- Pi­še: Če­do­mir An­tić

U se­lu Sla­ti­na u bli­zi­ni Adri­je­vi­ce brat­stvo Ra­či­ća po­di­glo je spo­men-plo­ču Pu­ni­ši Ra­či­ću. Re­pu­bli­ka Hr­vat­ska ulo­ži­la je naj­o­štri­ji pro­test, cr­no­gor­ske vla­sti smje­sta su se oba­ve­za­le da taj „spo­me­nik“ sru­še.
Pu­ni­ša Ra­čić bio je uče­snik ra­to­va za oslo­bo­đe­nje i uje­di­nje­nje, bio je ra­di­kal­ski pr­vak, Pa­ši­ćev mla­di sa­rad­nik, na­rod­ni po­sla­nik, bio je i zlo­gla­san kao ko­rup­ci­o­naš, tvr­do­ko­ran i pri­jek čo­vjek. Pu­ni­ša Ra­čić je u isto­ri­ju ušao kao aten­ta­tor u skup­šti­ni. Po­slije mno­go da­na te­ških skup­štin­skih de­ba­ta i sva­đa tra­žio je od hr­vat­skoh po­sla­ni­ka da „po­vu­ku ri­ječ“. Po­gi­bi­ju tro­ji­ce i ra­nja­va­nje dvo­ji­ce hr­vat­skih po­sla­ni­ka ri­jet­ko ko je u srp­skim ze­mlja­ma tog vre­me­na vi­dio kao ju­nač­ko dje­lo. Bi­lo da je „bra­nio svoj obraz“ ka­ko su tvr­di­li Hr­va­ti (od op­tu­žbi da je pljač­kao be­go­ve po ra­škom kra­ju) ili do­sto­jan­stvo srp­skog na­ro­da od ne­pri­stoj­ne po­nu­de da bu­de pla­će­na krv sa Kaj­mak­ča­la­na pa da Hr­va­ti vi­še ne mo­ra­ju da se sje­ća­ju ko im je do­nio ma­kar de­mo­kra­ti­ju i pra­vo na je­zik ako ne i slo­bo­du – Ra­čić je dje­lo­vao sam i na svo­ju ru­ku. Na­nio je ne­sre­ću svo­jim žr­tva­ma i nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma. Do­nio je pro­past se­bi za­to što će za taj zlo­čin bi­ti dva pu­ta ka­žnjen. Na­kon što je kra­jem 1944. ta­da mla­di Do­bri­vo­je Vi­dić (ka­sni­je srp­ski ko­mu­ni­sta sa naj­du­žim sta­žom u CK) sa go­vor­ni­ce na sjed­ni­ci skup­šti­ne ko­ja je pro­gla­si­la osni­va­nje Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, usred Be­o­gra­da, re­kao da su zlo­či­ni ko­je su pre­tr­pje­li Sr­bi u Hr­vat­skoj i Bo­sni sa­mo ka­zna za pred­rat­nu ve­li­ko­srp­sku he­ge­mo­ni­ju, iz­vje­sno je da je ovaj zlo­čin sa sta­nov­ni­šta fa­ši­zma, ko­mu­ni­zma, ali i hr­vat­ske na­ci­o­nal­ne ide­o­lo­gi­je bio jed­no od oprav­da­nja za ge­no­cid u kom je ubi­je­no naj­ma­nje po­la mi­li­o­na Sr­ba.
Pu­ni­ša Ra­čić bio je za svoj zlo­čin osu­đen na mak­si­mal­nu ka­znu za­tvo­ra pred­vi­đe­nu u Kra­lje­vi­ni SHS. Pri­tvor je iz­dr­žao u zlo­gla­snoj Glav­nja­či. Imo­vi­na mu je bi­la za­pli­je­nje­na. Oslo­bo­đen je tek 1941. go­di­ne zbog iz­bi­ja­nja ra­ta. Oku­pa­ci­ju je pre­ži­vio mir­no u Be­o­gra­du, ne mi­je­ša­ju­ći se u rat­na zbi­va­nja. Od­mah po oslo­bo­đe­nju ko­mu­ni­stič­ke vla­sti su ga od­ve­le od ku­će i po­gu­bi­le. Nje­go­va tač­na sud­bi­na ni­je po­zna­ta i ne zna se gdje mu je grob. Ubr­zo je u mi­ru, bez su­da, ubi­jen i nje­gov sin. Ve­li­ki isto­ri­čar i po­lu­lu­di čo­vjek Vla­di­mir De­di­jer, u jed­noj isto­ri­ji na­ro­da Ju­go­sla­vi­je za­bi­lje­žio je ka­ko oni ko­ji su uhap­si­li i ubi­li Pu­ni­šu Ra­či­ća „ni­su vo­di­li ra­ču­na o isto­rij­skoj isti­ni“, jer tre­ba­lo ga je pri­je po­gu­blje­nja is­pi­ta­ti (mu­či­ti) da pri­zna ono što je di­ja­lek­tič­ko-ma­te­ri­ja­li­stič­ki već odav­no ja­sno, a to je da je „iza ubi­stva sta­jao kralj Alek­san­dar“...
Či­tam tekst An­dre­ja Ni­ko­la­i­di­sa o spo­men- obi­ljež­ju Pu­ni­šu Ra­či­ću. Oče­ki­va­no... Ma­lo ra­si­zma: brat­stvo (Ra­či­ća ko­je je spro­ve­lo iz­grad­nju spo­men-plo­če) je pre­ma Ni­ko­la­i­di­su „di­lu­vi­jal­no-pe­ćin­ski na­ziv“ ko­ji skri­va na­vod­no „pro­gre­siv­nu agen­du“. Bi­lo bi za sve ko­ri­sno da ne­gdje u ci­vi­li­zo­va­nom svi­je­tu po­ku­ša da ta­ko na­pi­še o škot­skim kla­no­vi­ma, irač­kim ili afrič­kim ple­me­ni­ma... Ma­lo re­ne­san­snog (ne)zna­nja, ko­je kao da je ste­če­no u Sa­ra­je­vu na naj­sta­ri­jem uni­ver­zi­te­tu, drev­ni­jem od pe­ćin­ske Al­ta­mi­re, pa se utvr­di­lo iza ci­ta­ta pre­ma ko­me se ,,Bom­ba­ška afe­ra’’ zbi­la 1903. go­di­ne, „Uje­di­nje­nje ili smrt“ bi­lo čet­nič­ko udru­že­nje, srp­ska oba­vje­štaj­na slu­žba vr­bo­va­la mla­de Cr­no­gor­ce... Ra­čić, Dra­go­ljub Mi­ha­i­lo­vić, Mi­le Bu­dak i Hu­se­in Ef. Đo­zo za Ni­ko­la­i­di­sa su isto. Isto su da­kle oni ko­ji ra­tu­ju uz Ru­zvel­ta, sa oni­ma ko­ji vo­ju­ju za Hi­tle­ra. Isto je i spo­me­nik ko­ji po­di­že hr­vat­ska dr­ža­va – u pri­su­stvu jed­nog mi­ni­stra, me­đu­na­rod­nom te­ro­ri­sti ko­ji je osu­đen u ve­li­ko­srp­skoj Kra­lje­vi­ni Šved­skoj – i spo­men- plo­ča ko­ju bez zna­nja dr­ža­ve i po­dr­ške op­šti­ne po­di­že jed­no brat­stvo... Ali šta re­ći o Ni­ko­la­i­di­su, pa ni nje­mu ide­ja o rje­ša­va­nju po­li­tič­kih pro­ble­ma eksp­lozivno–oru­ža­nim me­to­da­ma ni­je ni stra­na ni da­le­ka, ma­da tre­ba pri­zna­ti do­sad u na­če­lu i pre­ko ko­lum­ne... Is­ta­kao se mu­drim, čo­vje­ko­lju­bi­vim i ple­me­ni­tim mi­sli­ma ko­je je po­vra­tio na pa­pir, na­kon što je u ba­nja­luč­koj ha­li „Bo­rik“, uoči do­la­ska naj­vi­ših zva­nič­ni­ka Sr­bi­je i Srp­ske, pro­na­đe­no ne­ka­kvo oruž­je.
