- Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić

Gdje je lje­vi­ca? Šta je sa lje­vi­com? Ta pi­ta­nja po­sta­vlja­ju ana­li­ti­ča­ri dru­štve­nih pri­li­ka u re­gi­o­nu i ši­re. Za­pad­no­e­vrop­ska lje­vi­ca se har­mo­ni­zo­va­la s cen­trom i de­sni­com i tru­di se da po­štu­je ras­po­red mo­ći i po­lo­ža­je u dru­štvu. Ona se in­te­gri­sa­la u dru­štve­ni po­re­dak na ba­zi po­stig­nu­tog kon­sen­zu­sa vri­jed­no­sti. Isto­rij­ska re­vo­lu­ci­o­nar­na lje­vi­ca s pro­gra­mi­ma pro­mje­ne cje­lo­kup­nih dru­štve­nih od­no­sa (vla­sni­štva u pro­iz­vod­nji i de­mo­krat­skih pro­ce­sa u su­per­struk­tu­ri) je stvar pro­šlo­sti. Po­sto­je li traj­ni­ji raz­lo­zi za po­dje­lom po­li­tič­kih or­ijen­ta­ci­ja na dva glad­na kri­la: de­sno i li­je­vo? Da li taj du­a­li­zam u po­li­ti­ci po­dr­ža­va du­a­li­stič­ka dru­štve­na stvar­nost? Dru­štve­na stvarnost je hi­je­rar­hi­zo­va­na na vi­še na­či­na, a glav­na hi­je­rar­hij­ska lje­stvi­ca je pre­ma ko­li­či­ni mo­ći u ma­te­ri­jal­noj pro­iz­vod­nji i ras­po­dje­li, u po­li­tič­koj sfe­ri, obra­zo­va­nju, kul­tu­ri i sl. Du­a­li­zam u ma­te­ri­jal­noj sfe­ri se po­ka­zu­je u po­la­ri­za­ci­ji na one ko­ji ima­ju do­mi­nant­nu moć i na one ko­ji su in­fe­ri­or­ni, u za­vi­snom po­lo­ža­ju i osu­je­će­ni u dru­štve­noj par­ti­ci­pa­ci­ji. Me­đu­tim, ko­li­ko u toj po­dje­li po­sto­je mo­ti­vi za po­li­tič­ko kon­fron­ti­ra­nje i pa­ra­lel­ne po­li­tič­ke prav­ce, to je pi­ta­nje broj­nih dru­štve­nih fak­to­ra. Raz­ne ho­mo­ge­ni­za­ci­je na na­ci­o­nal­noj, vjer­skoj, ide­o­lo­škoj, pa­tri­ot­skoj osno­vi (na­ci­zam, dik­ta­tu­re) po­ti­ru ove su­prot­no­sti u ime vi­ših ci­lje­va.
Kad go­vo­ri­mo o lje­vi­ci i nje­noj isto­rij­skoj ulo­zi i ka­rak­te­ru, on­da uglav­nom ima­mo u vi­du nje­nu glav­nu so­ci­jal­nu ba­zu, rad­ni­štvo, da­kle, lju­de ko­ji ži­ve od svog ra­da, ko­ji su u okvi­ru svog po­kre­ta raz­vi­ja­li stra­te­gi­ju da se bo­re za bo­lji dru­štve­ni po­lo­žaj. Po­kre­tač­ku sna­gu ove ba­ze pred­sta­vlja­li su rad­ni­ci u pro­iz­vod­noj sfe­ri gdje se stva­ra­ju ro­be za tr­ži­šte i gdje se sti­če pr­o­fit. Su­prot­nost iz­me­đu ra­da i ka­pi­ta­la bi­la je u sre­di­štu po­li­tič­ke bor­be ove dvi­je stra­ne. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da po­li­tič­ka lje­vi­ca oku­plja znat­ne in­te­lek­tu­al­ne sna­ge iz­van pro­iz­vod­ne sfe­re, kao i rad­ni­ke uslu­žnih i dru­gih dje­lat­no­sti. Ako je XIX vi­jek bio vi­jek ve­li­kog bu­đe­nja i or­ga­ni­zo­va­nja rad­nič­ke kla­se pod vođ­stvom so­ci­ja­li­stič­kih te­o­re­ti­ča­ra (tu su i ve­li­ki po­ku­ša­ji re­vo­lu­ci­o­nar­nih pro­mje­na, kao Pa­ri­ška ko­mu­na), on­da