Ka­da pri­li­ke od čo­vje­ka na­či­ne ma­ri­o­ne­tu, pa se ovaj osje­ti ko ugr­đen pla­ste­lin u ru­ka­ma ja­r­ca: bez fo­r­me i ja­snih bo­ja, on­da le­gi­tim­no zvu­či da bez­na­đe, ljut­nja i iškle­pa­ni po­nos tra­že ga­lak­tič­ko po­rav­na­nje. Ono glu­po po­tvr­đi­va­nje od oko­li­ne. Da ni­si tek ta­mo ne­ka po­lut­ka za­va­lje­na me­đu to­na­ma me­sa. Za­tu­re­na u han­gar, što smr­du­lje­ca iz po­ta­je mra­ka. A ako i je­si, da si ma­kar to­li­ko svjež da za­slu­žu­ješ da te oka­če na iz­log me­sa­re. Ču­do jed­no ka­ko svi ima­mo po­tre­bu za ku­kom o ko­ju će­mo se oklem­be­si­ti. A opet ono, va­zda smo u ne­kim oku­ka­ma... Ma­lo ku­ka, a opet ku­ku te­bi, ku­ku nje­mu, ku­ku svi­ma. No, ni­je bit­no, vr­ni­mo se te­mi. S vre­me­na na vri­je­me, nos ka­rak­te­ra poč­ne da se ši­lji te če­lja­de že­li da se iz­ja­da i oprav­da se­bi... pri­de, da od svi­je­ta pri­ku­pi što vi­še sim­pa­ti­ja i ra­zu­mi­je­va­nja. Za­to i ne ču­di što s vre­me­na na vri­je­me po­že­le sva­ko­ja­ki da se po­sve­te pi­sa­nju... da stvo­re dje­lo ko­je će za­di­vi­ti me­ri­di­ja­ne i obi­lje­ži­ti na­ci­je. “Isto­ri­ja će da me pam­ti i po­mi­nje kroz epo­he” - or­ga­zmič­na ti­nja­li­ca sva­kog pi­sca. Ne za­bo­ra­vi­te, pi­sa­nje je zbi­lja div­na me­to­da is­po­lja­va­nja kre­a­tiv­nog na­bo­ja, ma­hom re­zer­vi­sa­na za si­ro­ma­šne. Sve što je pri­tom po­treb­no da po­sje­du­je­te - ma­lo ta­len­ta i li­tar pri­po­vje­dač­kog po­ten­ci­ja­la. Ni­je zgo­reg ima­ti i ‘’ras­pi­šlji­vu’’ mi­sao (ka­ko god ovo pro­tu­ma­či­li). Iz­da­va­či zna­ju da pro­sječ­ni ku­pac knji­gu obič­no bi­ra na osno­vu po­pu­lar­no­sti sa­mog auto­ra. Me­đu­tim, ka­da se ra­di o re­la­tiv­no no­vim ime­ni­ma, i pi­sac i iz­da­vač mo­ra­ju da se uzda­ju u sna­gu na­slo­va. Za­to, naj­ve­ću pro­đu (i pro­daj­ni efe­kat) ima­ju ta­ko­zva­ni vo­di­či do bo­ljeg ži­vo­ta. Pro­sto smo lu­di za lu­da­ci­ma ko­ji su uka­pi­ra­li sve. Svjet­ska skri­bo­man­ska pro­duk­ci­ja ni­kad ni­je bi­la obim­ni­ja... i jef­ti­ni­ja.
