<br /> U Be­o­gra­du je pro­šle ne­dje­lje bio ak­tu­e­lan sle­de­ći vic: is­ku­sni, ali u ovom sa­sta­vu skraj­nu­ti mi­ni­star (ime po­zna­to re­dak­ci­ji), sa re­pu­ta­ci­jom lju­bi­te­lja ča­ši­ce, po­vje­rio se pri­ja­te­lju ka­ko mu je ve­li­ki ži­vot­ni strah da će do­bi­ti ”si­ri­zu je­tre”.
Ime no­ve vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je u Grč­koj je slič­no sa ci­ro­zom, opa­kom di­jag­no­zom, pa je (stvar­na ili iz­mi­šlje­na, sve­jed­no) zeb­nja re­če­nog mi­ni­stra ra­zu­mlji­va. Ono što, me­đu­tim, ni­je smi­je­šno to je da je ”si­ri­zu” kao bolj­ku do­bi­la Evro­pa. Po­bjed­ni­ci grč­kih iz­bo­ra, ko­ji se kod ku­će sla­ve kao oslo­bo­di­o­ci, u je­zgru EU se na­i­me do­ži­vlja­va­ju kao opa­sni eks­tre­mi­sti.
No­vi grč­ki pre­mi­jer je Alek­sis Ci­pras (40), naj­mla­đi u nje­noj isto­ri­ji. Opi­su­ju ga kao po­pu­li­stu – to je ona vr­sta po­li­ti­ke ko­ja se stal­no po­zi­va na na­rod i pre­ten­du­je da ga pred­vo­di u bor­bi pro­tiv pri­vi­le­go­va­ne eli­te – ko­ji je u kam­pa­nji obe­ćao mno­go to­ga što je go­di­lo uši­ma već pe­to­go­di­šnjom kri­zom iz­nu­re­nih Gr­ka, dok je na dru­goj stra­ni iza­zva­lo uz­ne­mi­re­nje u sre­di­štu EU.
Ci­pras je, na­i­me, od­lu­čan da ras­ki­ne do­sa­da­šnji aran­žman po ko­jem ”troj­ka”: Evrop­ska cen­tral­na ban­ka, Evrop­ska ko­mi­si­ja i Me­đu­na­rod­ni mo­ne­tar­ni fond Grč­koj ve­li­kim po­zaj­mi­ca­ma po­ma­žu da ot­pla­ću­je svo­je du­go­ve, a da ona za­uz­vrat spro­vo­di pro­gram fi­skal­nog ”ste­za­nja ka­i­ša”, što će re­ći da ra­di­kal­nim kre­sa­njem bu­džet­ske po­tro­šnje, sma­nji­va­njem ad­mi­ni­stra­ci­je i re­for­mom si­ste­ma sta­bi­li­zu­je svo­je fi­nan­si­je i iza­đe na put opo­rav­ka.
Po toj for­mu­li Grč­koj su udi­je­lje­ne ve­li­ke pa­re: u dva pa­ke­ta oko 240 mi­li­jar­di eura (to­li­ko do­sad ni­je do­bio ni­ko dru­gi). Ali, umje­sto da to si­tu­a­ci­ju u ze­mlji po­bolj­ša, ne­to re­zul­tat je da je re­ce­si­ja pro­du­blje­na: ne­za­po­slen je sko­ro sva­ki tre­ći Grk, a za­du­že­nost, ko­ja je na po­čet­ku kri­ze bi­la tek ne­što iz­nad bru­to dru­štve­nog pro­iz­vo­da, da­nas je čak 175 od­sto sve­ga što se u ze­mlji go­di­šnje pro­iz­ve­de i kroz uslu­ge raz­mi­je­ni.
Si­ri­zi su iz­bor­nu po­bje­du na iz­bo­ri­ma pri­je se­dam da­na da­le upra­vo žr­tve ove po­li­ti­ke: oni ko­ji su osta­li bez po­sla i oni ko­ji­ma su pla­te i pen­zi­je pre­po­lo­vlje­ne. Grč­ka ne­će vi­še bi­ti po­ni­ža­va­na, gr­mio je to­kom kam­pa­nje, pa i u pr­vim iz­ja­va­ma po­sle pre­u­zi­ma­nja vla­sti mla­di pre­mi­jer. U pe­tak, no­vi mi­ni­star fi­nan­si­ja je iz­ja­vio da Ati­na vi­še ne že­li da raz­go­va­ra sa ”troj­kom” i od­bi­ja pro­du­ža­va­nje po­sto­je­ćeg kre­dit­nog aran­žma­na ko­ji is­ti­če već za mje­sec da­na.
