- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ako po­č­nemo ova­ko, vr­lo je te­ško iza­ći na put. I pi­ta­nje je ima li odav­de pu­ta i iz­la­za. Lu­da ku­ća pret­po­sta­vlja lu­du če­ljad. Ali lu­da če­ljad i ne zna­ju da ži­ve u lu­doj ku­ći. Za mno­ge od njih to je sreć­na ku­ća. Ta­ko im ka­zu­je nji­ho­va lu­dač­ka per­cep­ci­ja svi­je­ta i ži­vo­ta. Lu­do­me je lu­di­lo raj, a lud čo­vjek - ras­ko­šan iz­raz ak­tiv­ne du­še. Pa iako ne mo­že da po­tra­je bes­kraj­no. Po­sli­je „raj­skih“ uži­ta­ka, sli­je­de pa­kle­ne mu­ke. I ta­ko ukrug. Ko­ji se sve vi­še sma­nju­je.
Pret­po­stav­ka za lu­du ku­ću je da ne­ma do­ma­ći­na, ili da do­ma­ćin ne­ma ni­ka­kvog auto­ri­te­ta pred do­ma­ćom če­lja­di. Još je go­re ta­ko - kad ga ima, a ne­ma ga. Još je go­re kad se vi­di i zna da se kroz do­ma­ći­ne use­li­la lu­dost, i bo­lest - to jest - ne­po­re­dak, ne­po­vje­re­nje, laž, smut­nja, zlo­ba, mrak, mu­če­nja, ubi­stva.
U cr­no­gor­skoj ku­ći do­ma­ći­ni ne mi­sle šta o nji­ma mi­sle do­ma­ća če­ljad, ne­go šta o nji­ma mi­sle tu­đi­ni, ko­ji su im do­ma­ći­ni. Tu­đi­ni­ma, ko­ji ima­ju svo­ju ra­ču­ni­cu, in­te­res je, na­rav­no, da je što vi­še lu­di­la i bi­je­de u cr­no­gor­skim do­mo­vi­ma. Da plam­sa lu­di­lo na sva­kom og­nji­štu, da bi­je­da da­vi bi­jed­ni­ke u sva­kom ćo­šku i po­dru­mu. Da do­ma­ća če­ljad ne zbo­re i ne raz­go­va­ra­ju jed­ni s dru­gi­ma, ne­go da re­že jed­no na dru­go, i da la­ju, da ska­če dru­go na tre­će, i pe­to na de­ve­to. Da jed­no dru­go gre­bu i gre­be­na­ju po du­ši, da ki­di­šu jed­no dru­gom na ži­vot, i sti­ska­ju jed­no dru­go za gr­kljan, da va­de oči jed­ni dru­gi­ma, da sva­ko na kra­ju sa­mog se­be ču­pa za ko­su, i bi­je ša­ka­ma u gla­vu i u pr­si. Da se sva­ka du­ša o svom ja­du za­ba­vlja od kad joj sva­ne dok joj u ja­du mrk­ne. Da se de­ra­če po uli­ca­ma i sud­ni­ca­ma, da se bu­ca­ju, kar­ta­ju, ka­sa­pe i ka­sti­že, u ja­du stri­gu, da psu­ju zvi­je­zde, da po tr­go­vi­ma oška­ju i mr­ška­ju do­ma­ću i svjet­sku vlast ko­ja im je za sve kri­va, da ska­ču u tri li­ka, jer je sva­ko na kra­ju po­lu­dio od se­be sa­mo­ga, da ni­ko ni­ko­ga oči­ma vi­še ne mo­že vi­dje­ti, da su svi jed­ni dru­gi­ma mrak pred oči­ma. Da cvje­ta lu­di­lo u bal­kan­skoj ba­šti, da cr­no­gor­ski so­ci­o­po­li­tič­ki eks­pe­ri­ment da­je vr­hun­ske re­zul­ta­te sa­mo­po­ti­ra­nja, sa­mo­i­stra­ge, sa­mo­u­bi­stva, ljud­ske kuk­nja­ve, zve­ka i le­le­ka, pod ko­jim se ze­mlja pro­va­lju­je.
Tra­ži­li se - gle­daj­te. Htje­li ste - eto vam ga. Kre­nu­lo je ka­ko je kre­nu­lo. Sva­ko na svoj zao put, vo­đen sjen­kom no­vih cr­no­gor­skih bez­gla­va­ra. Gdje vam je pa­met bi­la? Ka­kva pa­met, pa­me­ti ni­je ni bi­lo. Kre­nu­li kao ov­ce jed­na za dru­gom da sve po­ska­ču u ja­mu. Ka­ko je čak­tar čak­ta­rao, ta­ko je sva­ka ska­ka­la u tri li­ka, dok ni­je u ja­mu do­sko­či­la. Lu­di­lo ni­je uspje­lo ako svi ne po­ska­če­mo u ja­me bez­da­ne. Bar ima­mo do­sta ja­ma. Bar ima­mo gdje ne­sta­ti. Pa kao da nas ni Bog ni­je da­vao. Pri­red­ba ne­ma do­bru za­vr­šni­cu, ako se sve lu­do sta­do i sa­mo ne str­mo­gla­vi u pro­va­li­je. Ova pri­red­ba ima svo­je pod­stre­ki­va­če, re­ži­se­re, pro­mo­te­re, fi­nan­si­je­re, spe­ci­ja­li­zo­va­nu pu­bli­ku i spe­ci­jal­ne ži­ri­je. Eks­per­te uni­šte­nja bez­gla­vog na­ro­da. Sve se ja­sno po­ka­zu­je na ekra­ni­ma, ta­mo gdje tre­ba. I gle­da ko tre­ba. I uži­va i apla­u­di­ra ko tre­ba. I pu­ca od smi­je­ha ko tre­ba. Pro­na­šli su stra­šnu igru ko­ja ma­sov­no ubi­ja svo­je igra­če, ne­sreć­ne vod­ni­ke i po­žar­ni­ke.
