- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Pri­je dva­de­se­tak go­di­na ra­dio sam pre­vod jed­ne isto­rij­ske sin­te­ze. Iz­da­vač je žu­rio, a bi­zar­na okol­nost bi­la je da je autor tog va­žnog pre­gle­da isto­ri­je vi­še dr­ža­va bio na­šeg po­ri­je­kla i iz­van­red­no go­vo­rio naš je­zik. Iako je bi­la ri­ječ o pre­vo­du, ne­ka­ko sam se mno­go po­no­sio tim ra­dom. Autor se ni­je za­ni­mao ni za pre­vo­di­o­ca, ni za pre­vo­đe­nje. Ka­da sam po­sle du­gog vre­me­na za­vr­šio po­sao, pre­dao sam ru­ko­pis lek­tor­ki i pro­fe­sor­ki ko­ja je tre­ba­lo da bu­de re­cen­zent. Pri­lo­žio sam i pi­smo s mo­jim za­pa­ža­nji­ma i pri­mjed­ba­ma na tekst. Is­pu­njen ve­li­kim po­što­va­njem pre­ma auto­ru, ni­sam raz­mi­šljao da bi mi mo­glo bi­ti za­mje­re­no što sam iz­nio mi­šlje­nje o ne­kim nje­go­vim za­ključ­ci­ma i po­pi­sao po­je­di­ne fak­to­graf­ske gre­ške ko­je su se pot­kra­le u tek­stu. Ako je ova gre­ška bi­la upit­na (autor je bio re­dov­ni pro­fe­sor i mo­gao mi je bi­ti djed) dru­ga je bi­la ozbilj­ni­ja – pi­smo sam po­slao pre­ko pro­fe­sor­ke-re­cen­zent­ki­nje ko­ja je i bi­la kon­takt. Umje­sto od­go­vo­ra, do­bio sam po­pis mo­jih gre­ša­ka (uklju­ču­ju­ći i one ko­je je već is­pra­vi­la lek­tor­ka) i od­bi­je­ni­cu pre­vo­da. U za­ključ­ku autor se ma­lo odao ta­ko što je vaj­ka­ju­ći se tvr­dio da su nje­go­ve gre­ške bi­le pro­sti lap­su­si i štam­par­ske oma­ške... Knji­ga je, ipak, ob­ja­vlje­na u mom pre­vo­du, ali to je dru­ga pri­ča...
Pi­šem ovo po­sle to­li­ko go­di­na zbog ne­če­ga što se zo­ve aka­dem­ska pri­stoj­nost. Ka­da ne­ki na­uč­nik pri­mi­je­ti da po­sto­je gre­ške ili pro­pu­sti u ra­du dru­gog, red je da mu skre­ne pa­žnju uč­ti­vim pi­smom. Uko­li­ko su gre­ške ne­is­pra­vlji­ve, on­da je red da knji­gu pr­vo pri­ka­že u na­uč­nom ča­so­pi­su. Tre­ba­lo bi da se po­sle raz­vi­je ne­ka­kva na­uč­na po­le­mi­ka. Tek po­tom, ka­da na­u­ka i pro­svje­ta do­bi­ju naj­ve­ću mo­gu­ću ko­rist od ove de­ba­te, ona mo­že da pre­đe u no­vi­ne. Pre­po­ruč­lji­vo u ugled­ne dnev­ne no­vi­ne s do­da­ci­ma po­sve­će­nim kul­tu­ri ili u de­mo­krat­ske ne­delj­ni­ke ko­ji su otvo­re­ni za ra­zna mi­šlje­nja.
Mi­lan Šće­kić, ma­ster isto­ri­je (či­ni mi se iz Ba­ra), na­pi­sao je pri­kaz seg­me­na­ta mo­je knji­ge Srp­ska isto­ri­ja. Na­slov nje­go­vog pri­ka­za je po­ziv či­ta­o­ci­ma da ne uče cr­no­gor­sku isto­ri­ju iz mo­jih knji­ga. Šće­kić je svoj pri­kaz sa­žeo u po­pis na­vod­nih fak­to­graf­skih gre­ša­ka ko­je je pro­na­šao u mom tek­stu. To je je­dan od osnov­nih na­či­na dis­kva­li­fi­ka­ci­je: ne po­le­mi­še­mo s ide­ja­ma ili sa me­to­do­lo­gi­jom već dis­kva­li­fi­ku­je­mo auto­ra kao ne­zna­li­cu. U tom me­to­do­lo­škom pri­stu­pu ova­kvog pa­škvi­lant­skog pri­ka­za va­žno je da onaj ko­ji pri­ka­zu­je po­ka­že naj­ve­će mo­gu­će ču­đe­nje, a pred­u­slov to­me je da pro­na­đe ko­lo­sal­ne po­gre­ške. Šće­kić u to­me ni­je uspio. Po­šao je od sred­njeg vi­je­ka, mi­le te­me Du­klja­ni­ma, ali po­što su iz­vo­ri za ovu te­mu ma­nje -vi­še po­zna­ti već sto­ti­na­ma go­di­na, a pri­tom ni Šće­kić ni ja ni­smo me­di­je­vi­sti, ni­je na­šao ni­šta bit­no... Ka­da sam pro­či­tao nje­go­vu