- Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić

U bo­ga­toj isto­ri­ji Cr­ne Go­re, mi­sle­ći čo­vjek će za­pa­zi­ti da je ta ma­la ze­mlja – ze­mlja po­lu­bo­go­va, ka­ko le­gen­da ka­zu­je, uvi­jek na­la­zi­la pra­va rje­še­nja – ka­da bi se na­šla na sud­bo­no­snim isto­rij­skim ras­kr­šći­ma. Jed­no od tih sud­bo­no­snih rje­še­nja je bi­la i vi­še­v­je­kov­na bor­ba za slo­bo­du u vri­je­me ka­da je Cr­na Go­ra bi­la „jed­na slam­ka me­đu vi­ho­ro­ve“ i ka­da je pri­je­ti­la opa­snost da „ara­vij­sko mo­re sve po­to­pi “. Svo­je­vr­sno isto­rij­sko ras­kr­šće bi­la je i Pod­go­rič­ka skup­šti­na 1918. go­di­ne, ka­da su iza­bra­ni pred­stav­ni­ci na­ro­da Cr­ne Go­re, me­đu ko­ji­ma je bi­lo i Mu­sli­ma­na i Al­ba­na­ca, jed­no­gla­sno do­ni­je­li od­lu­ku da se uje­di­nju­je sa svo­jom bra­ćom u za­jed­nič­ku dr­ža­vu – po pr­vi put u svo­joj isto­ri­ji. Na­sta­vak te „bor­be ne­pre­sta­ne“ je sva­ka­ko i ve­li­čan­stve­ni Tri­na­e­sto­jul­ski usta­nak 1941. go­di­ne pro­tiv fa­ši­sta – ko­ji su baš ta­da bi­li u naj­ve­ćem uspo­nu. Bio je to „zvje­zda­ni tre­nu­tak an­ti­fa­ši­zma“, oci­je­ni­la je svjet­ska isto­ri­o­gra­fi­ja o Dru­gom svjet­skom ra­tu. To su bi­li za­i­sta pra­vi me­đa­ši vi­še­vje­kov­ne isto­ri­je Cr­ne Go­re.
U vri­je­me ta­ko­zva­ne „mo­der­ne isto­ri­je“, ma ko­li­ko se me­đu­sob­no raz­li­ko­va­li Sr­bi, Sta­ro­sr­bi, Her­ce­gov­ci, Cr­no­gor­ci itd., do­bro su zna­li da su „si­no­vi jed­ne iste maj­ke“. Svi oni go­vo­re jed­nim te istim je­zi­kom. Da ka­že­mo još da je Nje­go­šev pret­hod­nik – Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski sa­vje­to­vao Nje­go­ša - ,,Uzdaj se u Bo­ga i dr­ži se maj­ke Ru­si­je’’. To je, u stva­ri, bio nje­gov ama­net mla­đa­nom na­sled­ni­ku, ali i svoj Cr­noj Go­ri.
Slič­ne vi­zi­je ima­li su i osta­li di­na­sti Pe­tro­vi­ća – za sve vri­je­me dok su se na­la­zi­li na če­lu Cr­ne Go­re – pu­nih 220 go­di­na. Pa i po­to­nji go­spo­dar Cr­ne Go­re. Ig­no­ri­sao je či­nje­ni­cu da su ma­li jed­no, a ve­li­ki ne­što sa­svim dru­go. I za­to je, u sta­ro­sti, po­šao stran­pu­ti­com.
Naj­go­ra je va­ri­jan­ta za dr­žav­ni­ke, pa i za dr­ža­ve ko­je oni vo­de – da ne­ma­ju vi­zi­ju, ni­ti stra­te­gi­ju. Gdje bi to tre­ba­lo da bu­de Cr­na Go­ra 1918.go­di­ne, ako ne sa svo­jom bra­ćom u bor­bi za za­jed­nič­ku dr­ža­vu!? Isto ta­ko an­ti­fa­ši­zam ni­je imao al­ter­na­ti­vu – ni­ka­da. Obič­nom čo­vje­ku da­nas ni­je ja­sno – gdje se to Cr­na Go­ra na­la­zi i šta ho­će. Če­sto se či­ni kao da ho­će da bu­de ono što ni­ka­da ni­su bi­li nji­ho­vi pre­ci – ni da­lji, ni­ti bli­ži. A upra­vo su je ti pre­ci kroz vi­še­vje­kov­nu slo­bo­dar­sku isto­ri­ju – uči­ni­li ugled­nom i po­što­va­nom – i da­nas. Uosta­lom, jed­na ma­nje po­zna­ta le­gen­da ka­zu­je da su nje­ni pr­vi sta­nov­ni­ci bi­li bo­go­vi, ko­ji su se iz Cr­ne Go­re od­se­li­li na he­len­ski Olimp. Cr­na Go­ra je ze­mlja ne­u­stra­ši­vih, ze­mlja or­lo­va i „lju­tih gu­ja“. U njoj ni­je bi­lo ža­ba kre­ke­tu­ša. Ku­ka­vi­ce su tra­ži­le dru­ga sta­ni­šta. Htio sam re­ći da i le­gen­de i stvar­na isto­ri­ja idu – ru­ku pod ru­ku. Sve se to ne­ka­ko za­gu­bi­lo, pa da­nas ško­lo­va­na mla­dež Cr­ne Go­re, an­ke­te ka­zu­ju, ne zna, ta­ko­re­ći, ni­šta o sve­mu to­me. Kao da ih u ško­li uče da isto­ri­ja po­či­nje od nas i na­šeg vre­me­na. Dru­gi bi se po­no­si­li ta­ko zna­čaj­nim i slav­nom isto­ri­jom svo­jih pre­da­ka.
