- Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Sla­va je. Sje­di­mo za so­from pu­nom sve­ga. Pre­pu­nom. Pre­vi­še je to, no…
Ma­lo je ko­me do pla­me­na svi­je­će, iko­ne, slav­sko­ga ko­la­ča…do­bra­no se već po­pi­lo i sla­va je tek zbor fla­ša što is­pi­ja­ju lju­de na eks…
Ću­tim i gle­dam u fla­šu - gle­da ona u me­ne, lju­ta je ot­kad smo se raz­i­šli, ni­je išlo vi­še, ško­dio sam ja njoj vi­še ne­go­li ona me­ni…
–Je.ote Bog, no­vi­nar, što ne pi­šeš o cr­kvi, šta ra­de ove vla­di­ke i po­po­vi…- klju­nu me u re­bra ovo pja­no do me­ne, k’o da pro­vje­ra­va je­sam li va­lja­no par­če pe­če­nja, pre­zi­ru­ći po­snu tr­pe­zu.
–Ne psuj Bo­ga, mo­lim te!
–Ma, ne mi­slim ja na Bo­ga k’o na Bo­ga već na ove nje­go­ve šta ra­de, je­si li vi­dio..?
–Ko­je nje­go­ve, bra­te?! Svi smo Nje­go­vi! I oni ko­ji ne vje­ru­ju u Bo­ga- Bog vje­ru­je u njih!
–A, je.ote Bog, znaš na šta mi­slim, na ove taj­ku­ne u man­ti­ja­ma, bre!
–Ne psuj Bo­ga, mo­lim te! Psu­ješ se­be, sva­kog pre­tka i po­tom­ka kad opsu­ješ na Bo­ga…
–A, što, te­bi je u re­du ovo što ra­di cr­kva pa im iz­i­gra­vaš port­pa­ro­la, a?!
–Je­ste, sa­svim mi je u re­du! Cr­kva či­ni isto što i 2.000 go­di­na una­zad…
–Aha, i tad su vla­di­ke i po­po­vi bi­li ova­ko bi­je­sni i ba­ha­ti, je l’?! Pri­je 2.000 go­di­na su tje­ra­li ,,audi­je” i bro­ja­li lo­vu na ka­ma­ri?!
–Ti go­vo­riš o lju­di­ma, a ne o cr­kvi, bra­te…
–Pa, to je cr­kva, bre!
–Ne, to su lju­di, baš kao ti i ja, gre­šni, po­roč­ni, ne­po­kaj­ni ili pak sve su­prot­no to­me, ka­ko ko…
–E, vi­diš, za me­ne je, re­ci­mo, pop- cr­kva, a kad me pop iz­ne­vje­ri iz­ne­vje­ri­la me je i mo­ja cr­kva, znaš!
–Vi­diš, za me­ne je pop po­slu­šnik kao i nas dvo­ji­ca, a nje­mu na du­šu i sa­vjest ka­ko će to po­slu­ša­nje da či­ni? Ako te je iz­ne­vje­rio čo­vjek- ni­si ti, bra­te, ni­ka­da vje­ro­vao u Bo­ga i cr­kvu, već u gri­jeh, ze­mlju i prah…
–A?! Šta lu­paš, bre, pa ako je Bog stvo­rio čo­vje­ka pre­ma svom li­ku zna­či da su oni kao i on, a u ta­kve i ta­kvu cr­kvu ja ne vje­ru­jem!
–Ali bes­po­go­vor­no vje­ru­ješ u se­be, a stvo­ren si jed­na­ko po Bo­ži­jem li­ku?! Cr­kva je, bra­te moj, vi­še od op­skur­nih vla­di­ka i pa­ro­ljub­nih po­po­va, shva­taš?
–Pa, ka­ko ja da vje­ru­jem ako tre­ba da se ugle­dam na njih, a oni k’o taj­ku­ni, bre?!
–A, ko ti je re­kao da vje­ru­ješ u njih?! Vje­ruj u se­be, u ono naj­bo­lje u se­bi i vje­ru­ješ u Bo­ga! Ako su oni lo­ši, a ti bu­di dva pu­ta bo­lji i ni­šta dru­go Bog od te­be ne oče­ku­je…
–Ja da bu­dem bo­lji od ne­kog ko tre­ba da mi je uzor?!
–Naj­pri­je, i me­đu sve­šten­stvom i mo­na­štvom imaš pre­div­ne lju­de, ne­moj sve zbir­no u istu ko­ta­ri­cu, a sve i da ni­ko od njih ne va­lja- Sve­to pi­smo i Sve­ti oci nas uče da se za­gle­da­mo u se­be, a ne pred se­be. Eto, ne za­mje­ri, ali pri­gra­bio si tu fla­šu pa je pra­zniš vje­ru­ju­ći da te na nje­nom dnu če­ka Go­spod, a na cr­kvu hu­liš uz pla­men svi­je­će, kan­di­lo, iko­nu, ko­lač…
–Ne, ne, ne…mi­je­njaš te­ze, ne tre­ba ja da is­pra­vljam cr­kvu već ona me­ne- me­ne!
