- Autor: Ja­nis Va­ru­fa­kis

Po­li­tič­ka at­mos­fe­ra u an­glos­fe­ri pre­za­si­će­na je bur­žo­a­skim re­san­ti­ma­nom. U SAD, ta­ko­zva­ni li­be­ral­ni esta­bli­šment je du­bo­ko uvje­ren da mu je iz­bor­na po­bje­da ukra­de­na za­hva­lju­ju­ći po­bu­ni „bi­jed­ni­ka“ iz­ma­ni­pu­li­sa­nih od stra­ne Pu­ti­no­vih ha­ke­ra i za­ku­li­snim ma­hi­na­ci­ja­ma Fej­sbu­ka. U Bri­ta­ni­ji, raz­ja­re­na bur­žo­a­zi­ja ne mo­že da po­vje­ru­je da je ve­ćin­ska po­dr­ška na­pu­šta­nju EU u ko­rist ne­slav­ne izo­la­ci­je još uvi­jek neo­kr­nje­na, upr­kos ka­ta­stro­fal­no vo­đe­nom pro­ce­su pre­go­vo­ra o na­pu­šta­nju EU.
Nu­di se za­pa­nju­ju­će ve­li­ki broj raz­li­či­tih ana­li­za ove si­tu­a­ci­je. Uspon mi­li­tant­nog pa­ro­hi­ja­li­zma s obje stra­ne Atlan­ti­ka pro­u­ča­va se iz sva­kog mo­gu­ćeg ugla: psi­ho­a­na­li­tič­kog, kul­tu­ral­nog, an­tro­po­lo­škog, este­tič­kog i na­rav­no u ter­mi­ni­ma po­li­ti­ke iden­ti­te­ta. Je­di­ni ugao ko­ji je ostao sla­bo is­tra­žen je­ste upra­vo onaj ko­ji nu­di ključ za ra­zu­mi­je­va­nje ovog pro­ce­sa: ne­pre­sta­ni kla­sni rat pro­tiv si­ro­ma­šnih ko­ji tra­je još od sre­di­ne 70-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka.
Dva po­da­tka iz 2016, po pra­vi­lu ig­no­ri­sa­na od stra­ne zva­nič­nih ana­li­ti­ča­ra, go­vo­re sa­mi za se­be. Pre­ma po­da­ci­ma Fe­de­ral­nih re­zer­vi, vi­še od po­lo­vi­ne ame­rič­kih po­ro­di­ca ni­je se kva­li­fi­ko­va­lo za kre­dit ko­ji bi im omo­gu­ćio da iz­naj­me naj­jef­ti­ni­ji auto na tr­ži­štu (,,ni­san ver­sa’’ po ci­je­ni od 12.825 do­la­ra). Za to vri­je­me, u Uje­di­nje­nom Kra­ljev­stvu se pre­ko 40 od­sto po­ro­di­ca osla­nja­lo na kre­di­te ili na ban­ke hra­ne ka­ko bi se pre­hra­ni­lo i po­kri­lo naj­o­snov­ni­je po­tre­be.
Ka­ko je odav­no utvr­dio Vi­li­jam Okam­ski, bri­tan­ski fi­lo­zof iz 14. vi­je­ka, ka­da smo su­o­če­ni sa raz­li­či­tim ob­ja­šnje­nji­ma ne­kog fe­no­me­na, tre­ba se opre­di­je­li­ti za naj­jed­no­stav­ni­je me­đu nji­ma ko­je se za­sni­va na naj­ma­njem bro­ju pret­po­stav­ki. Či­ni se da upr­kos svoj svo­joj struč­no­sti zva­nič­ni ko­men­ta­to­ri iz Bri­ta­ni­je i SAD upor­no ig­no­ri­šu ovaj prin­cip.
Ne­volj­ni da pre­po­zna­ju ras­plam­sa­va­nje kla­snog ra­ta, oni ne­u­mor­no ras­pre­da­ju o te­o­ri­ja­ma za­vje­re i ru­skom uti­ca­ju, spon­ta­nim iz­li­vi­ma mi­zo­gi­ni­je, imi­grant­skoj pli­mi, uspo­nu ro­bo­ti­za­ci­je itd. Iako svi ovi stra­ho­vi u ve­li­koj mje­ri ko­re­li­ra­ju sa mi­li­tant­nim pa­ro­hi­ja­li­zmom ko­ji je do­veo do Tram­pa i Breg­zi­ta, oni su di­rekt­no po­ve­za­ni sa du­bljim uzro­kom – kla­snim ra­tom pro­tiv si­ro­ma­šnih – o ko­jem nam go­vo­re na­ve­de­ni po­da­ci iz Bri­ta­ni­je i SAD.
