- Pi­še: Če­do­mir An­tić

U po­li­ti­ci je va­žno po­zna­va­ti lju­de. Ako lju­di još po­zna­ju vas, tim bo­lje... Svo­je­vre­me­no je po­put vi­ca kru­ži­la isti­ni­ta aneg­do­ta o to­me ka­ko su pr­va­ci Tuđ­ma­no­vog re­ži­ma po­ku­ša­va­li da se oslo­ne na auto­ri­tet svog vo­đe ko­ji se na­la­zio u du­bo­koj ko­mi. Pre­mi­jer je tvr­dio da je „vi­dio pred­sjed­ni­ka...“, a do­vi­tlji­vi pre­le­tač Stje­pan Me­sić, ko­ji će po­sta­ti dru­gi pred­sjed­nik Hr­vat­ske, do­ba­cio je: „Ni­je va­žno da li si ti vi­dio nje­ga, već da li je on vi­dio te­be...“ Na­ša po­li­ti­ka i isto­ri­ja obi­lu­ju tim si­tu­a­ci­ja­ma ka­da je ne­ko vi­dio ne­ko­ga. „Pin­ki je vi­dio Ti­ta“ – bi­la je flo­sku­la ko­ja je to­kom so­ci­ja­li­zma po­sta­la podsmje­šlji­va... U drev­na vre­me­na to vi­đe­nje is­pu­nje­no obo­ža­va­njem mo­glo je da bu­de do­ve­de­no u ve­zu sa re­li­gi­jom. Sve­ci i od Sve­vi­šnjeg iza­bra­ni vla­da­ri ho­da­li su ze­mljom...
Po­sled­nje tri de­ce­ni­je uči­ni­le su da ve­li­ki zna­čaj do­bi­ju su­sre­ti sa ame­rič­kim i, u ma­njoj mje­ri, ru­skim pred­sjed­ni­ci­ma. Sa­da već dav­ne 2009., pri­li­kom po­sje­te Dmi­tri­ja Me­dve­de­va srp­skoj skup­šti­ni, uvi­jek pri­seb­na Sla­vi­ca Đu­kić De­ja­no­vić, u to vri­je­me dru­ga lič­nost re­pu­bli­ke, za­di­vlje­no je zu­ri­la u svog go­sta zbog če­ga se spo­ta­kla o po­di­jum i ta­ko vje­što za­te­tu­ra­la da ne pad­ne, da tu vje­šti­nu pam­ti­mo i da­nas. U ne­do­stat­ku ame­rič­kih pred­sjed­ni­ka ov­dje su za­va­ri­va­li šah­to­ve i mal­ter­ti­ra­li lju­de da ne iz­la­ze na uli­cu usred rad­nog da­na ka­da je do­la­zio pot­pred­sjed­nik Baj­den. Ovo je bio još ve­ći ku­ri­o­zi­tet po­što je isti 2002. tvr­dio da je i Đin­đić „na­sta­vljač na­ci­o­na­li­stič­ke Mi­lo­še­vi­će­ve po­li­ti­ke“.
Pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci, spre­ma­ju­ći se da s njim uđem u te­le­vi­zij­ski stu­dio, slu­šao sam Če­do­mi­ra Jo­va­no­vi­ća, vo­đu LDP-a, još uvi­jek par­la­men­tar­ne par­ti­je, ka­ko mi ob­ja­šnja­va da na­še vla­sti uza­lud oče­ku­ju su­sret sa pred­sjed­ni­kom SAD. Taj su­sret tre­ba za­slu­ži­ti, a ja­sno je ko­je su te­me. Ve­li: „nor­ma­li­za­ci­ja“ sa Ko­so­vom, iskre­na po­moć u stva­ra­nju ne­za­vi­sne i funk­ci­o­nal­ne Bo­sne. Da­kle, on vje­ru­je da su­sret sa naj­vi­šim iza­bra­nim či­nov­ni­kom ame­rič­ke dr­ža­ve vri­je­di od­ri­ca­nja od bar 100.000 gra­đa­na Sr­bi­je, 13 od­sto te­ri­to­ri­je, re­zer­vi uglja ko­je će bi­ti is­cr­plje­ne tek ne­gdje u 33. vi­je­ku, mi­li­on i dvi­je sto­ti­ne hi­lja­da gra­đa­na ko­ji bi iz­gu­bi­li pu­na na­ci­o­nal­na i po­li­tič­ka pra­va, a za­jed­no s nji­ma i dje­la na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, Ko­za­re, Gra­di­ne... Her­ce­go­vi­ne - „Sv. Sa­ve dje­do­vi­ne“...
Gle­dao sam ni­je­mo ne­sreć­ni­ka i pi­tao se šta li on to oče­ku­je da mu pred­sjed­nik SAD ra­di pri­li­kom su­sre­ta, po­što vje­ru­jem da no­vac i pri­vi­le­gi­je ne do­la­ze za vri­je­me pro­to­ko­lar­ne po­sje­te?!
