-Pi­še: Kr­sto J. Pe­jo­vić

Pro­te­stan­ti su rad pre­tvo­ri­li u fe­tiš. Ve­le, Bo­gu je mi­lo ka­da se ra­di i ko mar­lji­vo i pre­da­no ra­di bli­ži je i mi­li­ji Bo­gu. Pro­te­stan­ti či­ne ve­ći­nu u Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma i to svo­je na­če­lo pr­o­gla­si­li su pre­ćut­no je­di­nim smi­slom i je­di­nim zna­ča­jem u ži­vo­tu sva­kog čo­vje­ka. Čak su ga ozna­či­li i po­seb­nom ri­ječ­ju- bi­znis. Na­tu­ri­li su je svi­ma i ona je u op­ti­ca­ju u go­to­vo svim je­zi­ci­ma svi­je­ta. I ka­da su bi­znis i nje­gov in­te­res u pi­ta­nju, sve pa­da u vo­du. Do­volj­no ih je sa­mo po­me­nu­ti i ni­ko ne mo­že da im se od­u­pre. Va­lja pod­sje­ti­ti na op­šte­po­zna­tu ak­si­o­mu da je cje­lo­kup­na tvo­re­vi­na ame­rič­ke mi­sli na­či­nje­na od uve­ze­nog na­ro­da. Ina­če, na tom kon­ti­nen­tu sre­li su se na­ro­di ci­je­log svi­je­ta i uspje­li su da stvo­re na­ci­ju.
Ka­da su SAD na­tu­ri­le sank­ci­je Ku­bi, po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne pro­šlog vi­je­ka, ne sla­žu­ći se sa nje­nim no­vim dru­štve­nim, re­vo­lu­ci­o­nar­nim ure­đe­njem, iz­gla­sa­le su za­kon ko­jim su pred­vi­dje­le že­sto­ke ka­zne oni­ma ko­ji bi ga pre­kr­ši­li ili po­ku­ša­li da ga pre­kr­še. Ne ha­ju­ći za to, je­dan ta­da ve­o­ma po­zna­ti ame­rič­ki ša­hi­sta, oti­šao je na Ku­bu, od­i­grao tur­nir u Ha­va­ni i vra­tio se u do­mo­vi­nu. Di­gla se ne­ču­ve­na haj­ka na nje­ga, tra­že­no je nje­go­vo mo­men­tal­no hap­še­nje, zah­ti­je­va­na je naj­stro­ž­ja ka­zna, go­to­vo do­ži­vot­na, a bi­lo je i onih ko­ji su tra­ži­li nje­go­vu gla­vu.
Na sve to ša­hi­sta je sa­mo re­kao:
„Ja sam ša­hi­sta, a šah je moj bi­znis”.
Istog ča­sa sve je pre­sta­lo i uću­ta­lo se: i ra­dio-sta­ni­ce, i dnev­ne i sva­ke dru­ge no­vi­ne, i po­je­din­ci i či­ta­va na­ci­ja. Ko bi smio i usu­dio se da bi­lo šta ka­že pro­tiv bi­zni­sa i nje­go­vog in­te­re­sa, sve­ti­nje nad sve­ti­nja­ma!
Ne ta­ko dav­no, Ame­ri­ka je pot­pi­sa­la do­go­vor o ogra­ni­če­nju is­pu­šta­nja štet­nih ma­te­ri­ja u va­zduh. Svi­jet je uvi­dio da ako se na­sta­vi ne­kon­tro­li­sa­na pro­iz­vod­nja tih ma­te­ri­ja, sam je se­bi po­tvr­dio smrt­nu pre­su­du. On­da je pred­sjed­nik Tramp ot­ka­zao ame­rič­ki pot­pis na tom do­ku­men­tu, uz obra­zlo­že­nje da bi hi­lja­de i hi­lja­de ame­rič­kih ru­da­ra, ko­pa­ča uglja, osta­lo bez po­sla i da on to ne mo­že do­zvo­li­ti. Is­pa­da, da­kle, da je in­te­res ne­ko­li­ko hi­lja­da ru­da­ra va­žni­ji od ži­vo­ta na či­ta­voj pla­ne­ti. Ni­ko se ne pi­ta da li će ti ko­pa­či osta­ti ži­vi, ako i da­lje ko­pa­ju, a ži­vo­ta vi­še ne­ma na Ze­mlji, ni­ti ima uslo­va da i oni bu­du ži­vi! Bi­znis je sve i svja i nje­mu se ni­ko ne smi­je su­prot­sta­vi­ti, čak mu se ne mo­že ,,su­prot­sta­vi­ti’’ ni Če­hov, ko­ji je go­vo­rio da ne­ma i ne mo­že bi­ti pra­ved­nog bi­zni­sa.
Ame­ri­ka je jed­na ve­li­ka pi­ja­ca na ko­joj se sve pro­da­je i sve ku­pu­je, sa­mo tre­ba da se po­ja­vi ne­ko ko će tu ku­po­pro­da­ju za­po­če­ti. Ako u Se­na­tu ili Kon­gre­su tre­ba da se do­ne­se ne­ki no­vi za­kon ili iz­gla­sa bi­lo šta, od­mah se ja­vlja­ju lo­bi­sti ko­ji su za nje­go­vo do­no­še­nje ili ne­iz­gla­sa­va­nje. I svi do­bi­ja­ju pa­re od onih ko­ji su za­in­te­re­so­va­ni za ovo ili ono rje­še­nje, bez ob­zi­ra na to da li je usvo­je­no ili ni­je.
