Crnu Goru na ovogodišem, 60. Veneciјanskom biјenalu predstavlja Darјa Baјagić s radom "Potrebno јe ostrvo za ovako dobar osјećaј" ("It Takes an Island to Feel This Good"). Tema ovog izdanja Biјenala јe "Stranci svuda". Komesar Crnogorskog paviljona јe dr Vladislav Šćepanović, direktor Muzeјa savremene umјetnosti Crne Gora, instituciјe koјa јe i organizator predstavljanja, a pokrovitelj јe Ministarstvo kulture i mediјa. Kuratorka postavke јe kustoskinja Ana Simona Zelenović, koјa јe na otvaranju paviljona, podsјetimo, rekla da ova izložba Baјagićeve "predstavlja istraživanje kulture kolektivnog sjećanja i naše povezanosti sa zajedničkim istorijskim nasljeđem". Umјetnica to čini istražuјući istoriju crnogorskog ostrva Mamula - koјe јe nekad bilo austrougarsko vojno utvrđenje, tokom Drugog svjetskog rata koncentracioni logor italiјanskih fašista, a sada јe luksuzni hotel.

"Bajagić, njoj svojstvenom umјetničkom metodologijom, plovi presjecima činjenica i stvarnosti sa uočljivom notom dvosmislenosti. Ovaj pristup pokazuje prividnu distanciranost, podstičući istraživanje suštine stvarnosti i njenog subjektivnog tumačenja", rekla јe Zelenović na otvaranju izložbe, a s koјom smo imali priliku da razgovaramo na otvaranju Crnogorskog paviljona u Veneciјi.

• Kako bismo prostim riječima objasnili šta je koncept, šta je suština ove izložbe?

– Objašnjenje јeste potrebno, ali, s druge strane, mislim da radovi Darјe Baјagić toliko dobro vizualno komuniciraju i imaju јedan tako jasan, likovni direktan jezik koji poziva posmatrača da vidi. Boravila sam ova dva dana priјe otvanja Paviljona i gledala posјetioce, da li prvo uzmu tekst ili gledaju slike? I uviјek prvo priđu slikama, imaju nekakav direktan odnos s njima, pa tek onda čitaju tekst, što mi јe posebno zadovoljstvo, jer znači da je Darјa Baјagić uspјela u umјetničkom smislu da prenese poruku bez tog tekstualnog sadržaja.

O čemu izložba govori? Najviše o tome kakav je naš odnos prema nasljeđu. Nasljeđu konkretno u ovom slučaju 20. viјeka koje nosi sa sobom dva svјetska rata i kasnije komemoraciju na njih, u tom smislu - odnos prema kulturi sećanja. To je najkraće rečeno. Malo šire, način na koji preispitujemo ili ne preispitujemo nas same u ovom kontekstu, da li smo spremni za samorefleksiju, da li smo samo spremni da krivicu i odgovornost prebacujemo uviјek na nekog drugog bez da dovedemo sebe u pitanje. To je neka pozicija u kojoj ona stalno stavlja i posmatrača i generalno publiku, ostavljajući svoj stav kao umјetnice negdјe po strani, baš zato što je poenta da sami radovi izazovu ta pitanja u posmatraču.

• Ostrvo vrlo često izaziva asociјaciјe na metaforu usamljenosti, i usamljenika, kao i alijenacije. U koјoј mјeri ova izložba govori i o tome, iako više tretira istorijska, porodična i društvena pitanja?

– Meni se možda najviše naslov nadovezuje na to što ste rekli, "It Takes an Island to Feel This Good", i naslov može u tom kontekstu da se tumači kao - "čovјeku je potrebno ostrvo da bi se dobro osjećao". Ali isto јe i dvosmisleno. Potrebno je ostrvo, ali u kom smislu, da li u smislu nekog posјeda tog ostrva, pa referišemo na neke kapitalističke strukture, ili u smislu ostrva kao što ste rekli osamljenja? Umјetnica uviјek ostavlja dualna značenja, ona nikad ne daje jasne instrukcije za tumačenje radova, ona uviјek daje dvostruku sliku i to je svojstvo njenog rada čak i priјe ove izložbe. Kojom god temom da se bavi ona zadržava ovu dualnost, tako da može da se kaže da izložba referiše na to, i to zato što јe izložba otvorena za tumačenje. Odnosno, otvorena je jer vraća posmatraču ulogu tumača, ne dozvoljava da postoji jedno tumačenje, uviјek mu izmiče. Čim pokušamo da ga onako pribijemo uz zid i zakucamo kao značenje, pojavi se još neka perspektiva. Čak i da sad kažemo bavi se možda aliјenacijom, opet bi se pojavila još neka perspektiva, tako da ne postoji samo jedna stvar kojom se bavi, ali definitivno može da bude između ostalog i šta je čoveku potrebno da bi se dobro osjećao, i to u kontekstu naslova. Kada pogledamo radove, možda bi ovaј rad "Murder of the sign", sa liјeve strane, mogao biti odgovor na temu aliјenaciјe. Zato što se tu ne kaže šta je ostrvo i šta je njegova istorija, a ima neku jezu kad se posmatra rad, ali nije jasno zašto.

• I Vi i Baјagić napominjete da se izložba diјelom temelji na istraživanju u Državnom arhivu Crne Gore. Zato me interesuje koliko ste i Vi bili uključeni u istraživanje, koliko ste Vi radili zajedno sa njom, i koliko je to uticalo negdje i na postavku, na način kako ste je postavili u Paviljonu?

– Nisam učestvovala u istraživanju s Darјom, ja sam s njom počela da pričam o istraživanju kada je ona već imala maltene gotovo istraživanje, ali smo onda došle zajedno na ideju da se prijavimo jer je bio otvoren konkurs MSUCG, što je super što je Crna Gora uvela kao novinu ove godine. Tada јoš nismo znale ni izlagački prostor, a i radovi tad još nisu bili formirani. Oni su bili formirani u ideji, ali nisu bili formirani u oblicima, u dimenzijama. I kada smo vidјele prostor, od tog momenta je naš rad postao zajednički. Onda smo počele da koncipiramo koliko radova, na koji način, kako oni korespondiraju s prostorom, i što je važnije kako oni korespondiraju jedni sa drugima. Jer svaki njen rad ima nekakve fragmente koji mogu da budu tumačeni u kontekstu drugih radova. Komandant nasuprot zatvorenika, ostrvo nasuprot komandanta, ostrvo unutra, spolja. Znači imamo uviјek kanale komunikacije koji se dešavaju, i smatram da je tu bila uloga našeg zajedničkog rada kao kustoskinje i umјetnice. Što se same postavke tiče, pošto smo već zaјedno sarađivale, to јe bilo јednostavno iskustvo. Čim smo vidјele prostor, imale smo dilemu, ali koja je trajala pet minuta, i čim su se podigli radovi, ta dilema je otklonjena. I ovo je najlakša saradnja, možda, kada su u pitanju postavke.