pa­škvi­lu, po­gle­dao sam jed­nu od no­vi­jih isto­ri­ja na­sta­lih iz pe­ra, pro­fe­so­ra Ra­ko­če­vi­ća sa Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re, ina­če pri­sta­li­ce Đu­ka­no­vi­će­ve na­ci­o­nal­ne op­ci­je, i vi­dio da se ra­di o pi­ta­nji­ma ko­ja bi i nje­mu mo­gao da za­mje­ri ili o sit­ni­ca­ma i ne­do­ka­zi­vim pi­ta­nji­ma, ko­ja na­rav­no la­i­ku ko­me je Šće­ki­ćev tekst upu­ćen mo­gu dje­lo­va­ti zna­čaj­no. Tek kad je ri­ječ o po­zni­jim raz­do­blji­ma Šće­kić da­je se­bi na vo­lju pa tvr­di ka­ko je tre­ba­lo dru­ga­či­je da na­pi­šem knji­gu: te za­što ni­sam spo­mi­njao po­zni­je du­kljan­ske vla­da­re (one ko­ji su vla­da­li po­sle Bo­di­na), za­što ni­sam na­veo da su i Vu­ko­ti­ći bi­li gu­ver­na­du­ri, za­što Nje­go­ša smje­štam u po­gla­vlje o Kne­že­vi­ni Cr­noj Go­ri, za­što ta­ko ma­lo pi­šem o kne­zu Da­ni­lu ili za­što ne spo­mi­njem da su 1918. i 1919. ši­rom Cr­ne Go­re go­re­le ku­će... Kon­sul­to­vao sam Ra­ko­če­vi­će­vu knji­gu i vi­dio da on ne pi­še o sve­mu mno­go dru­ga­či­je, osim što pri­kri­va cr­no­gor­sko uče­šće u Ba­l­kan­skom ra­tu i re­la­ti­vi­zu­je akt pri­sa­je­di­nje­nja Cr­ne Go­re Sr­bi­ji...
Pro­blem Šće­ki­će­vog pri­stu­pa ni­je sa­mo nje­go­va na­do­bud­nost i ne­ra­zu­mi­je­va­nje ne sa­mo isto­rij­ske me­to­do­lo­gi­je već i pri­ro­de de­ba­te o isto­rij­skim te­ma­ma, on na­stu­pa u sve­mu kao po­li­ti­kant i eks­po­nent. Po­što je u pri­ka­zu ci­ti­rao i dio ko­lum­ne ko­ju sam ob­ja­vio na stra­ni­ca­ma ovih no­vi­na, red je bio da ma­kar ob­ja­vi taj pri­kaz u ne­koj od no­vi­na koj iz­la­ze u Cr­noj Go­ri. Ni­je to uči­nio iako je ,,Dan’’ otvo­ren za dru­ga­či­je mi­šlje­nje i de­ba­tu. Knji­ga pro­fe­so­ra Ra­ko­če­vi­ća, ko­ja u pot­pu­no­sti ne­gi­ra srp­ske ko­ri­je­ne cr­no­gor­ske dr­žav­no­sti i na­ci­je, ob­ja­vlje­na je u Be­o­gra­du od stra­ne iz­da­va­ča ko­ji je, iako na­ci­o­nal­ni Cr­no­go­rac, u Sr­bi­ji na­pra­vio ka­ri­je­ru o ko­joj Sr­bi u Cr­noj Go­ri mo­gu sa­mo da ma­šta­ju. Knji­ga je ob­ja­vlje­na na ći­ri­li­ci, a autor je oči­gled­no ni­je u tom iz­da­nju ni pro­či­tao (ina­če „Ni­ko­la 1.“ na po­je­di­nim mje­sti­ma ne bi sta­jao kao „Ni­ko­la I“). Šće­kić, me­đu­tim, ob­ja­vlju­je pri­kaz-pa­škvi­lu u No­vom ma­ga­zi­nu, ne­djelj­ni­ku ma­log ti­ra­ža na­klo­nje­nom bo­san­skom i cr­no­gor­skom na­ci­o­na­li­zmu. Obra­ća se jed­nom uskom kru­gu lju­di ko­ji već di­je­le nje­go­vo po­li­tič­ko mi­šlje­nje. Da ne­ma No­vog ma­ga­zi­na, u Sr­bi­ji ne bi po­sto­jao ne­djelj­nik sa ko­jim ni­sam sa­ra­đi­vao. Taj ča­so­pis, ko­ji je Šće­ki­ćev pri­kaz na­ja­vio na na­slov­noj stra­ni, za­tvo­ren je ne sa­mo za me­ne već i za sve ko­ji mi­sle dru­ga­či­je od ured­ni­štva.
U oče­ki­va­nju da Šće­kić dok­to­ri­ra i ne­što ob­ja­vi, ja ga po­zdra­vljam i že­lim mu sve naj­bo­lje. Na­ža­lost, ni­je po­šao do­brim pu­tem. Isto­ri­ča­ri su na­uč­ni­ci, a ne pro­pa­gan­di­sti. Na­uč­ni­ci is­pi­tu­ju ste­re­o­tip i bo­re se sa ja­či­ma, a ne slu­že šo­vi­ni­stič­koj ide­o­lo­gi­ji i ne ra­de za one ko­ji obes­pra­vlju­ju či­tav je­dan na­rod i na­sto­je da za­tru či­ta­vu jed­nu isto­ri­ju.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)