-Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić

Ne­dav­no su ce­tinj­ski od­bo­ri Gra­đan­skog po­kre­ta URA, De­mo­krat­ske Cr­ne Go­re i SDP-a za­tra­ži­li od DPS-a da od­go­vo­ri ko su na­o­ru­ža­ni kri­mi­nal­ci, njih 50, ko­je je re­žim do­veo da na­pa­da­ju i ba­ti­na­ju opo­zi­ci­o­na­re na dan lo­kal­nih iz­bo­ra na Ce­ti­nju.
Ba­ti­nja­nje opo­zi­ci­je, nje­no pro­go­nje­nje, hap­še­nje, pa i ubi­ja­nje is­tak­nu­tih bo­ra­ca pro­tiv na­si­lja, ne­prav­de, rop­stva i la­ži ni­je no­vo u cr­no­gor­skom dru­štvu. Ono što da­nas ima­mo, a tra­je dva­de­set i se­dam go­di­na, ima­li smo i u vri­je­me du­go­go­di­šnje vla­da­vi­ne sta­rog go­spo­da­ra.
Isto­ri­ja nam se po­no­vi­la - ne mo­že­mo uki­nu­ti svo­ju pro­šlost. A pro­šlost nam je bi­la te­ška i su­mor­na-i s kraj­no­sti­ma. Ima­li smo, ka­ko re­če Đi­las, lju­di i iz­ro­da, he­ro­i­zma i iz­da­je, ve­li­kih pod­vi­ga, ali i po­sr­nu­ća.
A i stvar­nost, da­ka­ko, ona pra­va, stvo­re­na za vri­je­me sa­mo­volj­nog upra­vlja­nja no­vog go­spo­da­ra po­kla­pa se s ne­sno­snim ži­vo­tom ve­ći­ne sta­nov­ni­štva u pr­vim de­ce­ni­ja­ma 20. vi­je­ka. Bi­la je to tor­tu­ra ka­kvu ni­je po­zna­va­lo ple­men­sko dru­štvo Cr­ne Go­re. Ka­ko svje­do­či voj­vo­da Si­mo Po­po­vić, knjaz Ni­ko­la se ne­mi­lo­srd­no ob­ra­ču­na­vao sa opo­zi­ci­jom.
,,U Nik­ši­ću jed­na ru­lja lju­di pod­go­vo­re­ni­jeh i ubi­je­đe­ni­jeh, da će ti­me ugo­di­ti Knja­zu, na­pa­de štam­pa­ri­ju Na­rod­ne mi­sli i ošte­ti je, a za­tim je pro­la­zi­la uli­ca­ma s ve­li­kom vi­kom, na­sr­ću­ći svu­da na klu­ba­še.” Klu­ba­ši su su­ro­vo pro­go­nje­ni. Na­pa­da­li su na nji­ho­ve ku­će. Iz­ba­ci­va­ni su iz dr­žav­ne slu­žbe. Pre­bi­ja­li su ih i za­tva­ra­li. Ju­so­va­ča će osta­ti upam­će­na po zlo­sta­vlja­nju pri­pad­ni­ka Na­rod­ne stran­ke. Pe­jo Gru­jo­vić, La­li­ćev glav­ni na­ra­tor, svje­do­či o stra­ho­vi­tom mu­če­nju u za­tvo­ru ko­la­šin­skom i po­dru­mi­ma va­ro­ških ku­ća.
Knja­že­ve lju­de ko­ji su te­ro­ri­sa­li i tu­kli opo­zi­ci­ju u na­ro­du su zva­li to­lja­ga­ši­ma. Oni su pre­te­če da­na­šnjih kri­mi­na­la­ca, oda­nih go­spo­da­ru Mi­lu I- pro­go­ne li­de­re i član­stvo DF-a , hap­se ih i upa­da­ju u nji­ho­ve ku­će. I sa­da i pri­je ima­mo broj­na ubi­stva- ne zna­ju se ni ubi­ce ni nji­ho­vi na­lo­go­dav­ci.
Iz­ne­nad­na smrt Mi­lo­ša Ša­u­li­ća, mi­ni­stra prav­de, na Ce­ti­nju osta­la je ne­ra­svi­je­tlje­na. Omla­di­na je osum­nji­či­la kra­lja Ni­ko­lu da je ,,ski­nuo gla­vu ovog slo­bo­do­um­nog in­te­lek­tu­al­ca.” Ša­u­lić je bio istin­ski de­mo­kra­ta, ško­lo­van na stra­ni, su­dio je po pra­vu i prav­di- otvo­re­no se su­prot­sta­vio knja­že­vom po­stu­pa­nju s po­li­tič­kim pro­tiv­ni­ci­ma.
Po­sli­je sto i vi­še go­di­na (27. ma­ja 2004.) u vri­je­me ti­ra­ni­je da­na­šnjeg vla­da­ra, ubi­jen je na pra­gu svo­je re­dak­ci­je, muč­ki i ku­ka­vič­ki, u kla­sič­noj sa­če­ku­ši Du­ško V. Jo­va­no­vić, osni­vač, glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik li­sta ,,Dan’’. Ni­je­su ga upla­ši­li na­ru­če­ni to­lja­ga­ši, ma­fi­ja­ške pri­jet­nje, po­sta­vlja­nje zo­lje is­pred re­dak­ci­je, po­zi­vi za su­đe­nje Ha­škog na­zo­vi su­da zbog ob­ja­vlji­va­nja ime­na za­šti­će­nog svje­do­ka sa su­đe­nja Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću. Du­ško­vo ubi­stvo i du­go­di­šnja is­tra­ga o po­či­ni­o­ci­ma (na­la­go­dav­ci se i ne po­mi­nju), jed­na su od naj­kr­va­vi­jih i naj­sra­mot­ni­jih stra­ni­ca ko­je je is­pi­sao re­žim no­vog go­spo­da­ra.