Ima ne­što lu­do u tim srp­skim evro­ma­ni­ja­kal­nim po­li­ti­ča­ri­ma. Tuđ­ma­na su par mje­se­ci iz­vr­gi­va­li ru­glu za­to što se 1990. u hod­ni­ku sreo sa Džor­džom Bu­šom Sta­ri­jim. U to vri­je­me išla je re­kla­ma za ne­ka­kav čo­ko­lad­ni na­maz sa na­zi­vom „Ci­pi­ri­pi“. Bi­la je to krat­ka re­kla­ma od ne­ko­li­ko se­kun­di. Tuđ­ma­na su podsmje­šlji­vo zva­li „Ci­pi­ri­pi“, ali je či­nje­ni­ca da su SAD ma­nje od dvi­je go­di­ne ka­sni­je me­đu pr­vi­ma pri­zna­le Hr­vat­sku i da su po­mo­gle nje­nu agre­si­ju na Srp­sku kra­ji­nu. Po­li­ti­ča­ri ti­pa Jo­va­no­vi­ća idu da bi da­li, a ne do­bi­li... Ma­kar kad je ri­ječ o na­rod­nim in­te­re­si­ma.
Ali to su Sr­bi i Sr­bi­ja... Cr­na Go­ra je dru­ga­či­ja. Nju vo­di po­li­ti­čar ko­ga je la­ko vi­dje­ti, a ne­dav­ni iz­bo­ri u glo­ba­lu po­ka­zu­ju da bi ve­ći­na gra­đa­na vo­lje­la da im se sklo­ni sa oči­ju. I ne sa­mo to... Đu­ka­no­vić, Mar­ko­vić i osta­li, iako ne­ma­ju isto­rij­skih pre­te­ča i uzo­ra (Du­klja­ni su im smi­je­šni, fa­ši­sta se bo­je, a ko­mu­ni­sta sti­de – ako ne­što slič­no uop­šte mo­gu da osje­te, po­što je stid ipak jed­na uz­vi­še­na vr­li­na), mo­žda mi­sle da idu tra­gom oca srp­ske dr­ža­ve Ste­fa­na Ne­ma­nje?! On je is­tr­pio po­ni­že­nje, pre­dao se sil­nom ca­ru Ma­noj­lu Kom­ni­nu i išao ve­zan u tri­jum­fal­noj po­vor­ci u Ca­ri­gra­du. Sa­mo Ne­ma­nja je to uči­nio za svoj na­rod i dr­ža­vu i znao je da je po­ni­žen... On se si­li su­prot­sta­vio i on­da iza­brao da sâm sno­si po­sle­di­ce. Ovi su od po­čet­ka sta­li uz stra­nu si­lu pro­tiv di­je­la gra­đa­na svo­je dr­ža­ve i pro­tiv brat­ske Sr­bi­je. Is­ku­stva sa biv­šim i sa­da­šnjim pred­sjed­ni­ci­ma SAD ni­su baš do­bra po cr­no­gor­ski re­žim. Srp­ski vla­da­ri iz ovih kra­je­va gle­da­li su ca­re­ve u oči, bje­ža­li iz rop­stva (kao kralj Bo­din), osva­ja­li po­bi­je­đe­ni po­vje­re­nje (kao ve­li­ki ži­pan Ste­fan Ne­ma­nja).
Šta će jed­nog da­na pi­sa­ti isto­ri­ča­ri o na­šem vre­me­nu? Klin­ton je u Cr­noj Go­ri bio po­ča­sni gost, pa je opet pri­li­kom obra­ća­nja re­kao ka­ko je u po­sje­ti Ma­ke­do­ni­ji. Pro­šle sed­mi­ce Du­ško Mar­ko­vić je kao pre­mi­jer čla­ni­ce NA­TO-a imao pri­li­ke da pr­vo osje­ti, pa on­da vi­di Do­nal­da Tram­pa. Sim­pa­tič­no mi je bi­lo ka­ko su ne­ki du­klja­no­id­ni me­di­ji pred­sta­vi­li to hva­ta­nje za ra­me i gu­ra­nje kao akt bli­sko­sti... Či­nje­ni­ca je, me­đu­tim, da ame­rič­ki pred­sjed­nik ni­je ni po­gle­dao tu „bli­sku“ oso­bu i da čak i kad naš se­ljak otje­ra ko­nja ili ma­gar­ca ra­di to sa vi­še uva­ža­va­nja i in­tim­no­sti... Ali, ame­rič­ki pred­sjed­nik je ame­rič­ki pro­blem. Ima­mo mi ov­dje pro­sta­ka, si­le­dži­ja i bu­da­la na iz­voz, još nam tre­ba i Tramp... Me­ne je fa­sci­ni­rao Du­ško Mar­ko­vić. Po­gle­dao sam dva­put taj sni­mak. Iz­ne­na­đe­nje i oprav­da­nu ljut­nju je, ka­da je shva­tio ko ga je cim­nuo i od­gur­nuo, za­mi­je­nio snis­ho­dlji­vi, bi­jed­ni osmi­jeh pra­ćen isto­vre­me­no mo­le­ći­vim i za­hval­nim po­gle­dom. Taj sni­mak po­ka­zu­je ka­kav je cr­no­gor­ski pre­mi­jer čo­vjek i od če­ga je na­pra­vljen.
Hva­la Bo­gu na ka­me­ra­ma i snim­ci­ma... Ko zna ka­ko bi on jed­no­ga da­na u me­mo­a­ri­ma pred­sta­vio ovaj ja­ko va­žan in­ci­dent ko­ji po­put pro­ro­čan­stva opi­su­je cr­no­gor­sku NA­TO bu­duć­nost.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)