–Pa cr­kva nas, Bo­gu hva­la, is­pra­vlja i kič­me­ni već dvi­je i ne­što hi­lja­de go­di­na, bra­te, o to­me ti i go­vo­rim! Cr­kva je naš sto­žer va­zda i ka­da su klju­če­vi od por­te kod ne­do­stoj­nog mo­žda, ako je uop­šte na­ma da­to da ci­je­ni­mo ko je do­sto­jan?
–Je­ste nam da­to! Na na­ma vjer­ni­ci­ma je da ka­že­mo ko va­lja, a ko ne?
–Ni­je to iz­bor za mis, bra­te, pa da ci­je­ni­mo i ocje­nju­je­mo, a i to što ne va­lja, ne va­lja jed­na­ko u na­ma ko­li­ko i u kle­ru! Ne vi­re vla­di­ki kri­la pod man­ti­jom, ni­ti na­ma dvo­ji­ci pod ko­šu­lja­ma…
–Do­bro, ali ka­ko ja da ob­ja­snim dje­te­tu da…
–Svo­jim pri­mje­rom, bra­te! To ti je vje­ra u Bo­ga! Svo­jim mu pri­mje­rom po­ka­ži šta je čo­vje­ko­lju­blje naj­pri­je, pa ćeš sti­ći i do bra­to­lju­blja i bo­go­lju­blja, a on­da si u cr­kvi i ka­da si na li­va­di, vje­ruj mi…
–I sad si ti kao bo­lji od me­ne što ne pi­ješ, ne psu­ješ Bo­ga i dr­žiš mi pre­da­va­nje?!
–Ni slu­čaj­no! Na­pro­tiv, lo­ši­ji sam i gre­šni­ji! Ne pi­jem, jer sam svo­je pre­pio, Bo­ga ne psu­jem jer psov­kom uni­zim se­be u se­bi, a ovo što ti go­vo­rim ni­je ni­ka­kvo pre­da­va­nje, bra­te, već po­ka­ja­nje, is­po­vi­jest…
–Za­bo­lje te, zna­či, za nji­ho­va bje­sni­la, ,,audi­je” i osta­lo?
–Baš! Vi­še me bri­nu mo­ja po­sr­nu­ća i…
–Pa ti to­li­ko fin da ih iz­gle­da i ne­maš, bre?!
–Pod vo­dom sam ti ja, bra­te, vi­še ne­go­li nad njom, ali vje­ru­jem da sva­ki put kad iz­ro­nim i udah­nem to je dar od Bo­ga, a ne ne­kog vla­di­ke i auspu­ha nje­go­vih ko­la. Cr­kva smo ti i ja, po­ro­zna i ne­stal­na k’o na­še sve­ti­nje, ali jed­na­ko cr­kva! Pre­sta­neš li da vje­ru­ješ u nju pre­stao si da vje­ru­ješ u se­be, a on­da ti ba­hat­ni­ci u man­ti­ja­ma ima­ju pra­va da či­ne šta že­le jer se ugle­da­ju na te­be…
–A, ne, mi tre­ba da se ugle­da­mo na njih i da…
–Mi tre­ba da se ugle­da­mo na lik ko­ji ju­trom vi­di­mo u ogle­da­lu i spo­zna­ćeš svu si­li­nu lju­ba­vi i mi­lo­sti Bo­ži­je!
–A vla­di­ka nek vo­zi ,,audi”, a a ja ću pje­ši­ce?
–Nek vo­zi! Ne­ma u tom ,,audi­ju” sna­ge ko­li­ko u tvo­jim no­ga­ma da se usp­neš do vr­ha, a ta­mo te če­ka…
–Bog, a?!
–Ti, bra­te! Ti si go­re. Cr­kva, jve­ra, Go­spod…sve je to na tom vr­hu, u te­bi, a ,,audi­ju” pro­ku­vao mo­tor još u pod­nož­ju, ra­zu­mi­ješ…
–Ho­ćeš ti da po­pi­ješ jed­nu, la­ko će­mo, bre, za cr­kvu?!
–Ne­ću, hva­la ti! Na­rav­no da će­mo la­ko za cr­kvu, mi nju va­zda mo­že­mo po­ni­je­ti, jer na na­šim je no­ga­ma, no te­ško njoj s na­ma…
–Aj’ bar jed­nu za do­ma­ći­na…
–A, shva­taš li uop­šte, bra­te, ko nam je do­ma­ćin? Vi­diš li ko­li­ko je blag i čo­vje­ko­lju­biv, ne lju­ti se ni ka­da mu fla­šom u sla­vu na­zdra­vljaš…
–Pa, što da se lju­ti, on je i po­nu­dio…
–A, shva­taš li uop­šte, bra­te, ko nam je do­ma­ćin? Ovo je go­sto­prim­nik, a do­ma­ćin je…
Sla­va je. Sje­di­mo za so­from pu­nom sve­ga. Pre­pu­nom. Pre­vi­še je to, no…
Ma­lo je ko­me do pla­me­na svi­je­će, iko­ne, slav­sko­ga ko­la­ča…do­bra­no se već po­pi­lo i sla­va je tek zbor fla­ša što is­pi­ja­ju lju­de na eks…