Pred­sta­ve ko­je ne ko­šta­ju ži­vo­ta i ni­je­su ne­što za­ni­mlji­ve. Za­ba­ve u ko­lo­se­u­mu, te­a­tri ap­sur­da, sa­mo su bi­li pri­prem­ne rad­nje za glo­bal­no po­zo­ri­šte i ve­li­ku čo­vje­ko­vu po­gi­bi­ju. Ne­ka ko­šta šta ko­šta. Jed­nom se ži­vi. Ko ne uče­stvu­je u ova­kvim pred­sta­va­ma kao da ni­je ni ži­vio. Ni­je ži­vio ko ne­ma ka­kvu ulo­gu u lu­doj ku­ći. I bar jed­nom vri­snuo iz pet­nih ži­la. Do ne­ba i do dna pa­kla da se ču­je. Tre­ba da se zna. Ni­je nam dat ži­vot da ga pa­met­no ču­va­mo, ne­go da ga lu­do po­tro­ši­mo. Ta­ko go­vo­re su­fle­ri i asi­sten­ti re­ži­je, ak­ti­vi­sti ma­sov­nog do­pin­ga bez­gla­vog pu­ka. Sto go­di­na pa­ment­nog ži­vo­ta dao bi čo­vjek za mi­nut eks­plo­ziv­nog lu­di­la. Me­fi­sto­fel do sva­kog sti­že, umno­ža­va se u hi­lja­de li­ko­va, sva­ko­me da­je no­ve za­dat­ke, sva­ko­ga pod­sti­če i na­dah­nju­je na naj­vi­še lu­di­lo. Ni­je la­ko ljud­sku ba­gru oso­ko­li­ti na lu­di­lo, pra­vo, na­dah­nu­to lu­di­lo ko­je se ob­na­vlja svo­jim pr­vim i ne­za­u­sta­vlji­vim po­kre­tom. I Me­fi­sto­fel se iz­ne­na­di kad kod ljud­ske si­ro­vi­ne do­bro ak­ti­vi­ra taj po­ten­ci­jal, kad se ras­plam­sa ljud­ska gli­na, kad se uždi­je ljud­sko me­so. Kad s olak­ša­njem sva­ko vid iz­gu­bi. Ne tre­ba­ju nam vi­še ju­na­ci, tre­ba­ju nam lu­da­ci. Lu­da­ci su no­vi ju­na­ci.
E ova­kva tre­ba da bu­de cr­no­gor­ska za­vr­šni­ca. Ni­je to do lju­di i na­ro­da, ne­go do su­perso­fi­sti­ci­ra­nog pro­gra­ma. Ko­ji sa­mo ak­ti­vi­ra osnov­ne ma­tri­ce po­na­ša­nja ne­sreć­ne du­še. Ko­joj je mi­li­ja i pro­past, ne­go ni­šta. Ni­šta du­ša o to­me ne zna. A kad joj se uba­ce či­po­vi, pel­ce­ri i el­ce­ri, sve ide sa­mo od se­be. Ne­sreć­ni čo­vjek ne zna što se sa njim zbi­va. I to do­ži­vlja­va kao ne­ko ve­li­ko olak­ša­nje od mu­ka ko­je je ne­u­spje­šno no­sio. Sad ne­ma ni­jed­nu mu­ku, a pri­je je imao hi­lja­du i jed­nu. Hi­lja­du i jed­nu da zna, a hi­lja­da­ma hi­lja­da da ne zna.
Naj­ne­sreć­ni­ji su Bal­kan­ci, a me­đu nji­ma naj­ne­sreć­ni­ji su Cr­no­gor­ci. Jer kad oni kre­nu u lu­di­lo, br­že ide de­set pu­ta ne­go kod dru­gi­jeh. Pa i u toj di­sci­pli­ni mo­ra­ju da bu­du pr­va­ci. Ta di­sci­pli­na je do­bro is­pro­gra­mi­ra­na, a ko­ri­snik je do­ži­vlja­va kao lič­nu slo­bo­du, na­dah­nu­će i oslo­bo­đe­nje od ste­ga i pro­gra­ma. Oslo­bo­đe­nje i od se­be sa­ma.
Na­zdra­vlje, cr­no­gor­ski ju­na­ci. Na­zdra­vlje, pr­va­ci. Ovo je još sa­mo – abe­ce­da!
(Autor je knji­žev­nik)