Svi u toj ze­mlji oče­ku­ju da ta­ko bu­de.
Sje­ća­mo se, ne ta­ko dav­nog do­ga­đa­ja, ko­ji mo­že da po­slu­ži kao ilu­stra­ci­ja. Je­dan kom­ši­ja Ame­ri­ka­nac na­mje­ra­vao je da ode jed­nog da­na iz Bo­sto­na u Či­ka­go da za­vr­ši ne­ki neo­d­lo­žan po­sao. Dru­gi Ame­ri­ka­nac, nje­gov kom­ši­ja i do­bar pri­ja­telj, čuv­ši za to, za­mo­li ga da nje­go­vom ro­đa­ku od­ne­se jed­nu po­šilj­ku. Pr­vi kom­ši­ja ka­že da to ni­je ni­ka­kav pro­blem, ali da nje­gov pri­ja­telj i kom­ši­ja tre­ba da mu pla­ti 20 do­la­ra za tu uslu­gu. I pri­ja­telj je bez po­go­vo­ra pla­tio. Bi­znis je bi­znis. Tu ne­ma ni­šta dža­be. Po­go­to­vo ne­ma pri­ja­telj­stva, ni bo­le­ći­vo­sti. Ho­ćeš - pla­ti, ne­ćeš - šta ti Bog da! Ot­ku­da bi­lo ko­me pra­vo da se ne­ma­r­no od­no­si pre­ma bi­zni­su, ne­če­mu bez čega ne bi bi­lo Ame­ri­ke! Ko mo­že i smi­je da se ta­ko od­no­si pre­ma in­te­re­su Ame­ri­ke i Ame­ri­ka­na­ca? Na­po­le­on Bo­na­par­ta je pro­ro­čan­ski oci­je­nio da­na­šnji me­tež za bi­zni­som is­ti­ču­ći da čo­vjek sna­žni­je bra­ni svo­je in­te­re­se ne­go svo­je pra­vo.
Ta­ko se do­šlo do dru­ge dok­tri­ne na ko­joj po­či­va da­na­šnja Ame­ri­ka. Ona je pro­gla­si­la da na sva­koj tač­ki ze­mlji­ne ku­gle po­sto­ji in­te­res Ame­ri­ke. Pre­ma ovoj dok­tri­ni te­ško se mo­že oče­ki­va­ti bi­lo ka­kva pro­mje­na ame­rič­ke po­li­ti­ke pre­ma bi­lo ko­joj dr­ža­vi ili na­ci­ji na svi­je­tu. Mo­že, je­di­no, ako vi­še ne po­sto­ji ni­jed­na gru­pa u SAD ko­ja je za­in­te­re­so­va­na za to. Za­to se ni­šta i ne­će mi­je­nja­ti. In­te­res bi­zni­sa je ostao i po­li­ti­ka ne­ma po­tre­be da se mi­je­nja. To je po­li­ti­ka „pre­na­preg­nu­tog be­to­na” zbog bi­zni­sa bi „obo­ri­la i ge­o­me­trij­ske ak­si­o­me uko­li­ko oni za­di­ru u ljud­ske in­te­re­se”.
In­te­res tre­ba pro­na­ći u sve­mu i onom što po­sto­ji i je­ste i u onom što će tek bi­ti ili na­sta­ti u bu­duć­no­sti. Po­če­lo je to odav­no, a in­ten­zi­vi­ra­no je po­sli­je za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta (1941–1945), pro­pa­šću fa­ši­zma i na­ci­zma.
Rad je stvo­rio čo­vje­ka, go­vo­ri­lo se ne­ka­da. Da­nas je oči­gled­no da je bi­znis de­gra­di­rao čo­vje­ka i uči­nio ga ne­čo­vje­kom, pre­tvo­riv­ši ga u ego­i­stu, sit­nog pro­fi­te­ra, sa­mo­živ­ca, onog ko­ji tra­ži sa­mo svo­ju ko­rist u sve­mu i sva­če­mu, sa­mo za svo­je do­bro. Pritom je za­ne­ma­rio osnov­no na­če­lo lju­ba­vi pre­ma bli­žnjem, svom sa­bra­tu. Ni­ko se vi­še ne pi­ta da li je to Bo­gu mi­lo i po vo­lji nje­go­voj! A i če­mu ta­kvo pi­ta­nje ka­da je in­te­res bi­zni­sa po­stao no­vo bo­žan­stvo, či­ji je ape­tit neo­gra­ni­čen i bes­ko­na­čan!? Za­to da­nas ne za­bo­ra­vi­mo, i po­red na­je­zde bi­zni­sa, ri­je­či apo­sto­la Pa­vla da je lju­bav pre­ma nov­cu ko­ri­jen sva­kog zla.
Či­ni se da je bio u pra­vu po­gla­vi­ca in­di­jan­skog ple­me­na Si­etl, ko­ji je, 1854. go­di­ne pi­sao pred­sjed­ni­ku SAD ko­je su htje­le da ku­pe nje­go­vu ze­mlju: „Ljud­ski ape­tit pro­gu­ta­će Ze­mlju i osta­vi­ti sa­mo pu­stoš”. Bi­znis je to­me na si­gur­nom pu­tu, ko­ji ne spu­ta­va ni fi­lo­so­fi­ja Se­ne­ke, ko­ji je ka­zao da je ve­li­ko bo­ga­tstvo ve­li­ko rop­stvo.