Tač­no je da su Tram­pa i Breg­zit po­dr­ža­li i ne­ki do­bro­sto­je­ći gla­sa­či iz sred­nje kla­se. Ali do­bar dio te po­dr­ške je bio za­sno­van na stra­hu iza­zva­nom po­sma­tra­njem kla­sa ne­po­sred­no is­pod nji­ho­ve ka­ko pa­da­ju u očaj i bez­na­đe, dok je bu­duć­nost nji­ho­ve sop­stve­ne dje­ce po­sta­ja­la sve ne­iz­vje­sni­ja.
Pri­je 20 go­di­na, isti ovi li­be­ral­ni ko­men­ta­to­ri su kul­ti­vi­sa­li ne­mo­gu­ći san u ko­jem je glo­ba­li­za­ci­ja fi­nan­sij­skog ka­pi­ta­li­zma tre­ba­lo da omo­gu­ći pro­spe­ri­tet ve­ći­ne. U tre­nut­ku ka­da je ka­pi­tal u glo­bal­nim raz­mje­ra­ma po­sta­jao sve kon­cen­tri­sa­ni­ji i sve mi­li­tant­ni­ji pre­ma lju­di­ma bez fi­nan­sij­skih sred­sta­va, ovi ko­men­ta­to­ri su pro­gla­ša­va­li kla­sni rat za­vr­še­nim. Dok je rad­nič­ka kla­sa na svjet­skom ni­vou po­sta­ja­la sve broj­ni­ja, iako su se u an­glos­fe­ri nje­ni po­slo­vi i iz­gle­di za za­po­sle­nje sma­nji­va­li, ove eli­te su se po­na­ša­le kao da je kla­sa po se­bi passé.
Fi­nan­sij­ski ko­laps 2008. i re­ce­si­ja ko­ja je usli­je­di­la raz­bi­li su taj san. Upr­kos to­me, li­be­ra­li su i da­lje ig­no­ri­sa­li neo­spo­ri­vu či­nje­ni­cu da su gi­gant­ski gu­bi­ci fi­nan­sij­skog sek­to­ra bi­li ci­nič­no pre­va­lje­ni na gr­ba­ču rad­nič­ke kla­se ko­ju su oni pro­gla­si­li ne­bit­nom.
Svo­jom sprem­no­šću da ig­no­ri­šu sve du­blje kla­sne po­dje­le i za­mi­je­ne ih po­li­ti­kom iden­ti­te­ta, neo­sje­tlji­vom na kla­sne pro­ble­me, ove eli­te su otrov­nom po­pu­li­zmu is­po­ru­či­le po­klon ka­kav je ovaj sa­mo mo­gao da po­že­li. U Bri­ta­ni­ji se La­bu­ri­stič­ka par­ti­ja (pod To­ni­jem Ble­rom, Gor­do­nom Bra­u­nom i Edvar­dom Mi­li­ban­dom) sne­bi­va­la da po­me­ne ras­plam­sa­va­nje kla­snog ra­ta pro­tiv ve­ći­ne ko­je je usli­je­di­lo na­kon 2008. Ovo je do­ve­lo do uspo­na UKIP-a, sa nje­go­vim breg­zi­tov­skim pa­ro­hi­ja­li­zmom u di­je­lo­vi­ma ze­mlje ko­ji su do ta­da bi­li tra­di­ci­o­nal­no upo­ri­šte la­bu­ri­sta.
Ugla­đe­no dru­štvo ni­je ma­ri­lo za to što po­sta­je lak­še upi­sa­ti se na Har­vard ili Kem­bridž ako ste cr­ni ne­go si­ro­ma­šni. Oni su svje­sno ig­no­ri­sa­li či­nje­ni­cu da po­li­ti­ka iden­ti­te­ta mo­že bi­ti uzrok jed­na­ko ozbilj­nog raz­do­ra kao i apart­hejd, uko­li­ko se pri­mje­nju­je kao in­stru­ment za za­ta­ška­va­nje kla­snog su­ko­ba.
Tramp se ni­je su­zdr­ža­vao da otvo­re­no pro­go­vo­ri o kla­si i da pri­gr­li – ma­kar i pre­tvor­no – one ko­ji su pre­vi­še si­ro­ma­šni da ku­pe ko­la, a ka­mo­li da po­ša­lju svo­ju dje­cu na Har­vard. Za­go­vor­ni­ci Breg­zi­ta su ta­ko­đe pri­gr­li­li „plebs“ – sje­ti­mo se sa­mo Naj­dže­la Fa­ra­ža, li­de­ra UKIP-a, ka­ko pi­je pi­vo po pa­bo­vi­ma sa „obič­nim mom­ci­ma“. A ka­da su se ve­li­ki di­je­lo­vi rad­nič­ke kla­se okre­nu­li pro­tiv omi­lje­nih si­no­va i kće­ri esta­bli­šmen­ta (Klin­to­na, Bu­šo­va, ble­ro­va i ka­me­ro­na) i po­dr­ža­li mi­li­tant­ni pa­ro­hi­ja­li­zam, ko­men­ta­to­ri su za to okri­vi­li nji­ho­ve za­blu­de o ka­pi­ta­li­zmu.
Ali ni­su nji­ho­ve za­blu­de o ka­pi­ta­li­zmu do­ve­le do ne­za­do­volj­stva ko­je je pot­hra­ni­lo Breg­zit i Tram­pov uspon, već je to bi­lo raz­o­ča­re­nje po­li­ti­kom sred­njeg pu­ta ko­ja je in­ten­zi­vi­ra­la kla­sni rat pro­tiv rad­nič­ke kla­se.
Tre­ba­lo je oče­ki­va­ti da će po­dr­ška rad­nič­ke kla­se na­o­ru­ža­ti Tram­pa i za­go­vor­ni­ke Breg­zi­ta gla­sač­kom sna­gom ko­ja će pri­je ili ka­sni­je bi­ti upo­trije­blje­na upra­vo pro­tiv in­te­re­sa rad­nič­ke kla­se i, na­rav­no, pro­tiv ma­nji­na – to je od­li­ka po­pu­li­stič­ke vla­sti od 30-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka do da­nas. Tramp je ta­ko is­ko­ri­stio po­dr­šku rad­nič­ke kla­se da uve­de skan­da­lo­znu po­re­sku re­for­mu, či­ji je ne­skri­ve­ni cilj da po­mog­ne plu­to­kra­ti­ji, dok se mi­li­o­ni Ame­ri­ka­na­ca su­o­ča­va­ju sa sma­nje­nim zdrav­stve­nim osi­gu­ra­njem, a ka­ko fe­de­ral­ni de­fi­cit bu­de ra­stao, i du­go­roč­nim po­ve­ća­njem po­re­za.
Slič­no to­me, bri­tan­ska kon­zer­va­tiv­na vla­da, ko­ja je jav­no po­dr­ža­va­la po­pu­li­stič­ke ci­lje­ve Breg­zi­ta, ne­dav­no je na­ja­vi­la još jed­no bu­džet­sko sma­nje­nje od ne­ko­li­ko mi­li­jar­di fun­ti u obla­sti­ma so­ci­jal­nog osi­gu­ra­nja, obra­zo­va­nja i po­re­skih kre­di­ta za si­ro­ma­šne rad­ni­ke.
Zva­nič­ni kre­a­to­ri jav­nih sta­vo­va ko­ji su s pre­zi­rom od­ba­ci­va­li zna­čaj dru­štve­ne kla­se, do­pri­ni­je­li su po­li­tič­koj at­mos­fe­ri u ko­joj kla­sna po­li­ti­ka ni­ka­da ni­je bi­la zna­čaj­ni­ja, otrov­ni­ja i pri­kri­ve­ni­ja. Go­vo­re­ći u ime vla­da­ju­će kla­se sa­sta­vlje­ne od fi­nan­sij­skih eks­pe­ra­ta, ban­ka­ra, za­stup­ni­ka kor­po­ra­ci­ja, vla­sni­ka me­di­ja i funk­ci­o­ne­ra krup­ne in­du­stri­je, oni se po­na­ša­ju kao da im je cilj da rad­nič­ku kla­su is­po­ru­če u pr­lja­ve ru­ke po­pu­li­sta i nji­ho­vog šu­pljeg obe­ća­nja da će Ame­ri­ku i Bri­ta­ni­ju na­či­ni­ti „po­no­vo ve­li­kom“.
Je­di­na mo­guć­nost za po­nov­no ci­vi­li­zo­va­nje dru­štva i de­tok­si­ka­ci­ju po­li­ti­ke le­ži u no­vom po­li­tič­kom po­kre­tu ko­ji će u ime no­vog hu­ma­ni­zma za­u­zda­ti go­ru­ću ne­prav­du pro­iz­ve­de­nu kla­snim ra­tom. Su­de­ći po su­ro­vo­sti sa ko­jom je tre­ti­rao se­na­to­ra Ber­ni­ja San­der­sa i la­bu­ri­stič­kog li­de­ra Dže­re­mi­ja Kor­bi­na, či­ni se da se li­be­ral­ni esta­bli­šment ta­kvog po­kre­ta bo­ji mno­go vi­še ne­go Tram­pa i Breg­zi­ta.
Pre­veo: Ras­ti­slav Di­nić
Pe­šča­nik.net