- Pi­še: Če­do­mir An­tić

Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je iz­ja­vio je da se bo­ji ka­ko po­li­ti­ka pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke Sr­bi­je Alek­san­dra Vu­či­ća vo­di iz­da­ji Ko­so­va. U jed­nom in­tre­vjuu, ob­ja­šnja­va­ju­ći raz­lo­ge zbog ko­jih je po­dr­žao Apel za od­bra­nu Ko­so­va i Me­to­hi­je, ko­ji je iz­vor­no po­kre­nu­la De­mo­krat­ska stran­ka Sr­bi­je, naj­u­gled­ni­ji srp­ski arhi­je­rej po­sle pa­tri­jar­ha spo­me­nuo je po­vje­re­nje ko­je je na­ša cr­kva uka­za­la sa­da­šnjem srp­skom pre­mi­je­ru, ali je i ob­ja­snio ka­ko po­li­tič­ki raz­voj Vu­či­ća i nje­go­ve stran­ke to­kom pro­te­kle de­ce­ni­je da­je mno­go raz­lo­ga za strep­nju. Na pi­ta­nje o pred­sjed­ni­ko­vom kon­sul­to­va­nju sa in­te­lek­tu­al­ci­ma, od­no­sno o „di­ja­lo­gu o Ko­so­vu“, mi­tro­po­lit je oci­je­nio ka­ko je ri­ječ o po­ku­ša­ju sma­nji­va­nja pred­sjed­ni­ko­ve od­go­vor­no­sti.
Ni­je ču­do što je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ovo iz­ja­vio. On je, kao i svi dru­gi lju­di, pri­je sve­ga gra­đa­nin. Iako ži­vi u dru­goj dr­ža­vi, Sr­bi­ja je dr­ža­va srp­skog na­ro­da, i on kao ugled­ni Sr­bin, a i kao mu­dar čo­vjek mo­že i tre­ba da ka­že svo­je mi­šlje­nje. Pod­sje­ćam da je cr­kva odvo­je­na od dr­ža­ve i da onaj ko ne vje­ru­je u Bo­ga ili pre­zi­re ovu usta­no­vu, mo­žda tre­ba da oda­be­re da ig­no­ri­še mi­šlje­nje na­ših ar­hi­je­re­ja. Cr­kva u srp­skom na­ro­du ne­ma ve­li­ki uti­caj, a od ob­no­ve srp­ske dr­žav­no­sti u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri (pri­je vi­še od dva sto­lje­ća) bi­lo je pri­mje­ra da po­li­ti­ka usto­li­ču­je mi­tro­po­li­te i pa­tri­jar­he, ali ni­je bilo slu­ča­ja da Si­nod ime­nu­je kra­lje­ve i pred­sjed­ni­ke. Ukra­to: ovo ni­je Hr­vat­ska. Ima­mo mno­go pro­ble­ma, ali ne­ma­mo baš sve mu­ke i ne­vo­lje ovog svi­je­ta.
Me­ne je po­ma­lo iz­ne­na­di­la re­ak­ci­ja po­li­ti­ča­ra na ovu mi­tro­po­li­to­vu iz­ja­vu. Ču­li smo ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra pred­sjed­ni­štva Ni­ko­lu Se­la­ko­vi­ća ko­ji je op­tu­žio mi­tro­po­li­ta za vra­ča­nje i pri­sje­tio se ka­ko je on dva­put „dr­žao ope­lo Vu­či­ću“. Mi­ni­star­ka Zo­ra­na Mi­haj­lo­vić, no­va srp­ska pre­po­dob­na Pa­ra­ske­va, ne­vje­ro­vat­na vjer­ni­ca ko­ja kr­snu sla­vu or­ga­ni­zu­je u ho­te­lu ,,Ha­jat’’, pri­sje­ti­la se ka­ko oko Ko­so­va ne tre­ba da se di­je­li­mo, pa ma­kar ni po vo­lji mi­tro­po­li­ta, već na­pro­tiv ka­ko mo­ra­mo da se uje­di­nju­je­mo. Iz opo­zi­ci­o­ne De­mo­krat­ske stran­ke po­kor­no su pri­mi­je­ti­li da su „na­pa­di na pred­sjed­ni­ka ne­do­pu­sti­vi...“
