-Autor: Adis Na­da­re­vić

„Opet umro Mu­sta­fa!“, do­vik­nu mi sta­ri iz dru­ge so­be lje­tos.
„Gdje si vi­dio, na Fej­sbu­ku?“
„Aha, evo ne­ko je po­di­je­lio link.“
„Daj da vi­dim.“
I stvar­no, na dis­ple­ju sto­ji link na čla­nak gdje li­je­po pi­še „BAL­KAN U ŠO­KU: Pre­mi­nuo Mu­sta­fa Na­da­re­vić, po­zna­ti­ji kao Izet Fa­zli­no­vić iz se­ri­je ,,Lud, zbu­njen ,nor­ma­lan“.
Mi, Na­da­re­vi­ći, ina­če ni­smo ne­što na­ro­či­to sklo­ni nje­go­va­nju bli­skih od­no­sa unu­tar po­ro­di­ce, i ro­đa­ka Mu­sta­fu sam vi­dio sa­mo par pu­ta u ži­vo­tu, ali bi mi pra­vo žao, jer ne de­ša­va ti se sva­ki dan da ti tre­ći put umre isti član po­ro­di­ce, pa ma­kar i one ši­re.
„Pa ne­ma ni po­la go­di­ne ot­ka­ko je pro­šli put umro“, re­koh svom za­bri­nu­tom ća­ći.
„Ma znam, ali ovo sad bi mo­glo bi­ti stvar­no. Ipak, on ima i fi­nih go­di­na...“
„Ne­mam poj­ma, ko­li­ko mo­že ima­ti?“
„Pa stric Meh­me­da­li­ja je umro od­mah iza onog ra­ta, a Mu­sta­fa je mo­žda imao dvi­je-tri go­di­ne, zna­či da mo­že bi­ti če­te­res tre­će, če­te­res če­tvr­to...“
Moj sta­ri je ina­če od lju­di od ko­jih, kad pi­ta­te za ne­či­je go­di­ne, do­bi­je­te ma­te­ma­tič­ki za­da­tak, če­sto s vi­še ne­po­zna­tih. Ta­ko da za ne­či­ju dob če­sto mo­ra­te pr­vo pro­va­li­ti kad se ro­dio ili umro ne­ki re­fe­ren­tan član po­ro­di­ce ili gu­gla­ti kad je bio ze­mljo­tres u Sko­plju ili ne­ki dru­gi va­žan do­ga­đaj. Zna­či da (bez gu­gla­nja) u pr­voj aprok­si­ma­ci­ji ro­đak Mu­sta­fa tre­ba da ima mi­ni­mal­no 72 go­di­ne, s ob­zi­rom na to da je Nje­mač­ka ka­pi­tu­li­ra­la 1945. Da­lje, ća­ćin stric je umro go­di­nu po­sli­je oslo­bo­đe­nja, a ako je Mu­sta­fa ro­đen dvi­je ili tri go­di­ne pri­je to­ga, zna­či da ima bar 73 ili 74. I stvar­no ima to­li­ko.

„Je­sam ti re­kao“, tri­jum­fal­no će sta­ri ko­ji stva­r­no ri­jet­ko gri­je­ši u tim pro­cje­na­ma go­di­šta i sta­ro­sne do­bi.
„Je­si, ali ni­je to ne­ka du­bo­ka sta­rost. Čak ni za pr­vu smrt, a Mu­sta­fa evo već sti­gao tri­put umri­je­ti.“
„Nor­mal­no da ni­je!“, slo­ži se sta­ri, ko­ji ni ina­če ne vo­li pri­če o ljud­skim ro­ko­vi­ma tra­ja­nja, na­ro­či­to ot­ka­ko je la­ni pre­ba­cio še­zde­se­tu.
Uglav­nom, ro­đak Mu­sta­fa je ubr­zo po­no­vo de­man­to­vao vi­je­sti o svo­joj smr­ti. Kao i go­di­nu da­na ra­ni­je i par go­di­na pri­je to­ga, is­po­sta­vi­lo se da je vi­jest o smr­ti naj­po­zna­ti­jeg me­đu Na­da­re­vi­ći­ma la­žna i da je sve plod bez­ob­zir­nih no­vi­na­ra i ured­ni­ka ko­ji ko­ri­ste mor­bid­ne la­žne vi­je­sti da bi pre­ko ta­ko pri­vu­če­nih kli­ko­va za­ra­di­li ne­ku si­ću.
Ta­ko je pri­je par sed­mi­ca re­gi­on po­tre­sla vi­jest o smr­ti Oli­ve­ra Dra­go­je­vi­ća, čo­vje­ka ko­jeg je vo­lio i uz ko­jeg je vo­lio či­tav taj pro­stor još mno­go go­di­na pri­je ne­go što će se na­zva­ti bez­lič­nim ter­mi­nom „re­gi­on.“ Sve naj­slu­ša­ni­je ra­dio sta­ni­ce su tre­nut­no pri­la­go­di­le svoj pro­gram tu­go­va­nju za „pre­mi­nu­lim“ split­skim ma­e­strom i na svim me­mo­ri­sa­nim ka­na­li­ma u autu ste mo­gli bi­ra­ti sa­mo iz­me­đu ,,Mag­da­le­ne’’, ,,Ce­sa­ri­ce’’, ,,Dže­ni’’ i dru­gih lju­ba­vi opje­va­nih u Oli­ve­ro­vim pje­sma­ma.