Pu­ni­ša Ra­čić je dio isto­ri­je srp­skog na­ro­da, pa ti­me i Cr­ne Go­re. On je bio na­rod­ni vo­đa i po­sla­nik, bo­rac za slo­bo­du. On je bio i osu­đe­ni zlo­či­nac i ko­rup­ci­o­naš. Da su Hr­va­ti, Du­klja­ni i Al­ban­ci ta­ko strikt­no i pra­ved­no ka­žnja­va­li svo­je vo­đe mi, vje­ro­vat­no, ne bi­smo do­ži­vje­li ni 10 od­sto ra­to­va i žr­ta­va ko­ji su to­kom mno­gih de­ce­ni­ja op­te­re­ti­li ov­da­šnje od­no­se. Pri­vat­no po­dig­nu­ta spo­men- plo­ča sva­ka­ko ni­je spo­me­nik. Pa­žlji­vo sam pro­či­tao nat­pis, sve ukle­sa­no je tač­no. Od an­tič­kih vre­me­na pra­vo na grob i obi­ljež­je je ne­pri­ko­sno­ve­no. Kr­ši­li su ga to­ta­li­tar­ni re­ži­mi i ra­zni fa­na­ti­ci. Pro­še­taj­te ma­lo austrij­skim gra­di­ći­ma – u ve­li­kom bro­ju njih je spo­me­nik voj­ni­ku Ver­mah­ta i u ka­me­nu ukle­san spi­sak gra­đa­na po­gi­nu­lih u ra­tu pro­tiv Čo­vje­čan­stva. U Za­gre­bu i Pod­go­ri­ci, moć­ni­ci op­te­re­će­ni oču­va­njem svo­jih sla­ba­šnih i ru­šev­nih iden­ti­te­ta, to ne ra­zu­mi­ju. Isto­rij­ske lič­no­sti ne umi­ru. Nji­hov za­grob­ni ži­vot de­fi­ni­šu ka­ko pri­ja­te­lji ta­ko i ne­pri­ja­te­lji. Po­li­ti­ka ko­ju vo­de iz Za­gre­ba, Sa­ra­je­va i Pod­go­ri­ce sve vi­še da­je za pra­vo jed­nom oštrom, pri­je­kom i ogra­ni­če­nom čo­vje­ku, ka­kav je bio Pu­ni­ša Ra­čić. Sva­ko za­slu­žu­je spo­men- plo­ču sa isti­ni­tim nat­pi­som. Mi smo u Sr­bi­ji do­zvo­li­li da fa­ši­sta od­li­ko­van od stra­ne Hi­tle­ra ima spo­men- plo­ču u No­vom Pa­za­ru. Spo­men- plo­ča ma­đar­skim fa­ši­stič­kim hon­ve­di­ma po­dig­nu­ta je u cr­kvi na sje­ve­ru ze­mlje. De­ce­ni­ja­ma po­slije ra­ta u Hr­vat­skoj – ko­ja je ostva­ri­la sve svo­je na­ci­o­nal­ne ci­lje­ve – to­kom pret­hod­ne go­di­ne je sva­kog da­na za­bi­lje­žen po je­dan šo­vi­ni­stič­ki mo­ti­vi­san in­ci­dent či­je su me­te bi­li Sr­bi. U Cr­noj Go­ri dr­ža­va si­ste­mat­ski za­ti­re srp­sku kul­tu­ru ko­joj, čak i pre­ma fa­li­si­fi­ko­va­nom po­pi­su iz 2011, pri­pa­da ve­ći­na gra­đa­na. Za­to, ka­ko vri­je­me pro­la­zi, Ra­čić će ste­ći ka­pa­ci­tet i za spo­me­nik i mo­ram da ka­žem da će na nje­ga ima­ti pra­vo.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)