Biv­ši za­po­sle­ni u pod­go­rič­koj fa­bri­ci „Ra­do­je Da­kić” sju­tra obi­lje­ža­va­ju šest go­di­na pro­te­sto­va­nja bez re­zu­lta­ta. Biv­ši za­po­sle­ni za šest go­di­na ni­je­su uspje­li da do­bi­ju no­vac ko­ji su po­šte­no za­ra­di­li, zbog če­ga od 21. ja­nu­a­ra 2009. or­ga­ni­zu­ju mir­ne pro­te­ste tra­že­ći hit­no iz­vr­še­nje sud­skih pre­su­da po osno­vu ko­jih im se du­gu­je ukup­no 50 mi­li­o­na eura na ime glav­ni­ce i za­te­zne ka­ma­te.
Pre­ma ri­je­či­ma biv­ših rad­ni­ka, pri­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja ma­ši­ne pro­iz­ve­de­ne u „Ra­do­ju Da­ki­ću” ot­ku­plji­va­li su čak i In­dij­ci i En­gle­zi, a toč­ko­vi ba­ge­ra ma­ši­na pod­go­rič­ke fa­bri­ke ko­tr­lja­li su se ne sa­mo Bal­ka­nom, već i po ci­je­loj Evro­pi. Ne­ka­da su sto­ti­ne rad­ni­ka pre­hra­nji­va­le vi­šeč­la­ne po­ro­di­ce od da­ki­ćev­ske pla­te, ra­di­li su i za­ra­đi­va­li, mo­ti­vi­šu­ći dje­cu da i oni kre­nu nji­ho­vim sto­pa­ma. Me­đu­tim, go­di­na­ma ka­sni­je rad­ni­ci ko­ji su bi­li za­slu­žni što se o „Ra­do­ju Da­ki­ću” pri­ča­lo na sva zvo­na, glad­ni i žed­ni, sva­ke sri­je­de oku­plja­ju se is­pred zgra­de Vla­de, Skup­šti­ne, mi­ni­star­sta­va... Biv­ši za­po­sle­ni ne­ka­da su ima­li ru­ke pu­ne žu­lje­va, ali su ima­li pu­ne dže­po­ve, dok su sa­da od pro­te­sto­va­nja umor­ni, a od gla­di po­bo­li­je­va­li.
Pre­ma ri­je­či­ma pred­sjed­ni­ka ko­or­di­na­ci­o­nog od­bo­ra po­vje­ri­la­ca „Ra­do­ja Da­ki­ća” Mi­la­na Vuk­če­vi­ća fa­bri­ka je na­pra­vlje­na za ci­je­lo tr­ži­šte biv­še SFRJ. To­kom pr­ve go­di­ne pro­te­sta, sa­op­štio je on, oku­plja­lo se na sto­ti­ne rad­ni­ka, u me­đu­vre­me­nu je od gla­di i bo­le­sti umr­lo pre­ko 400, dok je sa­mo­u­bi­stvo iz­vr­ši­lo pet biv­ših za­po­sle­nih.
– Na­še ma­ši­ne su bi­le ka­rak­te­ri­stič­ne i po to­me što su ima­le i me­ha­ni­zam i za uspon na Hi­ma­la­je. Da je ne­ko rad­ni­ci­ma ta­da re­kao ka­kva će na­kon 2006. bi­ti sud­bi­na ve­li­kog „Ra­do­ja Da­ki­ća” ne bi vje­ro­vao. Su­no­vrat na­še fa­bri­ke po­čeo je ras­pa­dom dr­ža­ve, sve ovo sa me­tal­skom in­du­stri­jom u dr­ža­vi ura­đe­no je smi­šlje­no, valj­da da bi se da­la pri­li­ka ne­kim stra­nim in­ve­sti­to­ri­ma da se opro­ba­ju u ovom po­slu – na­gla­sio je Vuk­če­vić.
On je ka­zao da je fa­bri­ka pro­pa­la is­klju­či­vo ne­ma­rom dr­ža­ve, zbog če­ga da­nas naj­vi­še is­pa­šta­ju rad­ni­ci, ko­ji su se ne­zbri­nu­ti na­šli na uli­ci.
– Na osno­vu spe­ci­jal­nog so­ci­jal­nog pro­gra­ma rad­ni­ci „Ra­do­ja Da­ki­ća” su za ot­prem­ni­ne do­bi­li 15 mi­li­o­na ma­nje od ono­ga što je bi­lo pro­pi­sa­no ko­lek­tiv­nim ugo­vo­rom, od 1.100 eura, ko­li­ko je tre­ba­lo po go­di­ni sta­ža, do­bi­li su po 380 eura. Ka­da smo 31. ja­nu­a­ra 2006. na­pu­sti­li fa­bri­ku u pred­u­ze­ću je bi­lo 1.600 ma­ši­na či­ja je vri­jed­nost iz­no­si­la pre­ko de­set mi­li­o­na eura. Ta­da su pred­stav­ni­ci Mi­ni­star­stva ra­da od za­po­sle­nih uze­li so­ci­jal­ne po­dat­ke, pa su čak i u Za­vo­du za za­po­šlja­va­nje jed­nog za­po­sle­nog opre­di­je­li­li da se ba­vi rad­ni­ci­ma „Ra­do­ja Da­ki­ća” ka­ko bi se ste­kao op­šti uti­sak da se dr­ža­va bri­ne za rad­ni­ke fa­bri­ke ko­ja je bi­la jed­na od naj­po­zna­ti­jih na Bla­ka­nu – re­kao je on.
Vuk­če­vić je na­gla­sio da je ga­še­njem „Ra­do­ja Da­ki­ća” za­vr­še­na je jed­na era.
– Žao nam je što ge­ne­ra­ci­je ko­je do­la­ze ne­će bi­ti u pri­li­ci da vi­di po­go­ne te fa­bri­ke, en­tu­zi­ja­zam rad­ni­ka ka­da do­la­ze na po­sao i nji­ho­vu sre­ću ka­da se za na­še pro­iz­vo­de za­in­te­re­su­je ci­je­la Evro­pa. Li­je­po je bi­lo to vri­je­me, ka­da se hljeb po­šte­no za­ra­đi­vao. Da­nas ima­mo dr­ža­vu ko­joj su usta pu­na prav­de, a ka­da vi­di­te ša­ku glad­nih lju­di ko­ji mo­le za osnov­na ljud­ska pra­va sva­ke sri­je­de za­pi­ta­te se da li u Cr­noj Go­ri ima ma­kar ma­lo prav­de – za­klju­čio je Vuk­če­vić.
B.Ma.


Rad­ni­ci dr­žav­ni ne­pri­ja­te­lji

Naj­ve­ća ra­na biv­ših za­po­sle­nih u fa­bri­ci je što ih, pri­li­kom pro­te­sto­va­nja, čel­ni­ci gle­da­ju kao dr­žav­ne ne­pri­ja­te­lje, re­kao je biv­ši za­po­sle­ni Mi­šo Sa­vić.
– Po­red nas pro­la­ze na­rod­ni po­sla­ni­ci, a ne­će ni da okre­nu gla­vu put na­ro­da. Bru­ka i sra­mo­ta. Kao da smo ne­pri­ja­te­lji dr­ža­ve, a kroz pro­iz­vo­de „Ra­do­ja Da­ki­ća” za Cr­nu Go­ru je čuo ci­je­li svi­jet. Dr­žav­ni ne­pri­ja­te­lji su oni što su dr­ža­vu uga­si­li, a ne mi ko­ji tra­ži­mo da nam pla­te ono što nas po za­ko­nu sle­du­je – is­ta­kao je on.