Is­po­sta­vi­lo se da, osim što ta­ko kra­sno zna pre­ta­ka­ti emo­ci­je u sti­ho­ve, sta­ri mor­ski vuk u svo­jim pje­sma­ma ima i ne­kih vi­do­vi­tih ele­me­na­ta pa je ta­ko po­go­dio s onom „Dva­put san umra“ – s tim da mu je ova pr­va smrt sre­ćom bi­la iz ka­te­go­ri­je „fa­ke news“ i onaj svi­jet će još ne­ko vri­je­me sa­če­ka­ti da Oli­ver ovom ov­dje ka­že „A sad, adio“.
Ali, dok je još na ovom svi­je­tu, Oli­ver ima pri­li­ku da vi­di svu mor­bid­nost le­ši­nar­skog no­vi­nar­stva ko­je ne sa­mo da je sa­hra­ni­lo ži­vog čo­vje­ka ne­go je u tek­sto­vi­ma o nje­go­voj „smr­ti“ do­no­si­lo i hro­no­lo­gi­ju sve­ga što joj je „pret­ho­di­lo“ uklju­ču­ju­ći i pre­ci­znu li­stu da­tu­ma kad je pje­va­ču po­zli­lo i u ko­jim pri­li­ka­ma se to de­ša­va­lo.
Vi­jest o Oli­ve­ro­voj smr­ti je de­man­to­va­na, član­ci su skla­nja­ni sa por­ta­la, a ne­ki od njih se čak ni­su udo­sto­ji­li ni da se iz­vi­nu, ka­ko pje­va­ču i nje­go­voj po­ri­di­ci, ta­ko ni nje­go­vim fa­no­vi­ma, a svo­jim či­ta­te­lji­ma. Kad se ma­lo pri­sje­tim, ni me­ni se ni­ko ni­kad ni­je iz­vi­nio zbog to­ga što mi je ži­vog ro­đa­ka tri­put sa­hra­nji­vao.
Ove stva­ri ni­su ni­ma­lo be­nig­ne, jer, osim što dez­in­for­mi­šu jav­nost i na­no­se du­šev­ne bo­li, mo­gu pro­u­zro­ko­va­ti i kon­kret­ne im­pli­ka­ci­je i na­ni­je­ti šte­tu u smi­slu vre­me­na i tro­ško­va. Ta­man op­skr­biš ku­ću ka­fom i li­mu­nom, od­ne­seš odi­je­lo za dže­na­zu na he­mij­sko či­šće­nje, sku­pi ti se kom­ši­luk u ku­ću da iz­ra­zi sa­u­če­šće... i on­da do­đe de­mant. A por­ta­li ko­ji ši­re la­žne vi­je­sti obič­no ne­ma­ju im­pre­sum i ne zna se ko sto­ji iza njih, i ne­maš ko­me fak­tu­ri­sa­ti ra­čun iz he­mij­ske či­sti­o­ni­ce kao ne­pla­ni­ra­ni iz­da­tak.
„Ne­ma još de­man­ti­ja, mo­žda je ovog pu­ta stvar­no umro“, za­bri­nu­to će sta­ri.
„Da ja ka­žem ma­te­ri da pre­kri­je te­le­vi­zor i ogle­da­lo?“
„Ne­moj. Ovaj put ne­će­mo dok ne bu­de na te­le­vi­zi­ji.“
I ta­ko do­đo­smo do tač­ke gdje pro­sje­čan kon­zu­ment gu­bi po­vje­re­nje u In­ter­net i okre­će se tra­di­ci­o­nal­nim elek­tron­skim me­di­ji­ma. Svi oni sil­ni na­slo­vi ti­pa ,,Ne­će­te vje­ro­va­ti’’ šta je ura­dio ovaj ili ,,Osta­vi­će vas bez da­ha’’ šta je ura­dio onaj... gdje vi­še ni vi­jest da je ne­ko po­jeo će­va­pe ne mo­že bez na­slo­va ,,Imao je čač­ka­li­cu’’, a on­da je s njom na­pra­vio OVO, jed­no­stav­no či­ne In­ter­net ne sa­mo ne­po­u­zda­nim ne­go i sma­ra­ju­ćim iz­vo­rom vi­je­sti ta­ko da je i Fej­sbuk na­ja­vio ka­ko će stra­ni­ce ko­je ši­re „fa­ke“ i „clic­kba­it“ vi­je­sti ga­si­ti bez upo­zo­re­nja.
Ne­što se mo­ra uči­ni­ti jer će na­ro­du do­sa­di­ti da po tri pu­ta opla­ku­ju Si­na­na Sa­ki­ća i slu­ša­ju Oli­ve­ra na svim ra­dio sta­ni­ca­ma i on­da kad mu se ne slu­ša­ju ba­la­de.
„Evo Mu­sta­fa ka­že da ni­je umro“, re­koh sta­rom.
„Gdje si pro­či­tao?“
„Ne­ki in­ter­vju sr­bi­jan­skom ,,Ku­ri­ru,’’ pre­nio hr­vat­ski tpor­tal.“
„Čuj, tpor­tal...“
„Pa ja, ta­ko se u Hr­vat­skoj ka­že por­tal. Ako je ko-tko, on­da je por­tal-tpor­tal.“
„Ne za­fr­ka­vaj, ne­go pro­vje­ri to da ma­ter ne pre­kri­va te­le­vi­zor dža­ba.“
„Ma la­žna vi­jest, bo­lan, kao i sva­ki put do­sad. A odi­je­lo je či­sto i is­pe­gla­no još ot­ka­ko je pro­šli put umro.“
„Ne­ka, do­bro je to. Te la­žne vi­je­sti.“
„Ka­ko će to bi­ti do­bro?“
„Bo­lje je in­sa­nu se­dam pu­ta umri­je­ti la­žno, neg’ jed­nom iz pra­ve.“
Al Ja­ze­e­ra