-Autor: Mi­lan Ru­žić

Odav­no po­ku­ša­vam da sku­jem ne­ka­kve ri­je­či ko­ji­ma bih se obra­tio oni­ma ko­ji od­la­ze iz Sr­bi­je, ali mi se ni­je da­lo. I ovaj po­ku­šaj mo­žda ni­ko­me ne­će ni­šta zna­či­ti, ali ho­će na­ma ko­ji u Sr­bi­ji osta­je­mo – svo­je­volj­no!
Va­ma ko­ji od­la­zi­te po­sta­je ne­bit­no gdje ide­te, jer vam je Sr­bi­ja ze­mlja u ko­joj se ra­đa da bi se u ne­koj dru­goj ži­vje­lo. Ovo je po­sta­la je­di­na dr­ža­va na svi­je­tu u ko­ju se do­la­zi da bi se iz nje oti­šlo! Ot­kad su vijesti pu­ne sta­ti­sti­ke o pra­znoj ze­mlji, svi­ma su to­ga po­sta­le pu­ne uši, pa sad već svi to shva­ta­ju kao jed­nu či­nje­ni­cu pro­tiv ko­je se ne mo­že bo­ri­ti. I ne mo­že dok je ta­kvih ko­ji ne­će da se bo­re. Shva­tam sve one ko­ji su oti­šli i že­lim im sve naj­bo­lje, ali ja ne mo­gu. Ni­je da ne­mam gdje, jer svi ima­ju gdje i kod ko­ga da odu! Mo­gu da odem da­nas, ali ne­ću zbog ju­če i ne da mi se zbog sjutra!
Ni­je ovo vrijeme ka­da će se ži­vot gu­bi­ti, pa ro­di­te­lji svo­ju djecu spre­ma­ju van ze­mlje, ne­go je vrijeme ka­da tre­ba ide­ja i ra­da pro­tiv ovih što istjeruju! Ka­ko te, od­la­ze­ći Sr­bi­ne, inat ne po­tje­ra da ostan­kom une­sre­ćiš one ko­ji te is­tje­ru­ju iz tvo­je ze­mlje, sa tvog og­nji­šta, iz ro­đe­ne ku­će, iz ro­di­telj­skog za­gr­lja­ja i sa tvog par­če­ta ze­mlje? Za­što ljut­nju pre­ma pro­go­ni­te­lji­ma is­po­lja­vaš ta­ko što či­niš ono što oni i že­le?
Znam da je te­ško ka­da te u tvo­joj ze­mlji pod­u­ča­va­ju ne­u­ki, na­re­đu­ju ti ne­po­slu­šni, po­ni­ža­va­ju te oni naj­ni­ži, po­ro­blja­va­ju te ro­bo­vi, ucje­nju­ju te uci­je­nje­ni, obra­ća­ju ti se ne­pi­sme­ni, sli­je­pi po­ku­ša­va­ju da ti otvo­re oči, glu­vi te tje­ra­ju da ih slu­šaš, a oni ko­ji su na ča­so­vi­ma u ško­li osta­ja­li ni­je­mi, sa­da te­bi naj­vi­še pri­ča­ju šta i ka­ko! Te­ško je svi­ma zbog to­ga što po­lu­pi­sme­ni lju­di opi­sme­nja­va­ju na­rod! Te­ško je ka­da ti se svi iz­bo­ri iz­gu­be, pa ti je je­di­no pre­o­sta­lo da odeš. Ka­da je to Sr­bin, pa ne­ka je i sa­vre­men, ostao bez ina­ta i že­lje za bor­bom? Mno­gi od­la­zak prav­da­ju ti­me što go­vo­re da ne že­le cio ži­vot da se bo­re i pot­pu­no ih shva­tam.
Zar vam ni­je kri­vo da či­tav svoj ži­vot mi­je­nja­te zbog onih ko­ji su naj­za­mjen­lji­vi­ja i naj­po­kva­re­ni­ja ro­ba? Ne do­zvo­li­te da vas pro­tje­ru­ju oni ko­ji vam ni­su ni do ko­lje­na! Sje­ti­te se ko­me osta­vlja­te svu svo­ju pro­šlost, svo­je oče­ve, maj­ke, pret­ke, ku­ću… Sje­ti­te se ko vas je is­tje­rao iz ro­đe­ne ku­će! Sje­ti­te se da po­sto­ji ze­mlja na ko­ju ima­te pu­no pra­vo i ko­ja vas je ro­di­la i od­ga­ji­la! Pri­sje­ti­te se sve­ga što zna­te i to upo­tri­je­bi­te pro­tiv ovih ko­ji ne zna­ju ni­šta! Sje­ti­te se ko­li­ko nam je ze­mlja po­ni­že­na, pa po­mog­ni­te da se ona uz­dig­ne! Ne do­zvo­li­mo da Sr­bi­ja bu­de lo­gor sop­stve­nom na­ro­du! Ne daj­mo da nas svi­jet gle­da kao vje­či­te iz­bje­gli­ce, a ima­mo svo­ju ze­mlju! Daj­te da is­tje­ru­je­mo one ko­ji tje­ra­ju osta­le!
Me­ni je sta­lo do mo­je ze­mlje, pa ne­ću da odem! Sta­lo mi je do to­ga da ovi­ma ko­ji su tre­nut­ni po­bjed­ni­ci po­ka­žem da su iz­gu­blje­ni i po­ra­že­ni! Ho­ću da mo­ja dje­ca sju­tra ži­ve on­dje oda­kle ih ni­ko ne­će pro­tje­ri­va­ti, pro­vje­ra­va­ti i glo­bi­ti! Ne­ću da že­nim Nje­mi­ce, Šve­đan­ke, Fran­cu­ski­nje i Austra­li­jan­ke ko­je će mi uzi­ma­ti no­vac da bih jed­nog da­na do­bio pa­pir da sam Nje­mac, Šve­đa­nin, Fran­cuz ili Austra­li­ja­nac, ko­jeg će i da­lje gle­da­ti kao ne­ko­ga ko tu ne pri­pa­da – kao Sr­bi­na!
U Sr­bi­ji je te­že ne­go ikad, ali ako sad svi ode­mo, ne­sta­će nas! Vi, dra­ga mo­ja bra­ćo i se­stre, idi­te s Bo­gom i na­dam se da će­te ta­mo ne­gdje na­ći ono što tra­ži­te! Žao mi je sa­mo što će­te u du­bo­koj sta­ro­sti shva­ti­ti da vam je žao i da vam ci­je­log ži­vo­ta Sr­bi­ja ne­do­sta­je, a ta­da vi­še ne­će bi­ti vre­me­na da se sve to is­pra­vi, a ka­ko je kre­nu­lo, ne­će bi­ti ni Sr­bi­je.
Za­pa­li­te ta­da, ne­gdje u svi­je­tu, svije­ću za va­šu ze­mlju i po­sta­vi­te na nje­ne biv­še gra­ni­ce ta­blu da je tu ne­ka­da bi­la Sr­bi­ja, ze­mlja ko­ju su po­bi­je­di­li gu­bit­ni­ci, a bor­bu za nju na­pu­sti­li po­bjed­ni­ci…
wwwi­skra.co