Isto­rij­ski kor­mi­la­ri su i te ka­ko ima­li isto­rij­sku vi­zi­ju, i za sva­ko isto­rij­sko raz­do­blje ima­li su stra­te­gi­ju – ka­ko i ku­da da­lje. Ni­je tek ta­ko Nje­goš za­pi­sao uz pr­vo iz­da­nje ,,Gor­skog vi­jen­ca’’ – štam­pa­no u Be­ču pri­je 170 go­di­na – da je štam­pan u Ju­go­sla­vi­ji, ko­ja je ta­da bi­la sa­mo u sno­vi­ma na­ših vi­zi­o­na­ra. Cr­na Go­ra je ta­da bi­la, opet, ka­ko Nje­goš za­pi­su­je – „ma­la ze­mlja – ma­le­na i sna­ga“. Ali je ima­la vi­zi­ju, a tra­ga­lo se i za stra­te­gi­jom.
Nje­goš je, na­da­lje, učio i na­u­čio svoj na­rod da su „be­lo, bje­lo, bi­lo i bi­je­lo“ „li­sto­vi isto­ga cvi­je­ta“. I to se kao ama­net pre­no­si­lo iz ge­ne­ra­ci­je u ge­ne­ra­ci­ju nje­go­vih su­na­rod­ni­ka, pa će gla­so­vi­ti voj­vo­da Mar­ko Mi­lja­nov, za­pi­sa­ti u svo­jim ču­ve­nim ,,Pri­mje­ri­ma čovjstva i ju­na­štva’’ da smo „dje­ca jed­ne te iste maj­ke“.
Na­še vri­je­me ni­je ni­šta ma­nje slo­že­no od onog od pri­je 100 i vi­še go­di­na. Ta­da je Cr­na Go­ra ima­la lju­de ko­ji su je umje­li sa­vje­to­va­ti – šta va­lja či­ni­ti. Da­nas se, če­sto, ne sla­že­mo sa­mi sa so­bom.
No­vo vri­je­me če­sto ne uva­ža­va ra­ni­je isti­ne. Ali pri to­me ne nu­di ra­zum­na rje­še­nja ni­ti za pro­šlost, ni­ti za sa­da­šnjost. Da ne go­vo­ri­mo o bu­duć­no­sti, ma­kar onoj bli­skoj. Naj­go­ra je va­ri­jan­ta bi­ti bez vi­zi­je i bez stra­te­gi­je. Po­go­to­vo ka­da je ima­ju svi u okru­že­nju. I oni ve­li­ki, na­rav­no. Umje­sto to­ga, nu­di nam se da vje­ru­je­mo da ni­smo ono što smo uvi­jek bi­li. Mo­žda je i to raz­log što na­ša omla­di­na ne po­zna­je pro­šlost svo­ga na­ro­da i svo­je ze­mlje. Dru­gi bi se njo­me po­no­si­li u smi­slu, opet, isto­rij­skog za­pi­sa „Ni ma­njeg na­ro­da – ni ve­ćeg po­du­hva­ta“, ili za­pi­sa „Ka­ko su bo­ga­ti – ovi si­ro­ma­šni Cr­no­gor­ci“. Ži­vo­ta­ri se u pra­vom dr­žav­nom ha­o­su, pa je mla­dež naj­ma­nje kri­va što ne­ma pra­ve od­go­vo­re na otvo­re­na pi­ta­nja na­še da­na­šnji­ce, pa on­da i isto­rij­ske pro­šlo­sti. Jer, naža­lost, „da­na­šnji­ca“ od­re­đu­je šta je isto­ri­ja a šta je le­gen­da, što se to sa Cr­nom Go­rom de­ša­va­lo i za­što se de­ša­va. Odi­sta je si­ja­set pi­ta­nja ko­ja če­ka­ju ili tra­že isti­ni­ti od­go­vor.