj Go­ri pri­sut­na je tra­di­ci­ja, da čim se ro­di sin, ka­že se: „bi­će ju­nak kao đed“. Da­kle, ot­kad se ro­di di­je­te for­mi­ra se kao agre­siv­na lič­nost pre­ma dru­gim lju­di­ma. Na­da­lje, po­zna­ti hr­vat­ski fi­lo­zof Mi­lan Kan­gr­ga je is­ta­kao: ,,U dru­štvu u ko­jem se još uvi­jek kre­će, bo­lje re­če­no ko­je je na­to­plje­no i ku­pa se u ro­dov­sko-ple­men­skim vo­da­ma, prav­na dr­ža­va je ne­za­mi­sli­va. U tom so­ci­jal­nom mi­ljeu po­či­va­ju i na­ci­o­na­li­zam, de­spo­ti­zam, eta­ti­zam, to­ta­li­ta­ri­zam, na­ci­zam i ti­ra­ni­ja svih vr­sta i ob­li­ka. U tim ze­mlja­ma uvi­jek se po­sta­vlja pi­ta­nje što nam se do­ga­đa i što nam je či­ni­ti za je­dan ljud­ski­ji i smi­sle­ni­ji ži­vot’’.
Bu­du­ći da još ima de­kla­ma­to­ra, ko­ji že­le – na­kon sve­ga što nas je za­de­si­lo u bli­skoj pro­šlo­sti – pro­da­va­ti rog za svi­je­ću svo­jim po­li­tič­kim te­za­ma ka­ko bi ob­ma­nu­li na­rod i sa­kri­li isti­nu od jav­no­sti, sma­tram da je bez su­o­ča­va­nja sa pro­šlo­šću te­ško za­mi­sli­ti pre­o­bra­žaj dru­štva i dr­ža­ve. Naj­va­žni­je je da, kr­oz me­đu­sob­ni di­ja­log, osje­ti­mo od­go­vor­nost kao lju­bav pre­ma pra­ved­no­sti, pra­šta­nju i isti­no­lju­bi­vo­sti. Sto­ga, bez utvr­đi­va­nje isti­ne ne mo­že se vr­ši­ti in­di­vi­du­a­li­za­ci­ja kri­vi­ce i od­go­vor­no­sti. Sva­ka­ko, na pr­vom mje­stu do­la­zi od­go­vor­nost dr­žav­nih or­ga­na pre­ma isti­ni, pre­ma ko­joj mo­ra da se sve rav­na, a za­tim od­go­vor­nost za mir, od ko­ga če­sto što­šta za­vi­si, ali po­li­tič­kom mi­ru svu­gdje pret­ho­di onaj unu­tra­šnji (psi­ho­lo­ški) mir. Da­lje, mo­ra se bo­ri­ti pro­tiv ono­ga što ob­ma­nju­je i za­mra­ču­je pu­te­ve dru­štve­nog raz­vo­ja i isto­rij­sku isti­nu i per­spek­ti­vu.
Upor­nost i do­sled­nost dru­štva u to­me mno­go za­vi­se od si­ste­ma vas­pi­ta­nja i obra­zo­va­nja, u nje­mu i le­ži ve­li­ka mo­ral­na od­go­vor­nost. Za­pra­vo su lju­di iz pro­svje­te i kul­tu­re ti ko­ji mo­ra­ju vu­ći pr­ve po­te­ze i bi­ti no­si­o­ci hu­ma­nih i pro­gre­siv­nih ide­ja. Pri to­me, neo­p­hod­no je oslo­bo­di­ti se od isto­rij­skog ba­la­sta na­sle­đa. Ne­ga­tiv­ni tra­di­ci­o­na­li­zam mo­ra ustu­pi­ti mje­sto mul­ti­kul­tu­ral­noj i in­ter­kul­tu­ral­noj svi­je­sti, ka­ko bi­smo iz­gra­di­li zdra­vo dru­štvo bez et­no­na­ci­o­nal­nih pred­ra­su­da. Dru­štvo se mo­ra oslo­bo­di­ti ple­men­ske svi­je­sti i ple­men­sko-ro­dov­skih kla­no­va i pri­vi­le­gi­ja po toj osno­vi, jer je to ka­rak­te­ri­sti­ka fe­u­dal­nog dru­štva. Tre­ba iz­gra­di­ti gra­đan­sko dru­štvo gdje će vla­da­vi­na pra­va fi­gu­ri­ra­ti kao dru­štve­ni od­nos, što pod­ra­zu­mi­je­va i uvo­đe­nje od­go­vor­no­sti, pru­ža­nje za­kon­skih i in­sti­tu­ci­o­nal­nih ga­ran­ci­ja za čo­vje­ko­va pra­va i slo­bo­de, i to bez ob­zi­ra na: na­ci­o­nal­nu, vjer­sku pri­pad­nost, ili za­ni­ma­nje, pro­fe­si­ju, imo­vin­sko sta­nje, obra­zo­va­nje, po­li­tič­ko opre­dje­lje­nje, itd.
