- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Pro­đo­še obje no­ve go­di­ne, i ona po ju­li­jan­skom i ona po gre­go­ri­jan­skom ka­len­da­ru. Pro­đe i Bo­žić iz­me­đu njih dvi­je. Pra­zno­va­nje vo­lim, to zna­te, to smo već ,,ap­sol­vi­ra­li’’. Vo­lim, jer ,,de­be­lo’’ nam fa­li smi­je­ha, ra­do­sti, da­ri­va­nja i ve­se­lih sr­ca. Li­je­po je osje­ti­ti mi­ris onog pra­znič­nog iš­če­ki­va­nja i vje­ro­va­ti da će nam sle­de­ća go­di­na do­ni­je­ti vi­še i vje­re i na­de u nas sa­me i u svi­jet oko nas. Vo­lim i taj eufo­rič­ni, pra­znič­ni me­tež, ka­da se iz pro­dav­ni­ca no­se raz­ne ke­se i ka­da se ru­ska sa­la­ta sjec­ka. Dok svi­je­tli grad oki­će­nim jel­ka­ma i na­smi­je­še­nim lam­pi­o­ni­ma, če­ka se da po­noć za­zvec­ka. I sve bi ovo što do­sad na­pi­sah bi­lo vr­lo to­plo i po­e­tič­no, da se to bla­go zvec­ka­nje po­no­ći ni­je pre­tvo­ri­lo u pra­vu prav­ca­tu palj­bu, iz ra­znih vr­sta na­o­u­ru­ža­nja. Šen­lu­če­nje. Udar­na ri­ječ za ovu vr­stu ata­ka i na mo­zak, i na psi­hu, i na uši. O du­ši da i ne go­vo­ri­mo.
,,Ma­lec­ka, po­noć zvec­ka’’, sti­ho­vi ko­ji­ma Ba­la­še­vić ro­man­ti­kom zo­ve svo­ju dra­gu, osta­ju za­glu­še­ni i ugu­še­ni u ma­sov­noj i agre­siv­noj tut­nja­vi go­mi­le pi­ro­teh­nič­kih, a bo­ga­mi i onih dru­gih, mno­go ja­čih sred­sta­va. Za­gr­mje­lo je u po­noć, a gr­mje­lo mno­go po­sle nje iz­nad na­ših gla­va. Ne zna čo’ek oda­kle mu pu­ca. Za­pa­li­lo se ne­bo, raz­mah­ni­ta­li ra­zni pro­jek­ti­li, osi­li­le se nji­ho­ve raz­u­zda­ne ga­zde. Uda­ri­lo šen­lu­če­nje iz sve sna­ge, uzur­pi­ra­lo i oku­pi­ra­lo i sta­ro i mla­do. Da živ in­san već uve­li­ko ne zna u kom ha­o­su i ne­re­du ži­vi, vje­ro­vat­no bi po­mi­slio i za­vi­kao: ,,Evo, za­ra­ti se!’’ Jer, ni­šta ma­nje bu­ke ni­su pro­iz­ve­le ove ,,sla­vlje­nič­ke’’ ka­no­na­de, od onih što su iz dru­gih po­bu­na i po­bu­da po­tre­sa­le i kru­ži­le i ze­mljom i ne­bom. A kru­žio je i in­ter­ne­tom ovih da­na vi­deo sni­mak, na ko­me je­dan ,,ve­se­li si­nak’’ če­sti­ta ,,bra­ći i se­stra­ma’’ pra­znik, a on­da svo­joj ve­se­loj maj­ci do­vi­ku­je da ,,ve­se­lo’’ oki­ne iz pi­što­lja (tri­put, na­rav­no), ,,sre­ćom’’ kroz pro­zor.
Da li je ovaj do­ga­đaj ve­ći­na shva­ti­la kao ju­nač­ki čin ovo­ga ,,de­li­je’’ ili kao sram­ni i pri­mi­tiv­ni, pi­ta­nje je ko­je bi tre­ba­lo da bu­de ključ­no i pred ko­jim tre­ba da se du­bo­ko za­mi­sli­mo. Iskre­no, a i s pra­vom se pla­šim da je mno­go vi­še onih ko­je bi ovo šen­lu­če­nje na­zva­lo po­no­snim i slav­nim. Iskre­no i s pra­vom pla­šim se da smo mi odav­no i mo­žda ne­po­vrat­no iz­gu­bi­li osje­ćaj za mje­ru i do­sto­jan­stvo. Iskre­no i s pra­vom se pla­šim da su nam ra­zum­ne i svje­sne stra­ne svi­je­sti odav­no po­ko­ri­le one na­sil­ne i agre­siv­ne.
Šen­lu­če­nje vi­še ni­je sa­mo ba­ha­tost ne­ko­li­ci­ne, već bo­ga­mi ve­li­ke ve­ći­ne. Iskre­no, a i s pra­vom se pla­šim da mno­gi­ma to ap­so­lut­no ne sme­ta, već na­ža­lost i te ka­ko go­di.
Ras­pa­li, za­pa­li, ro­kaj, ni­su sa­mo ri­je­či ko­je ras­pi­ru­ju raz­ja­re­nu ma­su, već opa­sni i na­sil­nič­ki po­ho­di na pro­sto­re na­ših mo­ral­nih i ljud­skih po­tre­ba za mir­nim i si­gur­nim ži­vo­tom.
Iskre­no i s pra­vom se pla­šim da je mno­gi­ma to stra­te­ški cilj. Šen­lu­če­nje ni­je ni­šta dru­go do raz­boj­ni­štvo, sram­no skri­ve­no is­pod sla­vlje­nič­kog pla­šta. Iskre­no i s pra­vom se pla­šim da će nje­go­vo pra­vo li­ce usko­ro bi­ti i je­di­no.
Za­to, dra­gi mo­ji, ne šen­lu­či­te. Sla­vi­te u du­hu do­sto­jan­stva, ,,pu­caj­te’’ sr­ci­ma i bla­gim i to­plim ,,oruž­jem’’ ko­je se zo­ve lju­bav. Ja sam za tu ,,mu­ni­ci­ju’’. I ja i moj bič. Jer, šen­lu­če­nje je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)