je XX vi­jek bio vi­jek re­vo­lu­ci­ja (pri­je sve­ga u Ru­si­ji) i da­ljeg eks­pan­zi­o­ni­stič­kog ši­re­nja i ja­ča­nja re­vo­lu­ci­o­nar­ne lje­vi­ce u Evro­pi i na dru­gim kon­ti­nen­ti­ma. Dru­gi svjet­ski rat je okon­čan u is­toč­no­e­vrop­skim ze­mlja­ma kao i u Ju­go­sla­vi­ji, na re­vo­lu­ci­o­nar­ni na­čin. Ko­mu­ni­stič­ke i so­ci­ja­li­stič­ke par­ti­je su to­li­ko oja­ča­le u Evro­pi da se ka­pi­ta­li­stič­ki dru­štve­ni po­re­dak osje­ćao ugro­že­nim. Pri­mje­ra ra­di, u Špa­ni­ji je odr­ža­va­na dik­ta­tu­ra Fran­ci­ska Fran­ka sa­mo da ko­mu­ni­sti i so­ci­ja­li­sti ne bi pre­u­ze­li vlast.
Ako smo već kod isto­rij­ske lje­vi­ce, a po­seb­no, one re­vo­lu­ci­o­nar­ne ko­ja je bi­la u an­ta­go­ni­stič­kom od­no­su pre­ma kla­si ka­pi­ta­li­sta i dru­štve­nih eli­ta ko­je „ukra­ša­va­ju“ taj svi­jet, va­lja pod­sje­ti­ti na mi­sao K. Mark­sa: “Ni­je do­volj­no da svi­jest stre­mi prak­si, već je po­treb­no i da prak­sa stre­mi svi­je­sti!“ Ka­kva su bi­la ta uza­jam­na stre­mlje­na u pro­šlo­sti zna­mo, ali ka­kva je si­tu­a­ci­ja da­nas? U za­pad­nim dru­štvi­ma da­nas ni­ti svi­jest stre­mi ra­di­kal­nim pro­mje­na­ma, ni­ti stvar­nost in­du­ku­je ta­kvu svi­jest. Kao da je na­stu­pio isto­rij­ski tre­nu­tak rav­no­te­že su­prot­nih te­žnji. Gdje smo mi i na­ma slič­ni „po­vrat­ni­ci“ na isto­rij­sku sce­nu evo­lu­tiv­nog pro­ce­sa raz­vo­ja dru­štva? Rad­nič­ki po­kre­ti biv­ših so­ci­ja­li­stič­kih ze­ma­lja su kra­jem pro­šlo­ga vi­je­ka jed­nim vje­štim za­o­bi­la­znim ma­ne­vrom za­da­vlje­ni, jer su uvu­če­ni u na­ci­o­nal­ne „oslo­bo­di­lač­ke po­kre­te“ – oslo­bo­đe­nje od So­vjet­skog Sa­ve­za, a kod nas od „ve­li­ko­srp­ske he­ge­mo­ni­je“ i „be­o­grad­ske či­zme“, ka­ko se tih go­di­na go­vo­ri­lo. U ta­kvim ma­ne­vri­ma rad­ni­ci su za­bo­ra­vi­li na svo­ju dru­štve­nu po­zi­ci­ju, što im se že­sto­ko osve­ti­lo.
Na­ša stvar­nost je­ste pre­te­žno na „li­je­voj stra­ni“, ali ona pa­ra­dok­sal­no ne pro­iz­vo­di stre­mlje­nja pre­ma po­li­tič­koj lje­vi­ci. Naj­ve­će stran­ke uklju­ču­ju­ći i vla­da­ju­ću (DPS) za­ki­ti­le su se ime­ni­ma isto­rij­ske lje­vi­ce, ali nji­hov pro­gram ak­ci­je usmje­ren je na su­prot­nu stra­nu - pre­u­re­đe­nje dru­štve­nih od­no­sa od so­ci­ja­li­zma pre­ma ka­pi­ta­li­zmu (tran­zi­cij­ski pro­ces). Ima li po­li­tič­ka lje­vi­ca pro­sto­ra za dje­lo­va­nje? Da li njen pro­gram mo­že da bu­de kom­pa­ti­bi­lan s pro­gra­mom „iz­grad­nje ka­pi­ta­lič­kog dru­štva“? Sli­čan pro­ces, ne­ka­da u za­pad­nim ze­mlja­ma bio je obi­lje­žen naj­že­šćim kla­snim bor­ba­ma. Plo­do­vi tih bor­bi su ugra­đe­ni i u da­na­šnji po­re­dak tih dru­šta­va.
Ne­ka­da je u So­ci­ja­li­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji, ko­ja je po­če­sto ima­la ,,pre­lom­ne” tre­nut­ke, kru­ži­la do­sjet­ka u ve­zi sve ja­čeg uti­ca­ja tr­ži­šta i „rob­ne sa­mo­u­prav­ne pro­iz­vod­nje“: „Daj žmi­ga­vac li­je­vo, a vo­zi de­sno!“ Iz­gle­da na­ša po­li­ti­ka u pro­te­klom pe­ri­o­du, ka­ko ona opo­zi­ci­o­na, ta­ko i ona ko­ja dr­ži kor­mi­lo vla­sti (na­rav­no, sva­ko sa svo­jom ra­ču­ni­com i mje­rom) na­gi­nja­la je li­je­vo ko­li­ko je bi­lo neo­p­hod­no a da ne uma­nji svoj imidž privr­že­no­sti tran­zi­cij­skim vri­jed­no­sti­ma. Gdje nam je lje­vi­ca? „Li­je­va“ stvar­nost je tu, a sve vi­še se ob­li­ku­je i ma­ni­fe­stu­je kao onaj dio dru­štva ko­ji va­pi za ve­ćom jed­na­ko­šću, prav­dom i dru­štve­nom so­li­dar­no­šću. Sta­ro na­če­lo Fran­cu­ske bur­žo­a­ske re­vo­lu­ci­je: slo­bo­da, jed­na­kost i brat­stvo, ak­tu­el­no je i da­nas, s jed­nom isto­rij­skom raz­li­kom: to ni­je na­če­lo na­še „in­ku­ba­tor­ske bur­žo­a­zi­je“, jer ne­ma ne­pri­ja­te­lja ko­ji je ospo­ra­va! To na­če­lo je po­treb­no ši­ro­kim slo­je­vi­ma gra­đan­stva ko­ji ne tr­pe du­bo­ke ras­cje­pe, ba­ha­ti eli­ti­zam i neo­d­go­vornst pre­ma du­bin­skim za­htje­vi­ma dru­štva. (Ov­dje ni­je ri­ječ o mje­stu i ulo­zi no­ve kla­se, već o od­go­vor­no­sti za dru­štve­ni na­pre­dak). Gdje je lje­vi­ca kao po­li­tič­ka svijest svih onih ko­ji osje­ća­ju te­ret tran­zi­cij­skog raz­vo­ja i pre­sto­ja­va­nja? Nju ne mo­že for­mi­ra­ti ova­kvo raz­mr­vlje­na opo­zi­ci­ja. Po­treb­no je utvr­di­ti te­melj­ne vri­jed­no­sti ove po­li­ti­ke u ovoj fa­zi raz­vo­ja dru­štva, a to ne mo­gu ura­di­ti po­li­ti­ča­ri ko­ji ima­ju po ne­ko­li­ko man­da­ta u par­la­men­tu. Smi­je­šno je i slu­ša­ti da lju­di s ta­ko ma­lom bi­rač­kom po­dr­škom obe­ća­va­ju ne­što i pri­je­te „auto­krat­skim vla­sto­dr­šci­ma“ da će ih uklo­ni­ti. Tre­ba ima­ti pu­no umi­je­ća, po­sve­će­no­sti i em­pa­ti­je da se po­sli­je iz­go­na re­vo­lu­ci­o­nar­ne ko­mu­ni­stič­ke lje­vi­ce po­vra­ti u po­li­tič­ku are­nu ne­ka no­va ob­je­di­nje­na lje­vi­ca.