Ukrat­ko, Si­ri­za se sta­vi­la na če­lo svo­je­vr­snog po­kre­ta ot­po­ra do­sa­da­šnjoj po­li­ti­ci na ko­joj in­si­sti­ra nje­mač­ka kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel - da je sa­mo sma­nji­va­nje dr­žav­ne po­tro­šnje uz pra­te­će re­form­ske za­hva­te te­ra­pi­ja za li­je­če­nje eko­no­mi­ja sa ozbilj­nim fi­skal­nim po­re­me­ća­ji­ma.
To se po­ka­za­lo kao ne­u­spje­šno ne sa­mo na pri­mje­ru grč­kog pa­ci­jen­ta, ne­go i u EU u cje­li­ni. Evrop­ska eko­no­mi­ja još se ni­je vra­ti­la na tem­po ko­ji je ima­la pri­je ve­li­ke svjet­ske kri­ze 2008, a u te­ško­ća­ma slič­nim grč­kim je još ne­ko­li­ko ze­ma­lja ju­žne pe­ri­fe­ri­je EU, gdje su ta­ko­đe u uspo­nu po­pu­li­stič­ke par­ti­je ko­je su pri­hva­ti­le re­to­ri­ku Si­ri­ze.
Šta sve ovo prak­tič­no zna­či? No­va vlast je Gr­ci­ma obe­ća­la ras­kid sa oni­ma ko­ji je ”fi­skal­no da­ve”, da ne­će ot­pla­ći­va­ti ”ze­le­na­ške kre­di­te”, da će na po­sao vra­ti­ti ot­pu­šte­ne, po­ve­ća­ti pla­te i mno­go to­ga još – ali ka­ko će to da pla­ti?
Po­što je u Mo­ne­tar­noj uni­ji (evro­zo­ni), ne mo­že da štam­pa pa­re i ti­me stvo­ri bar krat­ko­traj­ni pri­vid bo­ljit­ka. A u cen­tra­li EU ne mo­gu tek ta­ko da pri­sta­nu na grč­ki re­cept za ”nju dil”, jer bi sa­svim si­gur­no, isti tret­man zah­ti­je­va­li i osta­li du­žni­ci.
Sve če­šće se za­to ču­je da bi is­hod mo­gao da bu­de ono što je do­sad bi­la sa­mo te­o­ret­ska mo­guć­nost: da Grč­ka iza­đe iz evro­zo­ne. To je sa­da re­al­ni­je za­to što, za raz­li­ku od pri­je pet go­di­na, to ne bi iza­zva­lo ve­li­ki po­re­me­ćaj: nje­ni kre­di­to­ri ni­su vi­še ban­ke, već uglav­nom dr­ža­ve i nji­ho­ve in­sti­tu­ci­je, što zna­či da to ne bio bio fa­tal­ni udar za mo­ne­tar­nu uni­ju, a iz nje­mač­ke per­spek­ti­ve to bi bi­lo ma­nje štet­no ne­go op­šte la­ba­vlje­nje fi­nan­sij­ske di­sci­pli­ne ko­ja bi usli­je­di­la ako bi se po­pu­sti­lo Gr­ci­ma.
Po­vra­tak na drah­mu bio bi mno­go kom­pli­ko­va­ni­ji za sa­mu Grč­ku, pa i za Si­ri­zu, ko­ja je obe­ća­la bo­lji ži­vot, a ne no­vi eko­nom­ski ha­os. Po­pu­li­sti bi u ta­kvom kon­tek­stu mo­gli da rje­še­nje vi­de i u kom­plet­nom iz­la­sku iz EU. Ta­kav raz­voj do­ga­đa­ja u stra­te­ški va­žnoj čla­ni­ci NA­TO sva­ka­ko bi bio do­bi­tak za Ru­si­ju. I eto svi­ma još jed­na Ukra­ji­na!
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „Po­li­ti­ke”)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić