-Pi­še: He­ni Er­ceg

Me­đu­na­rod­ni sud za biv­šu Ju­go­sla­vi­ju u Ha­gu i for­mal­no je za­vr­šio s ra­dom. I kao na kra­ju sva­ke va­žne pred­sta­ve, do­ga­đa­ja, sport­skog tak­mi­če­nja, ili po za­vr­šet­ku ra­ta, upri­li­če­na je pri­god­na sve­ča­nost ko­joj su pri­su­stvo­va­li svi va­žni uče­sni­ci pred­sta­ve, tu­ži­o­ci, su­di­je, no­vi­na­ri… U prav­nom smi­slu za­vr­šio je ti­me ci­klus jed­nog kr­va­vog, ne­po­treb­nog ra­ta, do­ne­se­na je tek spo­ra­dič­na prav­da za žr­tve stra­šnih, ne­bro­je­nih zlo­či­na, osta­le su to­ne va­žnih do­ku­me­na­ta i svje­do­če­nja, kao tu­žni pod­sjet­nik na uni­šta­va­nje, ra­zor­nu et­nič­ku mr­žnju i de­struk­ci­ju. No je­su li ti­me do­i­sta uklo­nje­ne, ba­rem ubla­že­ne, po­sle­di­ce jed­nog ra­ta svih pro­tiv svih?
Je li bi­la slu­čaj­nost ili ima ne­ke sim­bo­li­ke u to­me da je stvar­ni pre­sta­nak ra­da Ha­škog tri­bu­na­la za biv­šu Ju­go­sla­vi­ju i do­no­še­nje zad­njih pre­su­da pa­lo upra­vo 29. no­vem­bra, na pra­znik biv­še re­pu­bli­ke? Sva­ka­ko ov­da­šnji su je na­ro­di shva­ti­li kao gru­bu, na­mjer­nu iro­ni­ju, kao zad­nju kap na gor­ku ča­šu ne­za­do­volj­stva Hr­va­ta i Sr­ba tim me­đu­na­rod­nim su­di­štem. Ka­da je osno­van pri­je 24 go­di­ne, uz su­gla­snost Hr­vat­ske, ICTY se či­nio kao je­di­no is­prav­no rje­še­nje, s ob­zi­rom na ta­da­šnje, ali i da­na­šnje, od­bi­ja­nje srp­skog i hr­vat­skog pra­vo­su­đa da su­de svo­jim zlo­čin­ci­ma. Po­dig­nu­ta je 161 op­tu­žni­ca i do­su­đe­no ukup­no 1.610 go­di­na za­tvo­ra, me­đu osu­đe­ni­ma je 70 od­sto Sr­ba, 20 od­sto Hr­va­ta i 10 od­sto Bo­šnja­ka, pa bi upra­vo te broj­ke tre­ba­lo da uka­zu­ju i na to­bo­že od­go­va­ra­ju­ću ras­po­dje­lu kri­vi­ce za zlo­či­ne u Bo­sni, Hr­vat­skoj i na Ko­so­vu. Ali mo­že li se prav­da di­je­li­ti una­pri­jed do­go­vo­re­nim ma­te­ma­tič­kim prin­ci­pom? I je li zbog mi­ni­mi­zi­ra­nja ko­mand­ne od­go­vor­no­sti pro­pu­šte­no su­đe­nje po­li­tič­kim vo­đa­ma, vi­dlji­vo i u pre­su­di Rat­ku Mla­di­ću kao, či­ni se, je­di­nom in­spi­ra­to­ru ge­no­ci­da u Sre­bre­ni­ci? Ili u oslo­ba­đa­ju­ćim pre­su­da­ma voj­nim za­po­vjed­ni­ci­ma, od­go­vor­ni­ma za broj­ne zlo­či­ne u hr­vat­skoj ak­ci­ji Olu­ja, ka­da je Hr­vat­ska et­nič­ki oči­šće­na od 200 hi­lja­da svo­jih srp­skih gra­đa­na?
