- Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić

Pred­sjed­nik Vr­hov­nog su­da Cr­ne Go­re Ve­sna Me­de­ni­ca, go­vo­re­ći o ra­du i po­lo­ža­ju su­do­va i su­di­ja, jav­no je po­sta­vi­la pi­ta­nje i na nje­ga da­la od­go­vor: „Mo­že li su­di­ja sa pla­tom od 650 eura da sa­ču­va mo­ral­nost? Ne mo­že!“ Na ovaj na­čin je ot­klo­ni­la sva­ku di­le­mu da li osta­ti mo­ra­lan ili po­sta­ti ne­mo­ra­lan zbog ma­te­ri­jal­ne ili ne­ke dru­ge lič­ne ko­ri­sti. Na­rav­no, po­sta­ti ne­mo­ra­lan?! I pi­ta­nje i od­go­vor ne­do­stoj­ni su i ne­pri­mje­re­ni za ne­ko­ga ko ni­je ta­ko­zva­ni obič­ni čo­vjek već oso­ba od mi­sli i od­re­đe­nog ste­pe­na obra­zo­va­nja. Oso­ba ko­ja bi mo­ra­la bi­ti za­to­če­nik isti­ne, slo­bo­de i prav­de, pa sa­mim tim, pod­ra­zu­mi­je­va se, i za­to­če­nik mo­ra­la. Oso­ba ko­ja bi fe­no­men mo­ra­la tre­ba­lo da po­sma­tra sa mno­go ši­reg i ko­mlek­sni­jeg, ni­ka­ko sa tr­go­vač­kog aspek­ta. Ni­ka­ko s aspek­ta nje­go­ve tr­ži­šne vri­jed­no­sti, već ona­ko ka­ko se mo­ral po­sma­trao i vred­no­vao u an­tič­ko do­ba, a ka­sni­je kroz pe­ri­od hri­šćan­skog uče­nja, do da­na da­na­šnjeg.
Stav Ve­sne Me­de­ni­ce mo­gao bi se, bez ima­lo re­zer­ve, oka­rak­te­ri­sa­ti kao ru­ga­nje mo­ra­lu. Svo­đe­nje mo­ra­la (do­bra) na pu­ki nov­ča­ni iz­raz. Utje­ri­va­nje mo­ra­la u se­bič­ne, usko­gru­de i po­tro­šač­ke ka­lu­pe, naj­pri­zem­ni­ji je vid ma­ni­pu­la­ci­je nje­go­vom uni­ver­zal­nom ci­vi­li­za­cij­skom vri­jed­no­šću. S vri­jed­no­šću ko­ju čo­vjek pro­pi­su­je i pri­sva­ja kao svo­je do­bro, a sve da bi se ostva­rio i po­tvr­dio kao bi­će od in­te­gri­te­ta i do­sto­jan­stva. Kao bi­će slo­bo­de. Kao bi­će do­bra, a ne zla.
Mo­ral je du­hov­ni, ne ma­te­ri­jal­ni ili ma­te­ri­ja­li­stič­ki pro­iz­vod. Ko­li­ko će on bi­ti pri­su­tan u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, ne mo­že ni­ti smi­je za­vi­si­ti od ko­li­či­ne nov­ca u op­ti­ca­ju. Ili od ko­li­či­ne dru­gih ma­te­ri­jal­nih do­ba­ra ko­je se čo­vje­ku nu­de kao afro­di­zi­jak, ne bi li po­stao mo­ra­lan. Jed­no­stav­no, čo­vjek je mo­ra­lan (do­bar) ili ne­mo­ra­lan (zao), tre­ćeg ne­ma. Za­lud jed­nom su­di­ji (i bi­lo ko­me dru­gom) svi nov­ci „mo­ne­tar­nog fon­da“, ne­će po­sta­ti mo­ra­lan, ako on to ne umi­je. Ako mu mo­ral­nost „ni­je u kr­vi“. Ako je od nje­ga čo­vje­štvo mi­lja­ma uda­lje­no. Čo­vje­štvo kao su­šti­na mo­ra­la i nje­go­va glav­na hra­na, glav­na vo­di­lja i od­red­ni­ca. Su­di­ja ko­me vo­đe­nje sud­skog pro­ce­sa ne usmje­ra­va za­kon, ko­jem do­se­za­nje prav­de ne pred­sta­vlja „bož­ju za­po­vi­jest“, ne mo­že se sma­tra­ti su­di­jom. On ni­je za­to­če­nik za­ko­na, već sli­je­pi po­slu­šnik na po­vo­cu ne­kih dru­gih, u su­šti­ni de­mon­skih si­la (mr­žnja, osve­to­lju­bi­vost, ko­ri­sto­lju­bi­vost,...). Ka­da op­tu­že­nik ide su­di­ji, mo­rao bi bi­ti si­gu­ran da ide u su­sret prav­di. Da ide u su­sret prav­di, a ne dže­la­tu, ne na gi­ljo­ti­nu ko­ja mu je una­pri­jed na­mi­je­nje­na. Gi­ljo­ti­nu ko­ja ni­je po­slje­di­ca utvr­đe­nog či­nje­nič­nog sta­nja, već ne­mi­lost su­di­je, nje­go­vog ne­čo­vje­štva, od­no­sno ne­mo­ral­no­sti.