Vla­dav­na pra­va je osno­va mo­ra­la. Na toj osno­vi se tek mo­že ob­li­ko­va­ti i mo­ra­li­tet, ko­ji je mo­guć sa­mo ako mu je no­si­lac sa­mo­svje­sna lič­nost ko­ja po­štu­je se­be i dru­go­ga kao ljud­sko bi­će i naj­vi­šu vri­jed­nost. Pa tu le­ži i po­jam sa­vje­sti.

Prav­na dr­ža­va ima ci­vi­li­za­cij­sku i so­ci­ja­li­za­cij­sku ulo­gu, uko­li­ko se ona i stvar­no ostva­ru­je u prak­si. Da­kle, uko­li­ko ona ne bu­de sa­mo far­sa, du­hov­no slje­pi­lo, obič­no li­ce­mjer­je ili pak či­sta sa­o­ob­ma­na i pu­ka ap­strak­ci­ja.
Bit­na de­ter­mi­nan­ta funk­ci­o­ni­sa­nja prav­ne dr­ža­ve je­ste ade­kvat­na ka­drov­ska po­li­ti­ka. Prav­na dr­ža­va je ne­za­mi­sli­va s kva­zi ite­lek­tu­al­ci­ma i dre­si­ra­nim po­li­ti­ča­ri­ma. Za­pra­vo, oni predsta­vlja­ju naj­ve­ću opa­snost dru­štvu i dr­ža­vi. Na­i­me, ne­ma po­želj­nog i mo­gu­ćeg ma­te­ri­jal­nog i dru­štve­nog raz­vo­ja s ka­dro­vi­ma ko­je ka­rak­te­ri­še: te­o­rij­ska i em­pi­rij­ska ne­pri­pre­mlje­nost, ne­de­mo­kra­tič­nost, ne­mo­ral­nost i ne­pra­vič­nost; ne­skrom­nost i ne­po­šte­nje; ne­sen­zi­bil­nost i neo­d­go­vor­nost pre­ma mul­ti­et­nič­koj i mul­ti­kul­tu­tal­noj dru­štve­noj zbi­lji; po­slu­šnost i pol­tron­ska ser­vil­nost u od­no­su pre­ma eta­bli­ra­nim po­li­tič­kim struk­tu­ra­ma, od­no­sno pre­ma ne­for­mal­nim cen­tri­ma po­li­tič­ke mo­ći; sklo­nost ra­znim slu­žbe­nim zlo­u­po­tre­ba­ma i špe­ku­la­ci­ja­ma, od­no­sno psi­ho­lo­gi­ji „uzmi sve što ti funk­ci­ja pru­ža“, prav­no i ne­prav­no, na kra­ći ili du­ži rok, tj. psi­ho­lo­gi­ja gra­be­ža.
Sa­zna­nja iz prak­se uka­zu­ju da je eti­ka od­go­vor­no­sti pre­ma isti­ni u kri­zi. Upra­vo sto­ga, što­šta i ne funk­ci­o­ni­še u dru­štve­noj stvar­no­sti. Za­to je neo­p­hod­no iz­gra­di­ti eti­ku od­go­vor­no­sti pre­ma isti­ni i dru­štve­noj zbi­lji. To je nu­žno ra­di oču­va­nja do­sto­jan­stva čo­vje­ka, ga­ran­ci­je nje­go­vih pra­va i slo­bo­da, rav­no­prav­no­sti i jed­na­ko­sti svih gra­đa­na, bu­du­ći da je upra­vo to glav­na mi­sao ko­ja je za na­šu sre­di­nu bi­la, a či­ni se da će još du­go bi­ti ak­tu­e­lan pro­blem.
(Autor je po­li­ti­ko­log)