I go­spo­da­re­va dik­ta­tu­ra po­šla je tra­gom knja­že­va sa­mo­vla­šća. I da­nas u ovoj ,,ma­loj ze­mlji vla­da bez­u­mlje”, i da­nas ima­mo za­va­du u po­ro­di­ca­ma, brat­stvi­ma i ple­me­ni­ma, i da­nas se opo­zi­ci­ja na­zi­va ne­pri­ja­te­lji­ma Cr­ne Go­re, pr­o­go­ne se po­li­tič­ki ne­is­to­mi­šlje­ni­ci, ne ra­svje­tlja­va­ju na­ru­če­na ubi­stva. I da­nas se pro­gla­ša­va ne­pri­ja­te­ljem dr­ža­ve ko je pr­o­tiv Mi­la I, a ko­je za nje­ga on je i za Cr­nu Go­ru.
I afe­ra ,,Dr­žav­ni udar” pod­sje­ća umno­go­me na ,,Bom­ba­ški pro­ces’’.
Knjaz i nje­go­vi sa­vjet­ni­ci že­lje­li su da se pre­ko ,,bom­ba­ške afe­re’’ oslo­bo­de svo­jih po­li­tič­kih pro­tiv­ni­ka i da tu afe­ru sta­ve na te­ret be­o­grad­skih po­li­tič­kih kru­go­va. Đor­đe Na­stić, ,,la­žni krun­ski svje­dok do­la­zi na Ce­ti­nje i ot­kri­va to­bo­žnji plan sko­van u Be­o­gra­du i Kra­gu­jev­cu, za uni­šte­nje jed­ne srp­ske di­na­sti­je, a on kao Sr­bin, da ni­je htio na to da pri­sta­ne.” (N.Đo­no­vić). Bom­ba­ma do­ne­se­nim iz Sr­bi­je tre­ba­lo je da se la­gu­mi­še ce­tinj­ski dvor. Zna se ka­ko se za­vr­ši­la afe­ra. Osu­đe­no je 50 lju­di. Na smrt su bi­li osu­đe­ni To­dor Bo­žo­vić, Mar­ko Da­ko­vić, Jo­van Đo­no­vić, Pe­tar No­va­ko­vić, Đu­ro Voj­vo­dić i Va­so Đu­la­fić. Osta­li op­tu­že­ni osu­đe­ni su na du­go­go­di­šnju tam­ni­cu, a ne­ki i na do­ži­vot­no ro­bi­ja­nje.
Ka­kva po­du­dar­nost s afe­rom ,,dr­žav­ni udar”?! Ko je Đor­đe Na­stić u sud­skom pro­ce­su li­de­ri­ma DF-a An­dri­ji Man­di­ću i Mi­la­nu Kne­že­vi­ću ni­je te­ško po­go­di­ti. La­ko je ta­ko­đe pre­po­zna­ti i ko ho­će da­nas da igra ne­ka­da­šnju ulo­gu Be­ča i ,,da oja­ča svoj uti­caj” na cr­no­gor­skog go­spo­da­ra i nje­go­vu par­tij­sku ,,eli­tu”. Va­šing­ton i vo­de­će ze­mlje EU, a ko bi dru­gi. Ima i jed­na krup­na raz­li­ka- ak­tu­el­ni vla­sto­dr­šci ne okri­vlju­ju zva­nič­nu Sr­bi­ju (hva­le se da s njom ima­ju ni­kad bo­lje od­no­se) -kri­vi su im rav­no­gor­ci i dvo­ji­ca ru­skih dr­ža­vlja­na, na­ci­o­na­li­sta. Za raz­li­ku od bom­bi ko­je su do­ne­se­ne na Ce­ti­nje, oruž­je na­mi­je­nje­no za ,,Dr­žav­ni udar” ni­je uni­je­to u Cr­nu Go­ru. Na­mje­ra go­spo­da­re­va i nje­go­vih na­la­go­da­va­ca je či­tlji­va: ho­će da uka­žu na na­vod­no ru­sko mi­je­ša­nje i da se oslo­bo­de bor­be­nog di­je­la opo­zi­ci­je - da ga po­sla­ni­ci DF-a vi­še u skup­šti­ni ne ,,po­zdra­vlja­ju” uz­vi­ci­ma ,,Mi­lo lo­po­ve”. Kra­lja Ni­ko­lu, a zna to i no­vi go­spo­dar ( re­kli su mu isto­ri­ča­ri- sa­vjet­ni­ci), opo­zi­ci­ja ni­je smje­la pred njim da na­zi­va po­grd­nim ime­ni­ma (,,vr­da­la­ma”, “ ,,sta­ri li­sac”,,,ja­ma bezd­na­ni­ca”)- ,,umi­je­sio je bio do­bro Cr­no­gor­ce”.