Du­go se vje­ro­va­lo da je čo­vje­kov raz­voj dug pro­ces ko­ji se sa­sto­ji od stal­nog na­pre­do­va­nja ko­je će tra­ja­ti za­u­vi­jek. Ali na­uč­ni­ci vje­ru­ju da je ljud­ski rod do­se­gao svoj vr­hu­nac, da se upra­vo kre­će pre­ko svo­jih mo­guć­no­sti te da je čo­vje­kov na­pre­dak u opa­da­nju. U sklo­pu ve­li­kog is­tra­ži­va­nja pro­vje­re­ni su po­da­ci sta­ri 120 go­di­na. Na­uč­ni­ci su za­klju­či­li da po­sto­je gra­ni­ce ka­da su po­sri­je­di ljud­ske ka­rak­te­ri­sti­ke i oso­bi­ne, po­put go­di­na ži­vo­ta, kao i kraj­nje gra­ni­ce ka­da su po­sri­je­di ljud­ska vi­si­na i sna­ga. U ovom tre­nut­ku mi i da­lje na­sto­ji­mo po­mi­ca­ti te gra­ni­ce, pod­sje­ća­ju na­uč­ni­ci. Upo­zo­ra­va­ju da, s ob­zi­rom na na­čin na ko­ji mi­je­nja­mo oko­li­nu u ko­joj ži­vi­mo, a pri­tom mi­sle i na glo­bal­no za­gri­ja­va­nje, ne sa­mo da te gra­ni­ce ne­će­mo us­pje­ti po­mak­nu­ti ne­go će nas po­slje­di­ce glo­bal­nog za­gri­ja­va­nja pri­si­li­ti na na­za­do­va­nje.
Br­zi­na tr­ča­nja ko­ja se ne­ka­da či­ni­la ne­za­mi­sli­vom da­nas je uobi­ča­je­na, po­mak­nu­te su i gra­ni­ce ka­da je čo­vje­ko­va ži­vot­na dob po­sri­je­di, ali s vre­me­nom će bi­ti sve ma­nje ta­kvih re­kord­nih po­stig­nu­ća i re­zul­ta­ta, po­ka­zu­je no­vo is­tra­ži­va­nje.
Sve će ma­nje lju­di uspi­je­va­ti da do­seg­ne re­kord u br­zi­ni tr­ča­nja, ali ne­će ga i pre­ma­ši­ti, a ni ljud­ska ži­vot­na dob vi­še se ne­će znat­no pro­du­ži­va­ti, pi­šu na­uč­ni­ci u član­ku ob­ja­vlje­nom u ča­so­pi­su „Fron­ti­ers in Psycho­logy”.
– Ne­ka svoj­stva se vi­še ne mi­je­nja­ju na­bo­lje, upr­kos stal­nim na­uč­nim, me­di­cin­skim i nu­tri­ci­o­ni­stič­kim po­bolj­ša­nji­ma i po­stig­nu­ći­ma. To zna­či da su mo­der­na dru­štva omo­gu­ći­la ljud­skoj vr­sti da do­seg­ne svo­je gra­ni­ce. Pr­va smo ge­ne­ra­ci­ja lju­di ko­ja je to­ga svje­sna – ka­že pro­fe­sor Žan-Fran­soa To­zan s pa­ri­sko­ga Uni­ver­zi­te­ta De­kart.
Isto­vre­me­no u ne­kim stva­ri­ma i po­stig­nu­ći­ma po­ste­pe­no na­za­du­je­mo. Ve­li­kim smo di­je­lom za to sa­mi od­go­vor­ni, jer smo ne­ga­tiv­no uti­ca­li na vla­sti­tu oko­li­nu, is­ti­če To­zan.
Bi­će to je­dan od naj­ve­ćih iza­zo­va vi­je­ka u ko­jem ži­vi­mo, po­seb­no zbog pri­ti­ska an­tro­po­ge­nih čo­vje­ko­vih ak­tiv­no­sti ko­je će bi­ti od­go­vor­ne za ne­ga­ti­van uči­nak na ljud­sko zdra­vlje i na oko­li­nu, re­kao je pa­ri­ski pro­fe­sor.
– Pro­u­ča­va­ju­ći opa­da­nje ovih ten­den­ci­ja za­klju­či­li smo da su one ra­ni sig­na­li da se ne­što iz­mi­je­ni­lo, ali ne na­bo­lje. U zad­njih de­se­tak go­di­na me­đu sta­nov­ni­štvom ne­kih afrič­kih ze­ma­lja pri­mje­ti­li smo da se nji­ho­va vi­si­na uop­šte sma­nji­la, što upu­ću­je na to da ne­ka dru­štva ni­su vi­še u sta­nju pri­ku­pi­ti do­volj­nu ko­li­či­nu nu­tri­je­na­ta za svo­ju dje­cu ni­ti odr­ža­ti zdra­vi­ma svo­je po­tom­stvo – upo­zo­ra­va To­zan.
Fran­cu­ski pro­fe­sor i nje­go­ve ko­le­ge mi­sle da bi se po­li­ti­ča­ri, vla­de i osta­le od­go­vor­ne oso­be, u tre­nut­ku kad su utvr­đe­na ogra­ni­če­nja ljud­ske vr­ste, tre­ba­le da fo­ku­si­ra­ju da se lju­di­ma za­ga­ran­tu­je mo­guć­nost do­se­za­nja sa­da­šnjih li­mi­ta, a ne in­si­sti­ra­ti na dalj­njem po­mi­ca­nju gra­ni­ca.
– S ob­zi­rom na ogra­ni­če­nja ka­da je oko­li­na po­sri­je­di, tre­ba ulo­ži­ti pu­no vi­še sred­sta­va u po­sti­za­nje rav­no­te­že s ob­zi­rom na sve sna­žni­je pri­ti­ske na eko­si­ste­me. Tek ako se us­pi­je u to­mu mo­ći će­mo raz­ma­tra­ti mo­guć­nost dalj­njeg na­pre­do­va­nja ka­da su po­sri­je­di ljud­ski vi­jek i ve­ći­na ljud­skih bi­o­mar­ke­ra– ka­že To­zan.