Imam če­ti­ri pi­ta­nja: 1) Kad ne­ko to­kom dvi­je i po go­di­ne ko je mi­ni­star u vla­di ko­ja je pre­ži­vje­la rat u ko­me su nam ote­li Ko­so­vo i Me­to­hi­ju iz vla­de ne is­tu­pi, ali na dan po­čet­ka bom­ba­ro­do­va­nja uzme stan­či­nu u naj­sku­pljem di­je­lu No­vog Be­o­gra­da... Šta je on? Ro­do­ljub? 2) Ka­da ne­ko dva­de­set go­di­na ne do­zo­lja­va da se vo­di bi­lo ka­kva po­li­ti­ka osim mi­to­man­skih i šo­vin­stič­kih za­vi­ja­nja, a nje­go­va stran­ka isto­vre­me­no po­dr­ža­va po­li­ti­ku pa­siv­no­sti na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, dok nje­gov pred­sjed­nik i kum epi­sko­pa ra­ško-pri­zren­skog na­pa­da naj­go­rim po­gr­da­ma... Šta je on tač­no? 3) Ka­da ne­ko za pet go­di­na vla­da­vi­ne pre­da sud­sku i po­li­cij­sku vlast al­ban­skoj vla­di u Pri­šti­ni, a za­uz­vrat ne do­bi­je ni­šta i još na­tje­ra srp­ske po­sla­ni­ke u par­la­men­tu „Re­pu­bljik Ko­so­va“ da gla­sa­ju za Ha­ši­ma Ta­či­ja kao pred­sjed­ni­ka i Ra­mu­ša Ha­ra­di­na­ja kao pre­mi­je­ra... Ko je on­da on? I ko­nač­no – 4) Ne za­bo­ra­vi­mo da je isti čo­vjek, ka­da ga je ne­sreć­ni na­rod Sr­bi­je iza­brao za pred­sjed­ni­ka re­pu­bli­ke, re­kao da i u uslo­vi­ma u ko­ji­ma je od na­šeg su­ve­re­ni­te­ta osta­lo sa­mo ne­ko­li­ko mje­sta u me­đu­na­rod­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma ko­ja ne da­mo „re­pu­blji­ci“, tre­ba da se tek od­rek­ne­mo mi­to­va i pro­mi­je­ni­mo ustav... Ka­kva je to tač­no po­li­tič­ka po­ja­va?
Me­ni pa­da na pa­met da je ri­ječ o IZ­DAJ­NI­KU. Naj­go­rem mo­gu­ćem – ne­ča­snom, kle­vet­nič­kom, pod­lom, pri­kri­ve­nom iz­daj­ni­ku svo­je dr­ža­ve i na­ro­da.
Mi­slim da ni­sam na­ci­o­nal­ni ili bi­lo ka­kav fa­na­tik. Ne mi­slim da po­sto­ji sve­ta ze­mlja ko­je se njen na­rod pod od­re­đe­nim isto­rij­skim uslo­vi­ma, šti­te­ći svo­je in­te­re­se, uz po­šte­ne pre­go­vo­re i na de­mo­krat­ski na­čin ne mo­že od­re­ći. Bi­lo je ta­kvih pri­mje­ra u isto­ri­ji, či­ni­le su to mno­go moć­ni­je dr­ža­ve od Sr­bi­je. Uvje­ren sam, me­đu­tim, da je iz­da­ja ne­mo­gu­ća bez pr­tvor­no­sti i la­ži, od­ba­ci­va­nja prin­ci­pa, za­ko­na i ide­a­la ko­je jed­na dr­ža­va i nje­na na­ci­ja kon­sen­zu­al­no mo­ra­ju da di­je­le. E, upra­vo tu je Vu­či­ćev pro­blem. Ni­je on ni­ka­da mno­go ma­rio za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. On je u svo­joj ka­ri­je­ri uspio dva­put (1999. i 2013. go­di­ne) da ih se od­rek­ne i pred­sta­vi sve dru­ge kao iz­daj­ni­ke. Sa­da se spre­ma da to uči­ni i tre­ći put.
Uvje­ren sam da Apel za od­bra­nu Ko­so­va i Me­to­hi­je, či­jim slo­vom je pre­po­ru­če­no da Sr­bi­ja i Sr­bi ne­ak­tiv­no če­ka­ju na­red­nih de­ce­ni­ja i vje­ko­va, dok se ne stek­nu me­đu­na­rod­ni uslo­vi da ote­tu po­kra­ji­nu oslo­bo­di­mo, ni­je ni mu­dar ni da­le­ko­vid. Ako sto­ji­mo po stra­ni, ne­ak­tiv­ni i ne ba­vi­mo se po­li­ti­kom, ona će se ba­vi­ti na­ma. Pot­pi­sni­ci ovog ape­la su, ipak, is­kre­ni u svo­jim uvje­re­nji­ma. Ako i gri­je­še, to či­ne či­sta sr­ca i u uvje­re­nju da ra­de ne­što što je do­bro. Ka­kve li su mi­sli u gla­va­ma Alek­san­dra Vu­či­ća i nje­go­vih mi­ni­sta­ra? Da li oni vje­ru­ju u ma­kar dio ono­ga što go­vo­re?
Ne vje­ru­jem.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)