Iz­u­zet­no su tra­že­ne: „Ka­ko se sreć­no uda­ti“, “Ka­ko da iz­gle­da­te mla­đe ne­go kad ste se ro­di­li”, “Ka­ko da se sreć­no raz­ve­de­te”, „Mu­škar­ci su sa Mar­sa, že­ne sa Ve­ne­re“, „Vo­dič za pi­la­tes“, “Pi­la­tes za vo­di­če”, “De­set pra­vi­la o ži­vo­tu”, “Pet pra­vi­la o ži­vo­tu”, “Ži­vot bez pra­vi­la”, “Jo­gom do du­žeg pe­ni­sa”, „Ka­ko ča­jem za­teg­nu­ti li­ce i va­gi­nu”, „Ka­ko pro­du­ži­ti pe­nis pri­rod­nim vje­žba­ma“, „Šta ako di­je­te ni­je tvo­je? Vo­dič za za­mje­nu“, „Đa­ku­zi i del­fin u ku­hi­nji? Ni­je ne­mo­gu­će“ i dr. Na­rav­no, po­red ova­kvih pri­ruč­ni­ka, kla­sič­na dje­la ne­ma­ju ne­ku ve­li­ku šan­su. U su­šti­ni, ako se tvo­rac dr­ži opro­ba­nog re­cep­ta u stva­ra­la­štvu – ko­ji gla­si da „sva­ka ru­pa ima svo­ju za­kr­pu“, svi će bi­ti u do­bit­ku. A mi iona­ko pre­pu­ni ru­pa, ha! Ipak, ovog pu­ta će­mo se po­za­ba­vi­ti na­slo­vi­ma ko­ji ni­su ni­kad do­ži­vje­la eti­ke­tu „best­se­le­ra“ – a sa­mim tim su mi i dra­ži. Po­gle­daj­te za­što... Mo­žda vam po­mog­ne u pro­ce­su stva­ra­nja.
Uvi­jek su po­sto­ja­li oso­be­nja­ko­vi­ći to­li­ko bo­ga­tog du­ha, da im je dra­že bi­lo da nji­ho­vo dje­lo bu­de či­sta pro­vo­ka­ci­ja – ne­go ma­te­ri­jal u tr­ci za lo­vo­ri­ka­ma i tan­ti­je­ma­ma. Knji­ga „Ka­ko da otvo­ri­te fir­mu u 18. vi­je­ku“ je pro­da­ta is­pod de­set ko­ma­da. „Ita­li­jan­ski bez ri­je­či“ i „Bio sam mu­čen od stra­ne pig­mej­ske kra­lji­ce sa br­ko­vi­ma“ su vi­še go­di­na bi­le u iz­lo­gu jed­ne nju­jor­ške knji­ža­re – bez pro­da­tog nu­mu­sa. Za­ni­mlji­vo „Ka­ko iz­bje­ga­va­ti po­sao“ od Vi­li­ja­ma Dž. Rej­li­ja je pre­ve­de­na na ne­ko­li­ko je­zi­ka, iako se ma­lo ko mo­že po­hva­li­ti da je po­sje­du­je. „Ka­ko uklo­ni­ti bra­on fle­ke sa ve­ša“ i „Ka­ko sa za­do­volj­stvom vr­ši­ti ve­ću nu­ždu u šu­mi, u bli­zi­ni sa­sta­ja­li­šta me­dvje­da“ (od Ke­tlin Ma­jer) bes­plat­no su di­je­lje­ni po­sje­ti­o­ci­ma na­ci­o­nal­nog par­ka u jed­noj ame­rič­koj dr­ža­vi. „Ži­vje­ti sa mr­tva­cem“ iako je ko­štao sve­ga je­dan pe­ni – pu­nih dva­de­set go­di­na ni­ko ni­je ni po­gle­dao (pa­ra­doks ovog do­ba gla­si – ne­ki ko­lek­ci­o­na­ri su sprem­ni da odvo­je i po ne­ko­li­ko hi­lja­da do­la­ra za ori­gi­nal­ni pri­mje­rak). „Fun­da­men­ti pr­đe­nja“, neo­bi­čan pri­ruč­nik ko­ji je tre­ba­lo da po­mog­ne lju­di­ma la­kih cri­je­va da ne is­pu­šta­ju gas to­kom sek­sa je štam­pan 1727. go­di­ne u Lon­do­nu – i bio je dnev­na te­ma jed­ne ve­li­ke ras­pra­ve u bri­tan­skom par­la­men­tu. „312 na­či­na za sa­mo­u­bi­stvo“ od Sju