Iako se o fe­no­me­nu mo­ra­la po­če­lo raz­mi­šlja­ti i di­sku­to­va­ti još od an­tič­kih vre­me­na (na­ro­či­to od Pla­to­na i Ari­sto­te­la), on se do da­na da­na­šnjeg raz­li­či­to shva­ta i tu­ma­či. Za­vi­sno od to­ga ko to či­ni, iz ko­jih mo­ti­va, iz ko­jih ide­o­lo­ških, po­li­tič­kih, kla­snih i dru­gih bu­si­ja. Ipak eti­ka (na­u­ka o mo­ra­lu), po­la­zi­la je i po­la­zi od pret­po­stav­ke da je su­štin­ski i no­se­ći stub mo­ra­la, či­nje­nje do­brih dje­la. Bez is­pu­nje­nja te pret­po­stav­ke, mo­ral ne mo­že po­sto­ja­ti i op­sta­ja­ti. Mo­ral je, da­kle, ogle­da­lo do­bra. U skla­du s tim, ako ho­će­mo da do­bro do­mi­ni­ra nad zlom, sva­ka ljud­ska rad­nja mo­ra bi­ti iz­vr­še­na na mo­ra­lan na­čin. Na ovim po­zi­ci­ja­ma, na po­zi­ci­ja­ma do­bra, ute­me­lje­no je an­tič­ko uče­nje o mo­ra­lu.
Po­ja­vom hri­šćan­stva i hri­šćan­ske eti­ke, po­či­nje da se sta­vlja na­gla­sak na ta­ko­zva­ni „mo­ral du­žno­sti“. Po­se­ban do­pri­nos ova­kvom shva­ta­nju mo­ra­la dao je Ima­nu­el Kant, ro­do­na­čel­nik nje­mač­ke kla­sič­ne fi­lo­zo­fi­je ide­a­li­zma. On je za­klju­čio da ne­ma istin­skog mo­ral­nog dje­la ako su­bje­kat (čo­vjek-po­je­di­nac, gru­pa, kla­sa, vla­sto­dr­žač­ka eli­ta...), tom dje­lu ni­je pri­stu­pio tje­ran sop­stve­nim uvje­re­nji­ma da je to nje­go­va du­žnost. Sa­mo ta­kvim pri­stu­pom či­nje­nju do­bra, mo­gu­će je do­seg­nu­ti istin­sko, uni­ver­zal­no mo­ral­no sta­no­vi­šte. Ova­kav stav o mo­ra­lu ne­mi­nov­no pro­du­ku­je ka­zne za kr­še­nje mo­ral­nih na­če­la i nor­mi, mo­ral­nih za­po­vi­je­sti. Te ka­zne se ma­ni­fe­stu­ju kroz osje­ćaj gri­že sa­vje­sti, osje­ćaj sti­da zbog ne­va­lja­nog, ne­mo­ral­nog, ne­čoj­skog po­na­ša­nja. A što sve za­jed­no ko­re­spon­di­ra sa su­štin­skim shva­ta­njem čo­vje­ka kao in­di­vi­due stvo­re­ne po bož­jem pro­jek­tu.
Cr­no­gor­ski fi­lo­zof Slo­bo­dan To­mo­vić, jed­nom pri­li­kom je za­klju­čio: „Fe­no­men mo­ra­la je upra­vo u to­me što je, kao ni je­dan dru­gi, ta­ko jed­no­sta­van za sud pro­sječ­nih lju­di, a ta­ko kom­pli­ko­van za sud lju­di od mi­sli“. Pi­ta­nje i od­go­vor Ve­sne Me­de­ni­ce s po­čet­ka ovog tek­sta, to i po­tvr­đu­ju.