- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

U ple­ti­vu čo­vje­ko­vih ri­je­či uvi­jek bi tre­ba­lo da ima mu­dro­sti pri­po­vje­dač­kog da­ra bez te­ških su­vi­šno­sti pra­ve uče­no­sti, bez raz­me­ta­nja, ana­li­ze bez sit­ni­ča­vo­sti i bes­kraj­ne du­hov­ne ra­do­zna­lo­sti.
Tre­ba­lo bi, da­bo­me, ali mi se či­ni da smo se umno­go­me uda­lji­li od tog pu­ta. Div­no je ka­da čo­vjek odi­še du­bo­kom hu­ma­no­šću i ima ne­iz­mjer­nu po­et­sku i mo­ral­nu vri­jed­nost. Div­no, ali da­nas bo­ga­mi ri­jet­ko, da rje­đe ne mo­že bi­ti.
Po­sto­je če­ti­ri an­tič­ke vr­li­ne na ko­je se osla­njao So­krat, a to su – hra­brost, pra­vič­nost, raz­bo­ri­tost i umje­re­nost. Ka­ko bih sa­mo bi­la sreć­na ka­da bi se da­na­šnji svi­jet osla­njao na njih i upra­žnja­vao ih. Uza­lud, jer vr­li­ne su odav­no po­ko­si­le ma­ne i svo­jom ne­za­ja­žlji­vom gram­zi­vo­šću i za­či­ni­le ži­vot ras­po­ja­sa­nim i raz­u­zda­nim ne­mo­ra­lom.
Du­šu jed­nog čo­vje­ka tre­ba­lo bi da či­ni i kra­si pri­je sve­ga kul­tu­ra, pa bi sa­mim tim i cje­lo­kup­no dru­štvo tre­ba­lo da di­še istim plu­ći­ma. Me­đu­tim, ono či­me se hra­ni ve­ći­na da­na­šnje po­pu­la­ci­je zo­ve se blju­ta­vo -pra­zna sla­ma.
O, kul­tu­ro uzda­ni­ce smi­sla, ka­ko su te sa­mo gru­bo i su­ro­vo ka­zni­li i za­ro­bi­li sko­ro­je­vić­ki pro­mo­te­ri be­smi­sla! Dža­ba se tvo­ja sna­ga vo­lje i du­bo­kog zna­nja ba­tr­ga pred na­je­zdom ne­pi­sme­nih i ala­vih dže­la­ta nji­ho­vog pr­lja­vog za­na­ta.
Pro­mo­te­ri be­smi­sla na­u­če­ni i ob­u­če­ni od stra­ne svo­jih ga­zda, bi­lo po­li­tič­kih bi­lo ko­je dru­ge ni­že­ra­zred­ne vr­ste, s ape­ti­tom uva­lju­ju i pod­va­lju­ju pro­iz­vo­de ko­ji­ma je odav­no pro­šao rok. Upa­ko­va­li ki­če­raj u ša­re­nu la­žu, pa ga ,,tu­ri­li’’ na tzv. ak­ci­ju. Pri­ka­či­li be­dže­ve sra­ma pa se še­pu­re do­sto­jan­stvu u li­ce. Da­nas su, da­kle, pro­mo­te­ri be­smi­sla na ci­je­ni, kao to­bo­že pro­dor­ni lju­di. Ta i ta­kva iz­o­pa­če­na shva­ta­nja iz­nje­dri­la su su­ro­vo po­tro­šač­ko dru­štvo. Do­šlo je do so­ci­jal­nog za­ga­đe­nja sve­u­kup­ne čo­vje­ko­ve sre­di­ne. Za­stoj u raz­vo­ju dru­štva ra­đa pri­mi­ti­vi­zam, a po­sle­di­ca je slom mo­ral­nih vri­jed­no­sti na ko­ji­ma gra­đan­sko dru­štvo po­či­va. To, na­rav­no, pro­iz­vo­di ha­os, pr­vo u gla­va­ma, a on­da na svim dru­gim ni­vo­i­ma.
,,Pri­ča­će ti o plo­vid­bi, ti što ni­su si­dro di­gli. Kle­ti će se u pret­po­stav­ke plju­ju­ći k’o čav­ke. Pri­ča­će ti jed­nom sva­šta, bo­lji­ma se te­ško pra­šta. Lo­pu­že što vo­ze tu­đa ko­la, a zna­ju azbu­ku tek do po­la’’.
Ta­ko to ve­li Đo­le, moj pri­ja­telj po du­hu. Po­tru­di­li su se svoj­ski ti pro­mo­te­ri be­smi­sla (či­taj slo­bod­no po­li­ti­ča­ri) da nam svo­jom po­li­ti­kom ne­do­volj­nog zna­nja, a uz ne­iz­bje­žnu ba­ha­tost i na­met­nu­to si­le­džij­stvo, uve­du pri­mi­ti­vi­zam i bes­per­spek­ti­van na­čin ži­vo­ta.
Ni­sam baš ima­la pri­li­ku da u ovom da­na­šnjem vre­me­nu ču­jem da se ne­ko sti­di za­to što je ne­zna­li­ca, što je ne­va­spi­tan, što ima lo­še ma­ni­re, za­to što je su­je­tan, što je la­žov, za­to što mr­zi bo­lje­ga od se­be, što že­li da uni­zi onog dru­gog, za­to što vo­li vlast, za­to što ho­će da bu­de ve­ći ne­go što je­ste. A to je upra­vo ono što ta­kav za­slu­žu­je – STID. Pro­mo­te­ri be­smi­sla i nji­ho­vo be­so­muč­no tr­tlja­nje po­zdra­vlja­ju kli­ma­njem šu­pljom i pra­znom gla­vom. A da ih ima, ima ih va­la.
,,Bi­će bo­lje, ne­ko vi­če, na pa­pi­ru mr­tvo slo­vo.’’ Ni­šta ti se, moj do­bri Bo­ro, od ta­da ni­je pro­mi­je­ni­lo. Obe­ća­nja lu­dom ra­do­va­nja, po­slo­vi­ca je ko­ja se kao cik-cak pri­li­je­pi­la za ovo vri­je­me.
Mo­ra se, da­kle, bi­ti svje­stan da su oni ko­ji nas tru­ju bje­smi­sle­no­šću i is­pra­zno­šću po­sled­nja ru­pa na svi­ra­li do­sto­jan­stva, ali su na­ža­lost pr­va tru­ba ovog, na­dam se, ipak uki­nu­tog pri­mi­tiv­nog dru­štva. Ne pa­da mi na pa­met da pro­mo­te­ri­ma be­smi­sla otva­ram vra­ta svo­je svi­je­sti. Vje­ru­jem u nji­hov su­no­vrat, ko­li­ko god to iz­gle­da­lo da­le­ko. I da na­gla­sim- ni­ka­da, baš ni­ka­da ni­je be­smi­sle­no ni­ti smi­je bi­ti be­smi­sle­no na­pa­da­ti nji­ho­vu be­smi­sle­nost. Na­pro­tiv, sa­mo hra­brom i smi­sle­nom bor­bom, a pr­ven­stve­no či­nje­ni­ca­ma tre­ba im sta­ti na put. I bi­će bo­lje. Že­lim i vje­ru­jem da ova pi­sa­ni­ja ni­je i ne­će bi­ti sa­mo mr­tvo slo­vo na pa­pi­ru. I ja i moj bič. Jer pro­mo­te­ri be­smi­sla su kič
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)