Mo­žda će za­šti­će­na svje­do­ki­nja u po­sled­njem pro­ce­su še­sto­ri­ci Hr­va­ta, vo­đa kr­va­ve re­pu­bli­ke Her­ceg-Bo­sne, či­ji su je voj­ni­ci sa­ti­ma si­lo­va­li pred oči­ma mu­ža u nji­ho­vom sta­nu u Mo­sta­ru, a za­tim je iz­ba­ci­li na uli­cu, nje­ga od­ve­li u lo­gor, a imo­vi­nu im od­u­ze­li, mo­žda će ona na­ći ne­ku sa­tis­fak­ci­ju u vi­še­go­di­šnjim za­tvor­skim ka­zna­ma za te lju­de, ali je li se išta dru­go pro­mi­je­ni­lo u dru­štve­nom smi­slu i od­no­si­ma tri na­ro­da u Bo­sni? Ne, ni­je, šta­vi­še, pa­te­tič­ni dra­mo­let jav­nog sa­mo­u­bi­stva Slo­bo­da­na Pralj­ka, osu­đe­nog za se­ri­je rat­nih zlo­či­na u BiH, sa­mo je po­tvr­dio nje­gov sta­tus he­ro­ja i od­lič­no po­ka­zao pot­pu­ni iz­o­sta­nak uti­ca­ja ha­ških pre­su­da na otre­žnje­nje Hr­va­ta, jed­na­ko kao i slič­ne pre­su­de u Sr­bi­ji. Uosta­lom, ka­ko se uop­šte na­da­ti pri­je­ko po­treb­nom dru­štve­nom su­o­ča­va­nju sa zlo­či­ni­ma pro­šlo­sti, ako se u hr­vat­skom par­la­men­tu odr­ža­va mi­nut ću­ta­nja, a u cr­kva­ma dr­že mi­se za rat­nog zlo­čin­ca Slo­bo­da­na Pralj­ka, ko­ji je sli­je­de­ći po­li­tič­ke dog­me Fra­nje Tuđ­ma­na, uče­stvo­vao u kr­va­vom ko­ma­da­nju Bo­sne? Ka­ko otri­je­zni­ti na­ci­ju ako je uka­zi­va­nje na ire­le­vant­nost ICTY-a, šta­vi­še, nje­go­va ne­pra­ved­nost i štet­nost, kon­stant­na man­tra po­li­tič­kih eli­ta Hr­vat­ske i Sr­bi­je? Za­to je zad­nja pre­su­da tog su­da ko­jom se za rat­ne zlo­či­ne u Bo­sni di­rekt­no te­re­ti hr­vat­ski po­li­tič­ki vrh iz de­ve­de­se­tih i sam vo­đa Fra­njo Tuđ­man, di­rekt­no pri­do­ni­je­la no­vom va­lu na­ci­o­na­li­zma i pro­du­bi­la iona­ko lo­še od­no­se sa su­sje­di­ma. A ne­ma ne mo­že bi­ti ika­kvog su­o­ča­va­nja s pro­šlo­šću, kao pred­u­slo­va bo­ljih od­no­sa me­đu na­ro­di­ma, ako hr­vat­ska pred­sjed­ni­ca ka­že ka­ko je sa­mo­u­bi­stvo jed­nog rat­nog zlo­čin­ca osta­vi­lo „Ha­škom su­du te­ret vje­či­te di­le­me o ostva­re­nju nje­go­vog za­dat­ka“, te da „Hr­vat­ska ni­je bi­la agre­sor u BiH“.
Sva­ka­ko, uz ne­ra­zu­mlji­vu du­go­traj­nost sud­skih pro­ce­sa i ti­me nji­ho­vo ba­na­li­zo­va­nje, uz sna­žan ko­lek­tiv­ni ot­por pre­su­da­ma „na­šim“ he­ro­ji­ma, in­du­ci­ran od svih po­li­tič­kih eli­ta u Hr­vat­skoj i Sr­bi­ji, Ha­ški sud je­dva da je imao ozbilj­nih šan­si. I za­to je na te­re­nu, ha­škim pre­su­da­ma upr­kos, sve isto ili još go­re, to jest na­sta­vlja se re­vi­di­ra­nje i po­ri­ca­nje zlo­ćud­ne po­vi­je­sti, te pro­du­blju­je opa­sni, fa­ši­stič­ki po­ten­ci­jal ov­da­šnjih dru­šta­va. Kao svo­je­vr­sni na­sta­vak rat­nih zlo­či­na.
Pe­šča­nik.net