-Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić

Ka­da je na kra­ju ove škol­ske go­di­ne vi­tri­ne u mom po­ro­dič­nom do­mu ukra­si­la de­ve­ta po re­du di­plo­ma „Lu­ča“, po­mi­slio sam: da li sam kao ro­di­telj mo­gao uči­ni­ti ne­što vi­še za Cr­nu Go­ru?
Me­đu­tim, u istom tre­nut­ku, kroz gla­vu mi je pro­šla mi­sao: da li imam pra­vo na tre­nu­tak sre­će, pri či­nje­ni­ci da je po­li­tič­ka sce­na na­še ze­mlje pre­pu­na bu­da­la, ko­je su za­rad sop­stve­nih in­te­re­sa, sprem­ne da za­pa­le Cr­nu Go­ru? Cr­na Go­ra 27 go­di­na ži­vi u svo­je­vr­snom psi­ho­lo­škom ra­tu, ko­ji pri­je­ti da pre­ra­ste u oru­ža­ni su­kob. Od mr­žnje ko­jom su nas na­o­ru­ža­va­li po­li­ti­ča­ri, ne vi­di­mo svu bi­je­du ko­jom smo okru­že­ni. Oku­pi­ra­ni i uhap­še­ni, ži­vi­mo u naj­ve­ćem kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru u sr­cu Evro­pe, u dr­ža­vi u ko­joj sva­kog tre­nut­ka mo­že­te bi­ti uhap­še­ni ili po­ni­že­ni. Ka­kvu per­spek­ti­vu u ta­kvoj dr­ža­vi ima­ju va­ša i mo­ja dje­ca, ko­ju smo uči­li da vo­le i po­štu­ju ono što ima­ju, da ne kra­du i ne oti­ma­ju, i da sve što stvo­re ostva­re po­šte­nim ra­dom? Na­ši po­li­ti­ča­ri ni­ka­ko da shva­te da u Cr­noj Go­ri ima mno­go lju­di ko­ji sto­je us­prav­ni­je od bi­lo ka­kvog jar­bo­la sa za­sta­vom, ko­ji stva­ra­ju sop­stve­nim ra­dom ono iz če­ga za­sta­ve pro­is­ti­ču, a ko­ji ni­je­su po­li­ti­ča­ri.
Lju­di u Cr­noj Go­ri su sprem­ni tr­pje­ti te­ror svog še­fa, po­sao ko­ji mr­ze, na­vi­ke ko­je ih ubi­ja­ju, sa­mo da bi sa­ču­va­li ka­kvu- ta­kvu si­gur­nost, na­ro­či­to onu fi­nan­sij­sku. U to­me je sa­dr­ža­na sva ne­sre­ća ko­jom su oku­pi­ra­ni na­ši ži­vo­ti. U pi­smu iz 1831.go­di­ne Pe­tar II za­pi­sa: „Ne­ki­zi Cr­no­gor­ci pro­da­li bi ... za nov­ce (ne sa­mo) dio od Bo­ga, ne­go ot du­še i ot svo­je­ga oca i maj­ke i bra­će... i svo­je­ga ote­čen­stva.“ Ja bih do­dao, da su te sa­da da­le­ke 1831.go­di­ne ta­kvi bi­li ,,ne­ki­zi Cr­no­gor­ci, a da­nas im se ni bro­ja ne zna.
A što će Cr­na Go­ra da pam­ti, ako za­bo­ra­vi Ko­so­vo, svoj je­zik, svo­ju vje­ru, i svo­je srp­ske kori­je­ne? Na če­mu će po­či­va­ti nje­ni te­me­lji, ako se od­rek­ne­mo svo­je isto­ri­je? Ka­kav će na­rod ov­dje ži­vje­ti ako do­zvo­li­mo da nas i da­lje naj­go­ri pred­vo­de? Ka­kvu će dje­cu ra­đa­ti maj­ke Cr­no­gor­ke ako kri­mi­nal­ci po­bi­je­de po­šte­ne? Ni­smo ni svje­sni ko­li­ko nas je ko­šta­lo to što su naj­bo­lji kroz isto­ri­ju bez po­ro­da osta­ja­li, jer su ži­vo­te za slo­bo­du Cr­ne Go­re da­va­li, a oni naj­go­ri se kao ko­rov mno­ži­li. Ako su ovi ko­ji se za­kli­nju da­nas ču­va­ri po­šte­nja Cr­ne Go­re, on­da una­pri­jed znam da je po­šte­nje odav­no is­cu­ri­lo. Za­to po ne­ko­li­ko pu­ta u to­ku da­na sam za se­be pro­či­tam ri­je­či Mi­li­ja Bu­la­to­vi­ća, ko­je naj­vjer­ni­je odsli­ka­va­ju na­še vri­je­me: „Eh, jad­na Cr­na Go­ro! Eh, jad­ni i mrč­ni Cr­no­gor­ci! Ka­kav se to Bož­ji usud sru­či na vas, te vas sve jad ja­du do­da­je i ni­kad da vam sva­ne? Ni­kad bi­je­la da­na, ni­kad da pro­gle­da­te i poč­ne­te ži­vje­ti kao sav osta­li svi­jet.“ U Cr­noj Go­ri smo od­u­vi­jek ima­li po­slu­šni­ke ko­ji sa­mo slu­že vla­sti, i na­su­prot nji­ma one dru­ge, ča­sne i ne­pot­ku­plji­ve lju­de od prin­ci­pa, svi­je­sti i sa­vje­sti. Oni slu­že ži­vo­tu i lju­di­ma. To su lju­di ko­ji­ma je sta­lo do vla­sti­tog sta­va, i ko­ji svo­ju ri­ječ ni­za­šta ne pro­da­ju. Oni zbog to­ga pla­ća­ju ceh sop­stve­nog do­sto­jan­stva. Za­to, ako že­li­te onu Cr­nu Go­ru ko­joj smo se di­vi­li kroz vje­ko­ve, po­dr­ži­te ta­kve lju­de. Po­slu­šnost i slo­bo­da ne idu za­jed­no, sa­mo slo­bod­ne lju­de mo­že­mo na­zva­ti lju­di­ma. Svi osta­li su bez­lič­na go­mi­la ne­spo­sob­nih, sprem­nih da pri­je­te, pljač­ka­ju i ubi­ja­ju, sa­mo da is­ka­žu lo­jal­nost svo­jim še­fo­vi­ma. Na­ža­lost, naj­vi­še je ta­kvih, ne sa­mo kod nas, ne­go i u tom za­pad­nom svi­je­tu ko­ji na­ši vla­sto­dr­šci že­le pred­sta­vi­ti kao naš je­di­ni put bez al­ter­na­ti­ve. Za­pad­ne si­le ve­o­ma vo­de ra­ču­na o la­žnom imi­džu u ko­ji ula­žu ve­o­ma mno­go. Ta­ko kri­ju ogrom­no ne­za­do­volj­stvo gra­đa­na, ko­je se ma­ni­fe­stu­je sve vi­še zbog po­gub­ne po­li­ti­ke kom­pro­mi­to­va­nih po­li­ti­ča­ra. A da ne ra­de ta­ko, ka­ko bi ina­če pre­va­ri­li to­li­ko lju­di po svi­je­tu pa i u Cr­noj Go­ri, i ubi­je­di­li ih u is­prav­nost svo­je po­li­ti­ke? Mi odav­no pro­la­zi­mo kroz ži­vot ko­ji nam kre­i­ra­ju dru­gi, vje­ru­ju­ći da smo na pra­vom pu­tu. Ni­je ri­je­dak slu­čaj da ka­da do­đe­mo na sre­di­nu ili na kraj pu­ta shva­ta­mo da smo ob­ma­nu­ti i da je svr­ha na­šeg ži­vo­ta pro­ma­še­na. Svi vi ste ro­đe­ni kao ori­gi­nal, za­to ne do­zvo­li­te da umre­te kao ko­pi­je onih naj­go­rih.