- Pi­še: Če­do­mir An­tić

U Ka­ta­lo­ni­ji je ju­če spro­ve­den re­fe­ren­dum o ne­za­vi­sno­sti. Pi­šu­ći ovaj tekst u ne­dje­lju te­ško mi je da za­mi­slim is­hod. Iz­vje­sno je da cen­tral­na vla­da, a sa njom i SAD, EU i vje­ro­vat­no Ka­to­lič­ka cr­kva na­sto­je da spri­je­če i obe­smi­sle re­fe­ren­dum iza ko­ga je na ra­ni­jim iz­bo­ri­ma ne­dvo­smi­sle­no sta­la ve­ći­na gra­đa­na. Od­nos SAD i EU pre­ma pra­vu jed­ne dr­ža­ve na ne­za­vi­snost – za ko­je se ne­sa­mo­stal­ni (ali za sa­da je­di­ni), Me­đu­na­rod­ni sud prav­de u Ha­gu pri­je se­dam go­di­na iz­ja­snio da je le­gi­tim­no pra­vo – kraj­nje je ne­ča­san i po­dao. SFR Ju­go­sla­vi­ju, do­mo­vi­nu svih nas sta­ri­jih od 25 go­di­na, raz­bi­li su Slo­ven­ci ko­ji su od nje sve do­bi­li. Ni­ka­da ni­su pro­go­nje­ni, ni obes­pra­vlje­ni. Nji­ho­vo se­bič­njač­ko, pro­vin­ci­jal­no i šo­vi­ni­stič­ko ru­ko­vod­stvo je od­mah po­što su im pri­zna­te gra­ni­ce na za­pa­du i sje­ve­ru, te iza­laz na mo­re (če­sto po­stig­nu­ti za­hva­lju­ju­ći et­nič­kom či­šće­nju), za­po­če­lo kam­pa­nju za ve­ću sa­mo­stal­nost i ko­nač­no ne­za­vi­snost. Po­je­di­ni za­tu­ca­ni, ali uti­caj­ni in­te­lek­tu­al­ci su go­di­na­ma pri­je po­ja­ve Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća pi­sa­li o mo­guć­no­sti da tre­nut­nih 95 od­sto Slo­ve­na­ca u Slo­ve­ni­ji, zbog do­la­ska rad­ni­ka „sa ju­ga“, jed­nog da­na mo­gu da po­sta­nu ma­nji­na u svo­joj dr­ža­vi. Slo­ve­ni­ji je mo­glo sme­ta­ti to što je SFR Ju­go­sla­vi­ja bi­la pre­sku­pa ili ne­funk­ci­o­nal­na, ali ne za­to što je bi­la to­ta­li­tar­na... Tu to­ta­li­tar­nost, uosta­lom, po­dr­ža­li su u po­čet­ku vi­še ne­go dru­gi ju­go­slo­ven­ski na­ro­di, a spro­vo­di­li su je upra­vo tvor­ci pr­ve slo­ve­nač­ke dr­ža­ve u isto­ri­ji.
Ali, ne­ka je SFR Ju­go­sla­vi­ja i bi­la ne­de­mo­krat­ska. Uzmi­mo da oni ko­ji na si­lu odr­ža­va­ju dr­ža­vu Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu ni­su htje­li da je dr­že na apa­ra­ti­ma za po­li­tič­ko pre­ži­vlja­va­nje. Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra su bi­le de­mo­krat­ske ka­da su 2003. go­di­ne svo­ju, ta­ko­đe de­mo­krat­ski us­po­sta­vlje­nu za­jed­nič­ku dr­ža­vu tran­sfor­mi­sa­li u dr­žav­nu za­jed­ni­cu SCG. U tom im je pro­ce­su još i po­ma­ga­la EU. Ta­ko je iskre­no i do­bro po­mo­ga­la da je SCG po­sle mo­ra­la da do­zvo­li us­po­sta­vu „odvo­je­nih ko­lo­sije­ka“ za pri­klju­či­va­nje svo­je dvi­je čla­ni­ce EU. I on­da su čak po­sre­do­va­li oko re­fe­ren­du­ma i mno­go po­mo­gli Đu­ka­no­vi­će­vom re­ži­mu da se ot­ci­je­pi. Či­tam u jed­nim be­o­grad­skim no­vi­na­ma tekst ina­če veoma do­brog no­vi­na­ra, do­pi­sni­ka iz Ri­ma. Tvr­di da EU ne­će do­zvo­li­ti ras­pad Špa­ni­je, pa po­red ovih ne­tač­nih ocje­na (da je u slu­ča­ju SFR Ju­go­sla­vi­je, a ne spo­mi­nje i SCG ili Sr­bi­ju u slu­ča­ju Ko­so­va i Me­to­hi­je, iz­u­ze­tak na­pra­vljen za­to što su bi­le auto­ri­tar­ne), na­vo­di ka­ko za raz­li­ku od Ško­ta i Ira­ca, ko­ji su za­dr­ža­li en­gle­ski u slu­žbe­noj upo­tre­bi, Ka­ta­lo­ni­ja for­si­ra ka­ta­lon­ski. A ka­ko je to bi­lo sa Slo­ve­ni­jom, Hr­vat­skom i evo sa Cr­nom Go­rom? Slo­ve­ni­ja je svo­je gra­đa­ne ko­ji ni­su Slo­ven­ci na­tje­ra­la da po­la­žu slo­ve­nač­ki ka­ko bi do­bi­li dr­ža­vljan­stvo. Iz­bri­sa­la je iz dr­ža­vljan­stva 25.000 svo­jih pri­ja­vlje­nih sta­nov­ni­ka! Do da­nas ni­je pot­pu­no is­pra­vi­la tu ne­prav­du. Srp­skom pen­zi­o­nom fon­du du­gu­je 100 mi­li­o­na eura ko­je ne is­pla­ću­ju, jer su, ka­ko tvr­de, „si­ro­ma­šni“. Sr­bi pri­je sto­ti­nu go­di­na či­ni­li 25 od­sto sta­nov­ni­štva Hr­vat­ske. Gdje je da­nas, po­sle sve­ga, ći­ri­li­ca u Hr­vat­skoj? Da li za­štit­ni­ci vje­či­to ne­za­do­volj­ne Hr­vat­ske zna­ju da je to­kom ne­ko­li­ko da­na u hr­vat­skim jav­nim bi­bli­o­te­ka­ma i dr­žav­nim usta­no­va­ma spa­lje­na ve­ći­na ći­ri­ličnih knji­ga? Šta re­ći o Cr­noj Go­ri? Gdje su Sr­bi u Cr­noj Go­ri, gdje je srp­ski je­zik ko­jim još uvi­jek go­vo­ri ve­ći­na gra­đa­na? Sva­ke go­di­ne Sr­bi­ma u Cr­noj Go­ri odu­zmu ne­ko pra­vo. I upr­kos to­me što to svi zna­ju, uvi­jek se na­đe ne­ki evrop­ski bi­ro­kra­ta ko­ji iz­ja­vi ka­ko je dr­ža­va, po mje­ri ne­kog ta­mo Đu­ka­no­vi­ća ili Mar­ko­vi­ća, „šam­pi­on evrop­skih in­te­gra­ci­ja“.
Pat­nju Ka­ta­lo­na­ca, či­ja su drev­na dr­žav­na pra­va ga­že­na od po­čet­ka 18. vi­je­ka i ko­ja je bi­la jed­na od pr­vih žr­ta­va fa­ši­zma i je­di­na ko­ja 1945. ni­je do­bi­la prav­du, ni­ko ne pri­zna­je. Ni­ko da se po svi­je­tu da­nas pri­sje­ti ka­ko su sto dva­de­set tre­ćeg pred­sjed­ni­ka ge­ne­ra­li­ta­ta (pr­vog čo­vje­ka auto­no­mi­je) na­ci­sti pre­da­li Fran­ku, pa je u za­tvo­ru po­ni­ža­van, pred stri­je­lja­nje je od­bio da mu oči bu­du ve­za­ne i uz­vik­nuo: „Za Ka­ta­lo­ni­ju!“
Ko­li­ke su va­še žr­tve, Slo­ven­ci, Hr­va­ti i Du­klja­ni? Pod uslo­vom, na­rav­no, da ni­su žr­tve ko­je su skri­vi­li su­na­rod­ni­ci. Dok je Lu­is Kam­pa­nis uz­dig­nu­te gla­ve iza­šao na stri­je­lja­nje, Pe­tro­vi­ći-Nje­go­ši pri­hva­ti­li su fi­nan­sij­sku na­god­bu i princ Mi­ha­i­lo ka­sni­je ni­je že­lio ni da pri­hva­ti po­nu­đe­nu kru­nu.
Ar­hi­e­pi­sko­pa Am­fi­lo­hi­ja tu­že su­du za­to što ci­ti­ra i na sa­da­šnje uslo­ve pri­mje­nju­je mi­sao Sv. Ju­sti­na Po­po­vi­ća. Ne­vje­ro­vat­no, čak ni ko­mu­ni­sti ni­su zbog to­ga su­di­li. Ra­zu­mi­jem da gra­đa­ni ima­ju pra­vo da tu­že ko­ga ho­će, me­đu­tim, u Cr­noj Go­ri stvo­re­na je at­mos­fe­ra u ko­joj je sa­svim oče­ki­va­no i pri­rod­no, a me­di­ji­ma za­ni­mlji­vo, tu­ža­ka­ti su­du naj­vi­šeg ar­hi­je­re­ja je­di­ne ka­non­ski pri­zna­te cr­kve. Dok če­ka­mo is­hod za­bra­nje­nog re­fe­ren­du­ma i prav­du za Ka­ta­lo­ni­ju, ko­ja je pod pri­ti­sci­ma ko­ji su u de­mo­krat­skom dru­štvu ne­ču­ve­ni i ne­pri­mje­re­ni, mo­ra­mo da se za­pi­ta­mo da li, u stva­ri, tre­ba da se iz­vi­nja­va­mo vo­lo­vi­ma. Evrop­ske bi­ro­kra­te, ko­je su iz svo­je po­li­ti­ke am­pu­ti­ra­le sve prin­ci­pe, go­di­na­ma pra­ve od svih nas vo­lo­ve. Pro­blem je sa­mo što se ne­ki vri­je­đa­ju ka­da im ne­ko na to uka­že.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)