- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Kad god se bli­že iz­bo­ri, bi­lo u Sr­bi­ji ili u Cr­noj Go­ri, si­tu­a­ci­ja je pre­po­zna­tlji­vo ista. Ne zbog to­ga što im je po­li­ti­ka ista (a je­ste) već za­to što ja ove dvi­je dr­ža­ve po­sma­tram kao dva oka u gla­vi. A i ka­ko ne bih kad ih je ista maj­ka ro­di­la. E, sad što su ne­ki htje­li da pa­me­tu­ju i da se na­pra­ve va­žni sva­đa­ju­ći oči u gla­vi, to go­vo­ri naj­vi­še o nji­ho­vom ,,obra­zu’’, pa i ona ri­ječ iz­da­ja ov­dje do­la­zi do pra­vog iz­ra­ža­ja.
Ne­go, da se vra­tim na iz­bo­re, tj. na već vi­đe­no la­ič­ko pri­ku­plja­nje po­e­na ra­znih stra­nač­kih kan­di­da­ta. Ni­kad obe­ća­nja ni­su vi­še lu­dom ra­do­va­nja ne­go baš tih da­na. Ni­kad se vi­še ,,ne gra­di’’, ni­kad vi­še ,,otvo­re­nih fa­bri­ka’’ i isto ta­kvih rad­nih mje­sta. Ni­kad vi­še pre­sje­če­nih vrp­ci i ,,as­fal­ti­ra­nih’’ pu­te­va. U ne­kim se­li­ma će, ve­le, bi­ti i stru­ja uve­de­na, jer ne­ma smi­sla da u mra­ku če­ljad do­če­ka­ju 22. vi­jek. Bi­će, ka­žu, i vo­de pri­de. I pen­zi­o­ne­ri će pro­cvje­ta­ti, ma­ša­la, pa će im se one sma­nje­ne pen­zi­je pri­je ne­go što se vra­te u pr­vo­bit­no sta­nje - po­ve­ća­ti. Mla­di lju­di ne­će ima­ti po­tre­bu da idu u bi­je­li svi­jet u po­tra­zi za bi­je­lim ,,le­bom’’, jer će se u na­šoj ze­mlji o cr­nom ja­du za­ba­vi­ti. Do­du­še, na na­šoj su ze­mlji odav­no stran­ci po­ku­po­va­li na­še fa­bri­ke, ta­ko da osje­ća­mo da smo na ni­či­joj ze­mlji.
Opa­sne su te po­li­tič­ke igra­ri­je, ko­je nam se ser­vi­ra­ju u pred­ve­čer­je iz­bo­ra. Opa­sne, jer su na­do­bud­ne, a pri­zem­ne. Sve ono što bi po­li­ti­ka u pra­vom smi­slu tre­ba­lo da zna­či i da pru­ži, pot­pu­no je su­prot­no od ono­ga što do­bi­ja­mo. Ni­ka­da ni­sam bi­la na stra­ni onih za ko­je po­li­ti­ka pred­sta­vlja lanj­ski sni­jeg, čak sam ih kri­ti­ko­va­la i uvi­jek ću ih stro­go kri­ti­ko­va­ti. Jer, ne ba­vi­ti se po­li­ti­kom zna­či ne ba­vi­ti se sop­stve­nim ži­vo­tom. Baš sve ima ve­ze sa po­li­ti­kom. Ona se za­sni­va na po­sta­vlja­nju pi­ta­nja, i po to­me je ve­o­ma bli­ska sa umjet­no­šću. To je jed­no­stav­no či­nje­ni­ca, jer je po­li­ti­ka baš kao i umjet­nost ob­lik mi­šlje­nja i je­zi­ka. Vr­lo je va­žno pre­po­zna­ti, tj. raz­li­ko­va­ti po­li­ti­ku od po­li­ti­kant­stva. Po­li­tič­ka svi­jest se is­ka­zu­je i sa­svim iz­van po­li­ti­ke, sva­ko­dnev­nim na­vi­ka­ma, go­vo­rom, ge­sto­vi­ma, ubje­đe­nji­ma i mo­ral­nim sta­vom. Ona je du­bo­ko uko­ri­je­nje­na u sva­ki seg­ment na­šeg, po­ne­kad ne sa­svim ra­zu­mlji­vog od­no­sa pre­ma sop­stve­nom dru­štvu.
S dru­ge stra­ne, po­li­ti­kant­stvo je svje­sno po­i­gra­va­nje sop­stve­nim na­ro­dom, sve u ci­lju sop­stve­ne pro­mo­ci­je. Po­li­ti­kant­stvo, iza­zi­va­ju­ći ira­ci­o­nal­nost i strah, za­tim le­tar­gi­ju i bez­volj­nost, bes­kru­pu­lo­zno na­me­će osje­ća­nje da je vlast, a ne po­li­ti­ka to što je gra­đa­ni­nu da­to kao ne­mi­nov­nost. Da­kle, su­ro­vo i si­ro­vo je po­li­ti­kant­stvo za­ri­lo svo­je pip­ke u svi­jet i u svi­jest od­go­vor­ne i prin­ci­pi­jel­ne po­li­ti­ke. A, po­li­ti­ka je baš kao i umjet­nost pro­stor za pre­i­spi­ti­va­nje, am­bi­jent za is­ka­zi­va­nje sum­nje. Sa­mo ta­kvo dru­štvo će bi­ti bo­lje i na­pred­ni­je. Da bi po­li­ti­ka bi­la ono što u svo­joj su­štin­skoj na­mje­ni mo­ra bi­ti, a to je mo­ral­na po­lu­ga, pri­je sve­ga neo­p­hod­no joj je vra­ti­ti do­sto­jan­stvo. Neo­p­hod­no je odvo­ji­ti je od po­li­ti­kant­stva, ko­je u se­bi ga­ji pre­va­ran­te, lo­po­ve, kri­mi­nal­ce. Po­treb­no je is­tri­je­bi­ti je od la­žnog pa­tri­o­ti­zma, od par­tij­skih mo­no­po­la. Iz­li­je­či­ti je od pa­te­ti­ke i po­vri­je­đe­no­sti. Odvo­ji­ti je od onih ko­ji svo­jim ego­i­stič­nim po­li­ti­kant­stvom ma­ni­pu­li­šu gdje stig­nu.
Za­to je va­žno ba­vi­ti se po­li­ti­kom, onom ko­ja za­slu­žu­je na­šu pa­žnju. Ja ću bez raz­mi­šlja­nja gla­sa­ti za nju. I ja i moj bič,jer po­li­ti­kant­stvo je kič.(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)