I. Sajd je čak bi­la za­bra­nje­na (sa­da se mo­že pre­u­ze­ti sa in­ter­ne­ta). „Grč­ki po­šta­ri sa se­la i nji­hov za­dah od lu­ka“ od Džo­na Gri­ša­ma je u stva­ri ve­o­ma za­ni­mlji­va knji­ga... šte­ta što ni­je do­ži­vje­la do­pu­nu pr­vog iz­da­nja (od sve­ga 200 pri­mje­ra­ka). „Ve­li­ku knji­gu o le­zbej­skim ko­nji­ma“ su na­pi­sa­le Ali­sa Sur­kis i Mo­ni­ka No­lan, i ni­su se baš pro­sla­vi­le kod žen­ske po­pu­la­ci­je že­no­lju­ba­ca. „Ako ne mo­žeš da ži­viš bez me­ne, ka­ko to da ni­si mr­tav?“ od Sin­ti­je Ha­mil je do­ži­vje­la ko­li­ku-to­li­ku po­pu­lar­nost... uglav­nom su je ku­po­va­li no­vi­na­ri ko­ji su po­tom u le­pe­za­stim član­ci­ma plju­va­li po autor­ki. „Šta vaš iz­met go­vo­ri o va­ma“ je u stva­ri na­pi­sa­na od stra­ne dva pri­zna­ta ame­rič­ka lje­ka­ra – Džoš Rič­ma­na i Aniš Šet, ali je na­slov uči­nio da (ko­ri­sna) knji­ga za­vr­ši na sme­tli­štu ci­vi­li­za­ci­je. I sad već ču­ve­na “Do­bar otac je sja­jan lju­bav­nik”. Ubje­dlji­vo naj­za­ni­mlji­vi­ji na­slo­vi kra­se dječ­ju bi­bli­o­te­ku – tu čak po­sto­je ur­ne­be­sni pri­ruč­ni­ci o od­go­ju ma­li­ša­na. Mno­ga udru­že­nja ro­di­te­lja (Austra­li­ja, Ka­na­da i Por­tu­gal) su sud­ski pro­tje­ra­li ve­ći­nu knji­ga sa „ne­zgod­nim sa­dr­ža­ji­ma“... No, ako ih i ne mo­že­te (mo­žda) na­ći kod nas, evo ne­ko­li­ko in­te­re­sant­nih: „Za­što tvo­ja ma­ma dah­će no­ću?“, „Do­bi­li smo te slu­čaj­no, vi­še ne­zgo­dom ne­go že­ljom“, „Ne­po­zna­ti ima­ju naj­bo­lje slat­ki­še“, „Ma­gič­ni svi­jet unu­tar za­mr­zi­va­ča - slo­bod­no uđi, dje­ča­če“, „Dje­čak ko­ji je umro na­kon što je po­jeo pun ta­njir po­vr­ća“, „Tvo­ji ko­šma­ri su isti­ni­ti“, „Ta­ti­na no­va že­na, Ro­bert“, „Igra sa ma­lo vo­de i utič­ni­ce“, „Pop-ap knji­ga o ljud­skoj ana­to­mi­ji“, „Vri­šta­nje, ku­ka­nje i ski­ča­nje ka­ko bi do­bio ono što že­liš“, „Šta to taj pas ra­di dru­gom psu?“, „Ta­ta pi­je za­to što pla­češ“, „Ne li­čiš ni na ma­mu ni na ta­tu? 100% si usvo­jen“, „Kad su sli­ne naj­u­ku­sni­je“, „ Ba­ke je­du ma­lu dje­cu. De­ke ta­ko­đe.“, „Otvo­ri ka­pi­ju, iza­đi na uli­cu“, „Dje­voj­či­ce pi­ške na du­pe“....
Šta sam ja ov­dje po­ru­čio? Da je na­slov bit­ni­ji od tek­sta? Da ni­je vri­jed­no tru­da dru­ge pod­u­ča­va­ti? Da sve u ži­vo­tu bi­ra­mo na osno­vu mar­ke i omo­ta? Lo­go je va­žni­ji od kva­li­te­ta? Bo­že, sa­ču­vaj! To ste vi ta­ko shva­ti­li... jer u svi­je­tu lo­ših i glu­pih atri­bu­ta, pre­vi­še je tra­ži­ti če­sti­cu pa­me­ti me­đu za­ključ­ci­ma.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić